ОСНОВЕ „ПРАВОСЛАВНЕ ЕКОНОМИЈЕ“
На почетку овог дела текста желим да нагласим да су предвиђања у ком смеру ће се кретати руска економија у наредном периоду, која овде износим, искључиво плод мојих опсервација и анализа развојних могућности и потреба Русије као центра и чувара Православне (и читаве хришћанске) цивилизације, као Трећег Рима, јер сам дубоко уверен у ову њену мисију. Наравно, могуће је да ће, посебно у првој фази, Путин кренути неким другим путем. То и није толико важно све док је тај пут заснован на чувању пуне економске суверености, а то ће сигурно бити! Ја верујем да ће у њему бити и инспирације Православљем и зато ћу наставити говорити о „православној економији“.
Иначе, када кажем „економска сувереност“ под тим, пре свега, подразумевам право државе да потпуно и независно контролише примарну емисију (штампање новца), право на креирање и спровођење сопствене монетарне политике, постојање националног банкарског система, аутономију у доношењу пореских прописа и независност у доношењу осталих економских мера у креирању и усмеравању економског развоја.
Иако је све наведено важно, централна ствар је потпуно преузимање контроле над примарном емисијом, односно штампањем сопственог новца и његово коришћење као једне од мера економске политике. Иако је теза да Централна банка може и треба да буде независна од своје државе и владе потпуно неутемељена, чак и сулуда, на то данас пристају све земље које се упетљају у односе са ММФ-ом и Светском банком, крвопијама савременог Човечанства. А, ево, шта је о томе, још пре више од сто година, рекао руски економиста Н.Н.Ивакин, кога сам поменуо у првом делу: „Национална економија се не сме градити позајмљивањем новца од међународних лихвара него унутрашњим државним зајмовима … као и реалним привредним растом“(4)
Право у центар. Држава која штампа свој новац не позајмљује га бескаматно (или ниско-каматно) сама од себе, већ га позајмљује уз камату од међународних финансијских институција. Звучи ли Вам то нормално?! А управо се то дешава! И то зато што гувернер коме се, по налогу ММФ-а, гарантује независност од државе и плата у доларима или еврима, каже да се тиме чува стабилност курса. И да је то некаква брана инфлацији, која је опет страшна бабарога. Каква превара, којом се државе па самим тим и њихови грађани, директно уводе у дужничко ропство транснационалном капиталу који постоји само фиктивно. И то је први неопходни корак у стварању новог аутохтоног руског економског модела – да држава врати себи право да штампа новац у складу са својим потребама, које произилази из економског суверенитета, и тај новац користи као инструмент своје националне економске политике. У таквом приступу Централна банка, као институција, може бити само део Министарства финансија или директно потчињена Влади, али у сваком случају не може бити независна, нити Гувернер може имати ингеренције веће од Министра финансија.
Очигледно да економисти тзв „Столипиновог клуба“, предвођени Глазјевом, чију студију је Путин одабрао за основ будућег економског концепта, размишљају у овом смеру и да Централну банку Русије виде као националну институцију која ће омогућити да се део примарне емисије системски пласира у развојне пројекте који увећавају нову вредност, односно омогућавају здрави раст БДП-а. Глазјев конкретно сматра да би пласман од 20 билиона државних нискокаматних позајмица носиоцима привредног развоја у петогодишњем периоду омогућио стопу привредног раста од 30-35 %, што би неутралисало евентуалне инфлаторне ефекте.(5)
Наравно, Централна банка не би те пласмане радила директно већ преко Развојне банке (односно Банака), Инвестиционих фондова или сличних институција, специјализованих за праћење развојних пројеката, које би биле у потпуном или већинском државном власништву и биле би јој почињене у смислу финансијске контроле као и пословне банке. Али би, такође, биле хоризонтално везане и за ресорна министарства (привреде, индустрије, енергетике, пољопривреде итд.) зависно од конкретних пројекта. Ово подразумева преуређење постојећег финансијског система, али то Русији свакако следује.
Пословне банке, у таквом систему, не би имале директан контакт са средствима државних позајмица, вршиле би текући промет привреде и грађана, а свакако би биле слободне да у кредитирању (чак и инвестиционом) учествују под комерцијалним условима. Но, њихове камате, односно профити морали би бити строго лимитирани и под најстрожијом контролом Централне банке и пореских органа како би се спречило зеленашење у виду приписивања камата главници, камаћења камата, наплате кредитних депозита, разних одржавања рачуна и сличних марифетлука којима се сада пљачкају привреда и грађани.
Тако организовано банкарство, приближено ставовима Светог писма и бесадама Светих отаца о каматарењу, свело би банкарске послове у уобичајену привредну делатност, што они и треба да буду и донело би добробит свима сем банкарској олигархији. Такође, укидање њиховог екстра-профитерства значајно би смањило избијање цикличних привредних и финансијских криза и створило основ за нову, расподелу новостворене вредности. (Практичан пример за то је Исланд који је лимитирањем банкарских профита и протеривањем страних банака привредно процветао).
Наравно, ово ничим не искључује отвореност земље за стране инвестиције и прилив међународног капитала свуда где то не угрожава национални интерес и економски суверенитет. Напротив. Такав приступ јача њене преговарачке позиције према озбиљним инвеститорима и у старту искључује мешетаре и спекулативне преваранте који су преплавили Србију, нарочито од када је Вучић преузео власт. Добро је да међународни капитал зна да има конкурента у домаћем.
Следећа ствар на коју се мора обратити пажња, везано за финансије, јесте тржиште хартија од вредности (берза) јер њихово издавање свакако представља вид емитовања новчаних еквивалената које у значајној мери може утицати на финансијске токове. Ова активност, спекулативна сама по себи, отвара бројне могућности за малверзације почев од тзв. „препакивања кредита“ (поступка којим банке своје несигурне кредите претварају у хартије од вредности које „уваљују“ берзанским купцима), до исисавања капитала из привредних токова било кроз исплату нереалних дивиденди или кроз енормне, а незарађене, менаџерске бонусе, па мора бити под строгом контролом финансијских и пореских државних органа.
Контролом примарне емисије и обуздавањем екстрапрофитерства банака стварају се услови за другачију, много праведнију, расподелу вишка вредности. Оно што даје наду да ће се руски економски модел кретати ка „православној економији“ јесу годишња обраћања нацији председника Путина и његови иступи на економским форумима у којима он константно потенцира управо ово питање, али и оно што је већ урадио залажући се за боље плаћање примарног рада и што квалитетнију социјалну заштиту.
Од доласка Путина на власт примања руских грађана убрзано су се увећавала. Већ 2003. бруто домаћи производ према паритету куповне моћи надмашио је ниво из 1989. и износио 9 254,5 долара. Током 2012. ова цифра износила је 14 037 долара, што је нагнало Светску банку да у свом јулском рејтингу за 2012., први пут у историји, сврста Русију у земље са високим националним доходком по глави становника.(6) При томе, сви грађани Русије, без обзира на радни статус, имају бесплатну здравствену заштиту и школовање (ниже и средње). Програмом стимулације материнства (тзв. „материнског капитала“) којим је од 2004. обухваћено преко 6,5 милиона породица негативан прираштај становништва, једно од Јељцинових наслеђа, од 2013. је постао позитиван са тенденцијом раста.(7)
Али Путин иде даље па је приликом последњег обраћања нацији, децембра 2015. поручио: „неопходно је да подржимо људе са ниским приходима, најосетљивије категорије грађана, да коначно пређемо на праведан принцип пружања социјалне помоћи када је добијају они којима је заиста потребна. Посебно треба узети у обзир индивидуалне потребе људи са ограниченим способностима и посебну пажњу посветити питањима њихове професионалне оспособљености и запошљавања инвалида“.(8)
Све ово указује да је Путин и у условима затеченог неолибералног модела успео својом визијом и политичком снагом да економију погура ка праведнијој расподели у личној и заједничкој потрошњи, па је реално очекивати да то постане део системских решења будућег економског модела. Колико се то поклапа са ставовима Руске Православне Цркве, изнетим у поменутом стратешком документу „Основи социјалне концепције РПЦ“ најбоље ћете видети из следећег цитата:
„Настављајући на земљи служење Христа, Који је Себе поистоветио управо са унесрећенима, Црква свагда ступа у заштиту немоћних и слабих. Она због тога позива друштво на праведну поделу производа рада, при чему ће богати подржавати сиромашнога, здрави болеснога, а способни за рад – престарелог. Духовно благостање и самоочување друштва могући су само у оном случају ако се обезбеђење живота, здравља и минималног благостања свих грађана сматра безусловним приоритетом приликом расподеле материјалних добара …“(8)
Да би све ово било могуће, да би нови национални економски модел могао заживети, посебно у првим фазама, неопходно је да држава, са периферије на коју су је годинама гурали руски неолиберали, буде системски позиционирана у центар глобалног економског система. Она, и само она, својим људским и материјалним ресурсима, законима и ауторитетом, може и мора бити гарант економског суверенитета у процесима стварања новог међународног економског поретка на коме ће почивати мултиполарни свет. При томе се не треба превише плашити прејаког уплитања државе у економске токове, нити понеког погрешног потеза све док у Русији постоји национално одговорна власт.
З А К Љ У Ч А К
Навели смо неколико основних ставки које би могле бити саставни део новог економског концепта Русије, за којим Путин евидентно трага. Верујем да ће тај концепт карактерисати снажније присуство државе у економској сфери, али да ће се од некадашњег совјетског „државног социјализма“ разликовати веома много, управо зато што ће уместо на марксистичко-лењинистичкој агресивној идеологији почивати на православним принципима о раду, својини и расподели (посебно у сфери тзв. заједничке потрошње). И зато користим термин „православна економија“. Ако и не буде православна довољно је да буде национална и да руској држави омогући наставак започетог јачања и раста.
Време је показало да су сви они „реформатори“ који су говорили како државу треба избацити из власништва и гурнути на маргине економских токова били заправо плаћени агенти пљачкашког корпоративног капитализма и економске убице свог и других народа. И време их је проказало и прегазило. Сви данас знамо (једино за Вучића нисам сигуран) да су неолибералне „реформе“ само припреме за пљачку, да су „реформски закони“ само њено озакоњивање.
Русија је тај период прошла и преживела, захваљујући генијалном националном лидеру, чија је појава многима била изненађење, али сигурно није била случајна. Била је Божија промисао. Нисам сигуран да би Србија, Грчка и остале православне цивилизације, као такве, преживеле своје неолибералне авантуре без онога што је он урадио и што ради. Без помоћи јаке Русије! На срећу, све указује да је Владимир Путин свестан своје мисије коју има као државник и верујући Православац, али и улоге коју Русија има као чувар Православља и светих хришћанских тајни, као Трећи Рим.
А Трећи Рим не може почивати на економији Вавилона! То сам, заправо, хтео да Вам поручим овим текстом!!
А ми, Срби, могли би, док чекамо, бар да се Богу помолимо за јаку Русију и живот Путина… И да Господ подари памет нашем јадном Фаусту… У предвечерје судара светова… И рађања православне економије…
_____________________________________________
Одреднице:
- – http://www.ceopom-istina.rs/ekonomija/putinov-konachan-razlaz-sa-neoliberalima/
- – http://www.vreme.co.rs/cms/view.php?id=1214042&print=yes
- – http://www.novosti.rs/vesti/planeta.299.html:501610-Razvojna-banka-BRIKS-a—dobrodosla-alternativa-SB-i-MMF-u
- – Бог или Мамон? – Владимир Димитријевић – ИК Лио, Горњи Милановац, 2009
- – http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ekonomija/novi-ruski-ekonomski-put-ili-radja-li-se-pravoslavna-ekonomija/
- http://ruskarec.ru/opinion/2013/08/16/postsovjetska_rusija_reforme_reformi_radi_kvaliteta_zivota_24181.html
- – http://www.ceopom-istina.rs/globalizam/37332/
- – Бог или Мамон? – Владимир Димитријевић – ИК Лио, Горњи Милановац, 2009
слика http://www.pravda.rs/2016/05/02/sta-se-to-dogadja-izgore-i-ruski-manastir-na-vaskrs-video/
