РУСКИ АМБАСАДОР О АЛТЕРНАТИВИ ЗА СРБИЈУ

256

Александар Чепурин, амбасадор Русије у Србији, говорећи 27. новембра пред полазницима Академије за дипломатију и безбедност у Београду, јасно је означио генералне и кључне тачке у узајамним односима две земље. Као прво, он је за прву црвену линију означио оно што је директно супротно интересима и Русије и Србије, а то је ступање или зближавање Србије са НАТО. Између осталог, А.В. Чепурин је истакао: “За Русију је чланство Србије у НАТО неприхватљиво, била би то апсолутна глупост ако би неко у Србију пузио и молио за пријем у НАТО – и то после бомбардовања које је донело штету од 120 милијарди долара”. По речима амбасадора – “то је црвена линија која ни у ком случају не одговара Русији. НАТО је био створен против Совјетског Савеза кога одавно нема и апсолутно је нејасно против кога је пакт данас уперен”. “Или – поставља питање руски дипломата – ви заиста желите да ратујете у Ираку, Либији, Сирији?… Или желите да се збратимите са Турцима, који су у НАТО пакту?” Пристанак на коришћење српских војника у својству, можемо без претеривања рећи “топовског меса” у псеудомиротворачким операцијама НАТО пакта, или практично апсорбовање Србије од стране Турске која је неупоредиво превазилази по војној, политичкој и економској моћи, у најмању руку изгледа као добровољно прихватање потчињености и неоколонијалног статуса земље.

По мишљењу амбасадора, минимално прихватљиви излаз како за српске национално-државне интересе, тако и за Русију, представља варијанта низа земаља, које, иако чланице ЕУ, нису ступиле у атлански савез: “… чланице ЕУ, Аустрија, Шведска, Ирска нису чланице НАТО”, то јест, чланство у ЕУ не подразумеваобавезно и чланство у евроатланском савезу, који по дефиницији Чепурина представља “атавизам ХХ века”. Да додамо да интересима српског народа ни у ком случају не може одговарати ступање у организацију која ју је варварски бомбардовала, убивши притом више од 3. 000 њених грађана, што је довело до отимања дела територије – Косова и Метохије. Интересима српског народа ни у ком случају не може одговарати ступање у организацију која је у корену подорвала привреду те земље, наневши непоправљиву штету здрављу људи и екологији земље коришћењем оружја са обогаћеним уранијумом – са до данашњег дана непредвидљивим последицама. Свођење стратегијског планирања развоја Србије на приступање НАТО пакту, представља пројаву стратешке дезорјентације и “пукотина” у политичкој вољи руководства земље. Да приметимо да је много логичније да Србија тражи путеве за решење актуелних проблема регионалног и међународног нивоа, опирући се на координацију са Русијом у оквиру ОУН, ЗНД, ОДКБ и ШОС.

Као другу “црвену линију” у односима Србије са Русијом која логично проистиче из прве, Чепурин је истакао недопустивост примене метода притисака, претњи и уцена према Србији од стране западног фактора, са циљем да се она примора да се одрекне цивилизацијског зближавања са Русијом. Тако по његовим речима “у преговорима са Србијом нико не сме да је притиска, “везујући” је, “никаква врста интеграција не сме да омета дуге традиције културних, економских и политичких руско-српских односа, зато што је то у првом реду у интересу Србије”. Вишевековне традиције духовног и културно-историјског јединства српског и руског народа, за разлику од не тако давне појаве глобалистичког модела, дозвољава не да се створи, него да сеобнови јединствено руско-српско геокултурно пространство.

И тако, један од акутних проблема које преживљава Србија јесте одређење базне парадигме развоја земље. Она се на овој етапи формулише као кретање у једном смеру – европском. Разуме се, без било каквих гаранција о поштовању српских интереса. Српско руководство је као стратешке циљеве земље одредило завршетак преговора са ЕУ до 2018. године и спремност на ступање у ЕУ у 2020. години. На тај начин на “финишној правој “ евроинтеграција која је минимално дуга шест година (а по рачуници српског председника Николића најмање десет година), западни фактор са свом присутном му јасноћом намеран је да испуни своје геостратешке циљеве, доводећи Србију до тачке са које нема повратка – до губитка државности. Колико је озбиљан положај илуструје појашњење руског дипломате: “Теоретски разматрајући европске интеграције може се рећи: “Да, ми идемо у том правцу, ми желимо да постанемо истински Немци”, али се то у стварности неће догодити”, “политичка одлука се мора добро промислити, како би она била у интересу Србије и њених грађана”. Због тога је “неопходно одредити сталне и дугорочне српске интересе”. Следеће питање је суштинско: “Да ли је земља заинтересована за очување свог суверенитета и територијалне целовитости и да ли их обезбеђује у интеграционим процесима” сликовито приметивши да “девојка не може рачунати на свадбу уколико младић схвата да је она на све спремна”. На тај начин, неистицање, неинсистирање на поштовању сопствених српских “црвених линија” на путевима евроинтеграција, очигледно води до деградације државног система и значи да уграђивање у систем ЕУ у случају Србије очигледно носи неоколонијални карактер.

Друга варијанта је – узајамна сарадња са Русијом, а у ширем смислу – учешће Србије у раду међународне евроазијске заједнице која нема регионални већ глобални карактер. Русија не инсистирајући на жестокој супротстављености евроазијског и европског усмерења, по речима амбасадора “прихвата учлањење у ЕУ као главни геополитички циљ суверене Србије”, међутим “то не треба да наруши ни руско-српске односе, ни допунско осложњавање односа са Евроазијском економском унијом која ће бити створена 2015. године и у којој је веома важно развијати односе са Србијом”. На тај начин, у Евроазијској унији која је стекла потпуо реалне практичне црте, једна од кључних улога је предвиђена за Србију – братску по духу, крви, језику и култури. Русија може и спремна је да брани и поштује српске интересе. Тако А.В. Чепурин указује: “Пријатељи кажу – Косово је Србија. Ако то не говоре сада, треба рачунати да ће то говорити сутра”, примећујући да “у међународном праву постоји много могућности да се реши питање онако како је за то заинтересована Србија… овде се ствара утисак да је све пропало, но то питање захтева одлучност и упорност… Истина је на вашој страни и од вас много зависи” – указао је руски амбасадор.[1]Да напоменемо да је позиција Русије по питању Космета остала непромењена: непризнавање независности Косова, обавезујућа за извршење остаје Резолуција 1244 СБ ОУН, “замрзавање” конфликта на неодређено време до проналажења узајамно прихватљивог решења.

Са економског аспекта амбасадор је одлучујући значај уделио “Јужном току” са његовим више него важним значајем за српску привреду (“Јужни ток ће донети десет пута већу добит него свеукупне донације које ће Србија добити у процесу евроинтеграција”). Међутим, главна ствар је у томе да увећање економског присуства Русије увећава политички суверенитет Србије. На тај начин кретање Србије у правцу Евроазијске уније, јачање економских и војно-политичких веза са Русијом, несумњиво ће појачати регионалне и међународне позиције Србије претварајући је са своје стране у поузданог и моћног партнера Русије на Балкану.

Историчар и аналитичар. Дипломирала: Ломоносов Универзитет, Историјски факултет, катедра историје Јужних и Западних Словена. Магистар историјских наука (PhD). 12 година радила као научни сарадник у Институту за словенске студије Руске академије наука, 4 године предавала у Универзитету за међународне односе (МГИМО (У) МИД РФ). Бивши главни уредник сајта и руководиоц српског филиала Фонда Стратешке културе. Главни уредник Српског става. Доцент Московског хуманитарног универзитета.