Ситуација у Сирији се не смирује. 11. маја, раним јутром, док је трајала операција гушења немира, тенкови су пуцали на Хомс, трећи по величини град у земљи. Војска је преузела контролу и у читавом низу варошица око Хомса. Блокирано је западно предграђе Дамаска. У току операције је било хапшења, а има и људских жртава. Према саопштењу сиријске владе војска врши прогон наоружаних група. Осим оружја и војне опреме одузето је 150 мотоцикала који су коришћени за „летеће препаде“ опозиције.
Али, по Башару Асаду су почели да туку крупним калибром. Познат по својој „оригиналној позицији“ према Либији, генерални секретар УН Бан Ки Мун је позвао Сирију да „смекша став“ у свом супротстављању опозицији. „Позвао сам председника Асада да прихвати позиве за реформу и да одбије ширу примену силе и масовних хапшења мирних демостраната“ – изјавио је. У суштини, генерални секретар инсистира да се власт не супротставља побуњеницима, чији су циљеви и прави мотиви непознати свету. Па сиријска влада је већ започела грађанске и уставне реформе, али антивладине снаге очигледно желе нешто сасвим друго.
Протести против власти су се проширили на читаву територију земље. Истина, у највећим градовима – Алепу и Дамаску – демонстрације су за сада мале по снази. Власти оперативно локализују невелике демонстрације у тим градовима, а веће масе народа демонстранте нису ни подржале. Експерти сматрају да све док власти буду успевале да ситуацију у највећим градовима држе под контролом, режим ће се осећати безбедно. Значи – таласе протеста треба очекивати управо у главном сиријском граду. У условима када постоји дефицит информација тешко је да се суди о организацији протеста и управљању њима, али се са сигурношћу може рећи – без информационе агресије споља овде није могло да се прође. Наравно, постоји и социјално-економска напрегнутост, и умор од клана Асадових, али је чврста чињеница да постоји и невидљиво управљање читавим процесом. У специфичност ситуације треба да се уброји и чињеница, да чак и ако се искључи електронска веза, на арапским улицама ступа на снагу традиционална размена онога што се чуло, која је и претходних векова доводила до стихијских буна. Како било да било, тек ће после извесног времена постати јасна права слика онога што се управо дешава. За сада је јасно само да влада Башара Асада нема снаге да предухитри и спречи искре протеста. Она само реагује на њих, а то поуздано значи одбрамбену позицију. А таква позиција може да се заврши губитком.
Треба да се узме у обзир, да је режим испао неспреман за овакав развој догађаја. Он се са оваквим изазовом сударио први пут у 40 година власти клана Асадових и БААС партије и потпуно је затечен. Ситуација се променила у квалитету, и влада је за сада потпуно не схвата. О томе говори и чињеница да се, без обзира на оштру реакцију власти, демонстрације и даље шире по читавој земљи. Растерају их у једном граду, а оне букну у другом. Стижу подаци да у многим градовима становништво пуца из ловачког оружја по војницима, мада је тешко утврдити колико је такав извештај тачан. У градовима Јасем и Дераа демонстрације су трајале читаве ноћи, без обзира на чињеницу да су у оба та града ушли тенкови. Влада изјављује да је тамо ситуација мирна, али ипак не дозвољавају улазак у њих међународних представника за процену потребне хуманитарне помоћи.
Једна групација – сиријски опозициони посматрачки савет за људска права изјављује да је у току гушења протеста убијено 621 грађанско и 120 војних лица. Друга група за заштиту права – „Савасија“ – тврди да је погинуло више од 800 демонстраната.
Међутим, почиње да се испољава и линија САД у односу на режим Асада. Пошто није од сиријских власти дочекао план демократизације на амерички начин, Вашингтон користи ситуацију како би организовао напад на Дамаск. Без обзира, што власти САД признају да постоји недостатак података о томе, шта се стварно дешава у Сирији, оне се припремају за такозвану „делегитимизацију власти Асада“. Уколико дође до тога, свет ће ко зна по који пут постати очевидац стављања крста од стране САД на законитог шефа суверене државе. Демонизација сиријског шефа државе је већ почела… Број жртава, које нико не успева да преброји, и начини на које се демонстранти растерују до светског јавног мњења стижу у складу са уџбеничким правилима која важе за психолошко ратовање. На Западу већ више нико не сумња да ће Башар Асад , који је још јуче сматран за просвећеног владара, врло брзо добити надимак „Месар из Дамаска“ или неки још жешћи.
Шта значи „делегитимизација режима“? То је признање да влада ради супротно прихваћеним међународним нормама, а то за собом повлачи могућност увођења санкција против земље, све до иностране оружане интервенције.
Американци су све лепо прорачунали. Сирија се налази у компликованој економској ситуацији, коју ће санкције још више продубити, а то ће провоцирати даље незадовољство народа. Тако ситуација у земљи може потпуно да измакне контроли владе. У таквом развоју догађаја – Сирији прете хаос, немири, губитак војне снаге.
Тешко да Вашингтон поседује „резервну варијанту“ за случај смењивања Асадове владе. Она му, уосталом, и не треба. Већ ће се појавити када затреба. А за сада је важно да се Сирија ослаби, и да њен владајући режим постане што беспомоћнији. А после ће се већ видети… Американци одавно играју такве игре. А сада највише зависи од способности сиријске владе да издржи нов налет притиска, као и од ставова које ће заузети пријатељи сиријског народа…
