Санџак: нови изазови, претње и уцене Србије (I)

445

Југозападни део Србије – Рашка област (Санџак) (*) постаје жариште вештачки распириваног национално-религиозног конфликта.

Према попису из 2002. године у Србији живи преко милион грађана (14 процената становништва), који себе убрајају у националне мањине. Према закону из 2002., године, националне мањине остварују своја права преко Националних савета, који су формирани на основу изборног система. Ситуација се променила 2009. године, када је влада Србије прикључење Републике Европској унији одредила као свој основни задатак. У циљу поспешивања евроинтеграције Србије, и под притиском Савеза војвођанских Мађара, подржаног од стране Будимпеште, донет је нови Закон о националним саветима.

Главна одлика тог новог Закона своди се, као прво, на могућност непосредног избора чланова Савета националних мањина. Избори на основу новог Закона одржани су 6. јуна 2010. године у свих 167 општина Србије. У спискове бирача унето је 460 хиљада представника 19 националних мањина, од којих је 16 њих директно бирало своје представнике у Националне савете (Хрвати, Словенци и Македонци своје Националне савете бирају другачије – на изборним скупштинама). Осим тога, као допуна већ постојећим 15 Националним саветима после избора формирана су још четири.

Друго, сфера компетенција Националних савета значајно је проширена: они су добили отприлике 70 конкретних овлашћења у остваривању права националних мањина. Сада Савети могу да оснивају образовне и културне институције, средства масовног информисања; могу да захтевају увођење у својству званичног националног језика и писмености у појединим општинама; могу да предлажу промене назива улица, тргова, градских квартова, да утврђују националне симболе и празнике, да учествују у изради закона који се односе на националне мањине, да сарађују са међународним и регионалним организацијама, државним органима, организацијама и институцијама у својим „родним“ државама итд. Овлашћења Националних савета сада су толико велика, да парламент Србије не може више донети ни један закон, који се односи на националне мањине, без њиховог одобрења.

Треће, Закон је омогућио укључивање у процес избора Савета политичких партија и организација националних мањина. У резултату је политичка тежина Националних савета значајно повећана. При том Савети активно сарађују са „својим“ политичким партијама – пре свега се то односи на Мађаре и бошњаке, који активније од осталих покрећу теме децентрализације, регионализације и „регионалног развоја“.

На изборима у Националне савете у Санџаку дошло је до оштрог сукоба између три политичка фактора. Списак „Бошњачки препород“ подржала је Санџачка демократска странка Расима Љајића, а Бошњачки списак за европски Санџак – Странка демократске акције Санџака Сулејмана Угљанина. Трећи списак, Бошњачку културну заједницу – што је принципијелно нова појава на политичкој сцени Србије – предводи религиозни лидер, муфтија Муамер Зукорлић.

Четврто, поље делатности Националних савета богато је проширило српско Министарство за човекова права и права мањина, које је објавило и посебну инструкцију. Чиновници у општинама обавезали су се да ће у списак бирача Националног савета унети сваког ко то жели, па чак и оне чије уношење у списак траже друга лица. При том се искључује било каква провера и првих, а нарочито других лица, па је тако у спискове бирача националних мањина укључен значајан број српских грађана, без њиховог знања.

Дакле, Закон о Националним саветима 2009. године створио је нови модел проширене самоуправе националних мањина у Србији. Значајно је повећан друштвено-политички значај избора у Савете, који је сада упоредив са парламентарним и председничким изборима. Националне мањине Србије по закону из 2009. године добиле су таква права, каква, по речима српског председника Бориса Тадића, нема нико у Европи (1).

У политичкој сфери муслиманског друштва Санџака током последње три године догодиле су се значајне промене. Главне политичке странке у региону од 2006. године биле су Санџачки списак Сулејмана Угљанина, Санџачка демократска странка Расима Љајића и Санџачка партија Февзије Мурића. Угљанинова странка наступала је са иницијативом да се Санџаку да потпуна аутономија и уједињење два његова дела, Љајићева странка залагала се за интензификацију децентрализације Србије, док је Мурићева странка захтевала проширену аутономију и расписивање референдума о одређивању статуса Санџака. Међутим, током каснијих година те партије су се углавном бавиле изајамним конфликтима и свађама.

У међувремену, у први план друштвено-политичког живота Санџака дошао је сукоб између две исламске организације, које једна другој оспоравају легитимитет – Исламска заједница Србије на челу са А.Зилкићем и Исламска заједница у Србији, на челу са М.Зукорлићем.

Нагласимо претходно да је суштина спора скопчана са пређашњом организацијом Исламска заједница у СФРЈ. Она је била једина на челу са реис-ул-улемом (главним муфтијом) и центром у Сарајеву, а истовремено су постојали и републички центри. Са распадом СФРЈ и стварањем нових држава почеле су се формирати самосталне исламске заједнице. Званични карактер променама дао је Статут Исламске заједнице СФРЈ, усвојен у Скопју фебруара 1993. године. На његовој основи су проглашене самосталне исламске заједнице БиХ, Македоније и Црне Горе. Исламске заједнице Хрватске, Словеније и Србије остале су везане са Ријасетом (врховна управа муслимана) у Сарајеву.

Међутим, у фебруару 2007. године српска муслиманска заједница је изјавила да иступа из подређености БиХ и ствара сопствени Ријасет Исламске заједнице Србије, са центром у Београду. У одговор на иницијативу Мустафе Церића, шефа Исламске заједнице Босне и Херцеговине, у јулу 2007. године у главном граду Санџака – Новом Пазару – одржан је конгрес уједињења исламских заједница Србије, које нису прихватиле духовну независност Београда. На конгресу је објављена подела, а за главног муфтију земље на том опозиционом конгресу изабран је М.Зукорлић. Он је стао на чело Исламске заједнице у Србији са изразитим радикалним карактером, и преузео на себе функцију представника целокупног муслиманског становништва Санџака. Раскољнички конгрес је оштро осудио вршилац дужности шефа улема Србије, Хамдија Јусуфспахић. „Централни орган српских муслимана треба да се налази унутар земље, а не изван њених граница“ – изјавио је његов помоћник Абдулах Нуман (2).

Опонент покрета Зукорлића је умерена струја, која признаје организационе оквире Србије. Њу заступа организација Исламска заједница Србије, на челу са реис-ул-улемом Адемом Зилкићем. Његове присталице сматрају, да су бошњаци Санџака уморни од узајамних свађа и неслоге, а да правима муслимана не прети никаква друга опасност, до опасност од сопствених међусобнмих конфликата.

Највећу активност на унутрашњем и међународном плану испољава покрет М.Зукорлића.

Са идеолошког аспекта, његова делатност разликује се од агресивне религиозно-националистичке реторике и непомирљиве критике државних власти Србије. Основу пропаганде чине тезе о томе, да је „у последњих сто година власт Србије – опасност по бошњаке“, да су „српски идеолоизи од Илије Гарашанина до Добрице Ћосића створили толико страшну идеологију, да она потпада под одређење геноцида“, да се „већина српских режима налазило под утицајем те идеологије“, да су „последице реализације те идеологије били геноцид, убиства, притисци и изгон бошњака“(3). Логички наставак тих теза јесте обраћање Зукорлића Западу због кршења националних, религиозних права и права човека у односу на муслимане.

Стратешки задатак Зукорлића јесте да се „проблем бошњака“ изнесе на општебалкански ниво, и да се он интернационализује. Његов основни савезник у идеји изношења територијалних претензија на територије, на којима живе бошњаци – Рашка област – јесте сарајевски реис-ул-улема М.Церић. Ослонац Зукорлића на врховног поглавара Сарајева и његову идеолошку формулу „бошњаци с ове и оне стране Дрине су једна целина, а Сарајево – њихов једини духовни центар“ (4) неопходан је за интернационализацију „проблема бошњака“.

Зукорлић као тактичка средства наводи, као прво, трансформацију делатности Националног савета у правцу заокрета од законом прописане активности у области образовања, језика и културе ка сфери афирмисања националних права. То ће омогућити да се институционализује систем, који формира национални идентитет бошњака, пошто су „бошњаци“ изгубили и последњу кап поверења у систем Србије и спасење својих права виде унутар свог сопственог система делатности“. По свој прилици, Национални савет за Зукорлића поседује само „ограничену оперативну вредност“ (5). Али и сфера културе не измиче његовој пажњи, иако у специфичном маниру. Овде се фиксира теза о „агресивној асимилацији бошњака, пошто они немају образовање на сопственом језику“, и полажу наде у Босну и Херцеговину. При том Зукорлић жали што Босна и Херцеговина није национална држава, па према томе нема ни механизме за заштиту права бошњака, који живе у Србији (6).

Друго, он декларише неопходност да се избори за то да бошњаци стекну статус конститутивног народа Србије. У практичном смислу, сем свега осталог, у државним органима треба да се значајно повећа специфична тежина бошњака. Уочи избора у Националне савете Зукорлић је изјавио, да „у Новом Пазару живи 85 процената бошњака, али их у полицији ради свега 30 процената“. Слична ситуација је у систему правосуђа, пореске службе, царине и свим другим институцијама, у којима бошњацима не припада одлучујућа улога“. Он је изнео претензиеј и према пасошима Србије, где се „наводи српско држављанство, а не држављанство Србије“, што је „за мене лично увреда“ (7).

Треће, он планира промену статуса региона Санџак таско да би он требало да стекне „културно-просветну аутономију“ (8). Он је у лето 2009. године иницирао потписивање Декларације о кршењу права бошњака, која се садржала од 7 тачака, а у једној од њих је реч о стварању јединственог региоина Санџак, који обједињава све општине са бошњачком већином. Зукорлић се ослањао на општеевропски процес регионализације и категорички захтевао да се у Србији створи једна административна јединица, која обухвата општине Нови Пазар, Тутин, Сјеницу, Нову Варош, Прибој и Пријепоље. С тим у вези је Зукорлићева струја и подржавала напоре београдских власти у регионализацији.

Индикативно је да су у резултату у првобитну варијанту Закона о регионалном развоју унете измене. Сада је по новом Закону у Србији уместо предвиђењних седам, створено пет статистичких региона. Непромењени су остали региони Војводина, Београд и Косово и Метохија. Источна и Јужна Србија (од Смедерева до Кладова у северном делу региона, до Прешева и Босилеграда на југу) обједињени су у један, а Шумадија и Западна Србија у други регион. У овај последњи укључен је простор од Богатића до Тутина и од Деспотовца до Бруса, па су тако заједно остали Нови Пазар, Сјеница, Тутин, Пријепоље, Прибој и Нова Варош (мада по првобитном нацрту закона Нови Пазар и Тутин требало је да се нађу у Централном региону, а остале четири општине – у Западном региону).

Две водеће санџачке странке – Санџачка демократска странка Р.Љајића и Странка демократске акције С.Угљанина дистанцирале су се од Декларације из 2009. године, оценивши исту као непотребну, јер уноси забуну и противуречност.

До заоштравања ситуације и сукоба између представника две исламске заједнице Србије дошло је у мају 2009. године, а у вези са посетом санџачким муслиманима шефа Исламске заједнице БиХ, М.Церића. Индикативно је да се његова посета временски подударила са посетом Балкану потпредседника САД Џ.Бајдена. У току своје посете Церић је изјавио: „Ако неко и може постати фактор стабилности у региону, нарочито у Санџаку, онда је то – Сарајево. Ми бошњаци из БиХ желимо рећи бошњацима Србије, да смо ми са њима и за њих, да они нису одбачени, да смо ми један народ, који живи у две државе, ми – у Босни, они – у Србији“. Позиција Церића није се променила од тренутка реорганизације Исламске заједнице после распада СФРЈ, када је он тврдио, да су „бошњаци у Србији саставни део Босне и Херцеговине у смислу етничке, националне и религиозне идентичности“ (9)

Тако је непомирљива доктрина М.Церића довела до религиозно-политичког раскола у Санџаку и до распламсавања дискусија у Србији о неопходности мешања државне власти у „мали рат“, који у последње време међусобно воде бошњачки религиозни и политички лидери.

(Наставак следи)

(*) Санџак (Новопазарески санџак, Рашка област) је историјска област на граници Србије и Црне Горе. Овде је– у региону са историјским српским називом Рашка – средином X века настала прва Српска држава, која је срединомXII века заузимала лидирајуће позиције на Балкану за време владавине Стефана Немањића. У време Османлијске империје, у чији је састав Српска држава ушла крајем XIV века, Новопазарски санџак био је један од седам административних региона (на турском – Санџак). По одлуци Берлинског конгреса 1878. године тај регион је предат под контролу Аустро-Угарске, а у периоду од 1908. до 1913. године поново се налази у саставу Османлијске империје. По окончању Балканских ратова 1912-1913. године Новопазарски санџак је ослобођен од турске власти и подељен између Србије и Црне Горе. У Санџак улази шест српских општина (Нови Пазар, Тутин, Сјеница, Нова Варош, Прибој, и Пријепоље), и шест црногорских (Пљевља, Бијело Поље, Беране, Андријевица, Плав и Рожаје). Бошњаци (муслимани Босне и Херцеговине, који су за време Тита добили национални идентитет и касније преименовани у бошњаке) чине већину у три источне општине Санџака Србије (Нови Пазар, Тутин и Сјеница) и у две источне општине Санџака Црне Горе (Плав и Рожаје). Данас је Санџак преименован и у званичним документима Србије води се под својим историјским именом – Рашка област.

(1) Ђорђевић М. Национални савети – проблем уместо решења // http://www.nspm.rs/politicki-zivot/nacionalni-saveti-problem-umesto-resenja.html 16. август 2010.

(2) http://www.srpska.ru/article.php?nid=6346

(3) http://www.islamskazajednica.org/index.php?option=com_ezine&task=read&page=2&category=11&article=4069

(4) http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Srbija-razgovara-Da-li-se-krshe-prava-muslimana.sr.html

(5) http://www.nspm.rs/prenosimo/srbiju-ne-osecam-kao-svoj-dom.html

(6) http://www.nspm.rs/prenosimo/srbiju-ne-osecam-kao-svoj-dom.html

(7) http://www.nspm.rs/prenosimo/srbiju-ne-osecam-kao-svoj-dom.html

(8) http://www.islamskazajednica.org/index.php?option=com_ezine&task=read&page=2&category=11&article=4099

(9) http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Ceric-ne-iskljuchuje-incidenate.sr.html

Историчар и аналитичар. Дипломирала: Ломоносов Универзитет, Историјски факултет, катедра историје Јужних и Западних Словена. Магистар историјских наука (PhD). 12 година радила као научни сарадник у Институту за словенске студије Руске академије наука, 4 године предавала у Универзитету за међународне односе (МГИМО (У) МИД РФ). Бивши главни уредник сајта и руководиоц српског филиала Фонда Стратешке културе. Главни уредник Српског става. Доцент Московског хуманитарног универзитета.