Санџак: нови изазови, претње и уцене Србије (II)

358

У лето 2010. године дошло је до промене у односу снага на политичкој сцени санџачких муслимана, на којој су две деценије доминирали Сулејман Угљанин и Расим Љајић. После избора у Национални савет бошњака, на којима је организација М.Зукорлића – Бошњачка културна заједница – добила већину мандата (17 од 35), победио је курс М.Зукорлића. И упоредо са Љајићем и Угљанином он је постао трећи кључни лидер Санџака.

На спољнополитичком плану како М.Зукорлић, тако и његов духовни учитељ М.Церић, појачано раде на устоличењу Турске на Балкану, рачунајући да ће у везама на линији „Анкара – Београд“ Санџаку припадати посебно место (1). Индикативно је да је у периоду од 1990. до 1995. године турски министар иностраних послова А.Давутоглу предавао на Међународном исламском универзитету у Куала-Лумпуру, који обједињује муслиманске професоре и студенте из целог света, међу којима се налазио и садашњи реис-ул-улема БиХ, М.Церић.

Када је о Турској реч, која упорно и доследно учвршћује свој утицај на Балкану, треба говорити о њеном директном мешању у унутрашње ствари Србије. О степену њеног утицаја сведочи ултимативни захтев за доношење резолуције о Сребреници; посредништво Турске у сређивању конфликта између министара владе Србије, лидера Санџака Р.Љајића и С.Угљанина; учешће Анкаре у потписивању од стране Србије низа декларација, поред осталог и Истамбулске, према којој Србија гарантује суверенитет и територијалну целовитост БиХ и подржава њено чланство у НАТО; редовни билатерални сусрети државних руководилаца Србије и Турске.

Овај последњи правац завређује да се посебно нагласи посета Турској Р.Љајића, министра за рад и социјалну политику Србије, до кога је дошло почетком јануара 2010. године. Српски министар рада водио је преговоре са турским министром иностраних послова А.Давутоглуом о изградњи две аутомагистрале – од Новог Пазара до Сјенице и од Новог Пазара до Тутина. При том би 85 процената цене коштања пројекта финансирала турска Ексим-банка; рестаурацијом и реконструкцијом Новог Пазара и развојем индустријске зоне у Тутину бавила би се турска агенција „Тика“, а турским средствима требало би да се у Београду изгради Исламски центар, који ће се бавити „више културним, него религиозним питањима“. Такође је са Турском планирана реконструкција војног аеродрома у Лађевцима у цивилни аеродром, а цена пројекта износи 13 милиона евра. Део средстава би био издвојен из буџета Турске и Србије (2). Дакле, паралелно са повећавањем турске моћи на Балкану, напори званичног Београда и одређених политичких снага Санџака, усмерени су у правцу претварања тог региона у потпорну базу Турске у Европи.

На пример, председник Бошњачког националног већа М.Дудић, које Београд сматра нелегитимним, уочи посете Србији премијера Турске Р.Ердогана јула 2010. године обратио му се отвореним писмом. Дудић је изразио уверење, да је за бошњаке на Балкану, пре свега оне који живе у Санџаку, нарочито значајно присуство Турске у том региону. Наглашавајући значај турског трага, остављеног на Балкану, Дудић је тврдио, да су бошњаци преживели једанаест геноцида и да су једини народ на Балкану и у Европи, који нема своју националну државу. Бошњаци се, по његовим речима, суочавају са „грубим кршењем личних и колективних права“, са „дискриминацијом по религиозном и националном обележју“. Он је оптужио власти Србије да спроводе унутрашњу политику, „која се развија по геноцидним плановима у односу на бошњаке и муслимане“, да се „београдски режим“ из све снаге труди да разбије бошњачке и муслиманске институције“ и да у целини испољава „правно и политичко насиље“. А даље је он упозорио на последице – на дестабилизацију ситуације у Санџаку, која, тобоже, бошњацима не оставља никакву могућност, осим стварања паралелних националних института на путу ка потпуној политичкој и административној аутономији и слободи. И на крају је Турској понуђено да постане „кључни фактор у нормализацији односа између Србије и муслиамнског света“ (3).

За време посете премијера Турске Ердогана Србији 12. јула 2010. године он је присуствовао отварању муслиманског Културног центра у Новом Пазару и потписао неколико билатералних споразума у области заједничке изградње.

Упоредо с тиме, Зукорлић и Церић крећу се на колосеку политике САД на Балкану. Управо је на иницијативу САД Србија успоставила „добре односе“ са Турском. А Турској су, опет, зацртани задаци да координира односе Србије и Босне и Херцеговине и да буде „гарант стабилности у Санџаку“ (4). На иницијативу амбасаде САД, заједно са низом других западних амбасада и у савезу са Зукорлићем, формирана је лобистичка група „Пријатељи Санџака“. Мада мешање спољних сила у послове Санџака не треба да чуди – Међународна кризна група је још у извештају од 8. априла 2005. године указивала, да „проблем Санџака захтева интернационално разрешење“ (5).

У нову спиралу заоштравање односа са Србијом ушло се у јулу 2010. године, а за повод је послужила одлука Београда да за формирање Националног већа бошњака није довољна проста већина (као другим националним мањинама у Србији), већ, сагласно новој препоруци која је на снази, присуство 2/3 чланова (члан 3). У одговор је у српској скупштини формиран Форум бошњачких посланика, а потом и Бошњачка национални сабор. Уз учешће представника практично свих организација и институција бошњака, сабор је 14. јула 2010. године усвојио Декларацију, у којој је „у складу са принципима и стандардима европске регионализације у процесу децентрализације и регионализације Србије“ захтевао да се призна, да су бошњаци државотворни народ Србије и да се започну преговори са Београдом о решењу конституционог статуса Санџака. У циљу утврђивања измена статуса Санџака сабор је прокламовао, да ће формирати Комитет за успостављање Народног већа Санџака (које је постојало у периоду од 1943. до 1945. године – Прим. Ф.А). Оисм тога, сабор је позвао све бошњаке – у отаџбини и у дијаспори – да издвоје један проценат из личних прихода за финансирање пројеката од националног значаја (6).

Председник Србије Борис Тадић обрео се у сложеној ситуацији: с једне стране, његов спољнополитички курс има очигледне назнаке зближавања са Турском, он отворено говори о жељи да се „скине етикета вековног непријатеља ислама и муслимана“. Са друге стране, очигледни су дестабилизација и радикализација атмосфере у Санџаку, са очигледном прикопчаношћу „бошњачког питања“ за Турску. И у време док Тадић у „секуларизму и демократији“ види једино средство за заштиту од радикалног муслиманског фундаментализма, Зукорлић започиње „другу етапу“ борбе, чији је циљ у етничкој консолидацији „бошњачке нације“, аутономија Санџака и стицање посебног статуса бошњачке националне мањине у Србији.

Ништа није мање заоштрен проблем за српске власти у Санџаку и опасност од појачавања терористичке опасности од стране вахабита. Вахабитски покрет у Балканском региону постоји као једна целина на територији БиХ, Санџака, Македоније и КиМ (7). У пролеће 2010. године шеф израелске дипломатије А.Либерман је изјавио, да ће Ал-Каида и друге исламске екстремистичке групе покушати створити своје базе на Балкану. Затим је уследила информација од стране арапских медија о пребацивању радикалних исламских група из БиХ у Санџак. А.Зилкић је истакао, да је то последица како разлика у исламској зајдници, тако и делатности низа невладиних организација. Ради се о „преселењу“ вахабита у Санџак – оних који не признају законе државе, већ једино шаријатско право.

Посланик из Бошњачко-демократске странке Санџака у Скупштини Србије Есад Џуџевић истиче, да је радикализација ситуације у Санџаку искључиво везана за деловање М.Зукорлића, „у чијем су се окружењу појавили неки брадати момци“. По његовом мишљењу, Зукорлић својом неспособношћу за дијалогом онемогућава хармонични развој Санџака, он манипулише осећањима верника и користи тешку економску ситузацију (Санџак је најзаосталији у економском погледу регион Србије. Нови Пазар је центар организованог криминала и има висок степен незапослености, нарочито међу омладином) и чињеницу да се у Југославији центар исламске заједнице налазио у Сарајеву.

Реис-ул-улема А.Зилкић такође истиче, да „нас закон о црквама и религиозним заједницама доводи у апсолутно једнако стање са осталим религиозним заједницама. У оквирима Исламске заједнице постоји Факултет за проучавање ислама, три медресе, низ дечјих вртића, држава финансира медресе у Новом Пазару и медресе у Београду…плаћа стипендије двадесеторици студенета Исламске заједнице“. Он је такође приметио, да се повољно тло за деловање вахабита у Санџаку појавило у вези са неодређеношћу става дрежаве, која се није одредила која је исламска заједница у Санџаку легитимна (8).

Лидери вахабитског покрета, који се проширио на Балкану, па и у Босни и Херцеговини, контролишу делатност својих следбеника у немачкојезичком простору (за њих је центар у Аустрији). Сарајево је постало центар у који се сливају дознаке за финансирање вахабита. Контакти лидера вахабита Аустрије и БиХ су веома тесни, а при том стране уживају финансијску подршку Саудијске Арабије. Ова последња је финансирала исламистичке групе у БиХ још у периоду рата 1992-1995. године, и већ тада је био отштимован канал за притицање новчаних средстава из Беча преко данас већ непостојеће „Third World Relief Agency” (TWRA). Тада је у БиХ ратовало око 1000 бојовника из арапских земаља, а после рата већина њих је напустила земљу, али је део остао, склопивши брак са овдашњим муслиманкама, и помоћу средстава из Саудијске Арабије, наставио „мисионарску активност“. У резултату се током последњих година у срединама босанских муслимана бележи конфронтација између присталица традиционалног ислама и радикалних екстремистичких група. Борба се, међутим, не развија у корист ових последњих, па је с тим у вези и пребацивање центра њихове делатности у Санџак (9).

Позиција централне власти изазива оштро незадовољство од стране српског становништва Санџака, које је забринуто, пре свега, због тога што су органи општинске и градске управе углавном концентрисани у рукама бошњака-муслимана. Долази до промене локалних назива у оним местима, у којима живе Срби: село Алуловићи је преименовано у Халуловићи, Постење – у Постојење, Дојевићи – у Доховићи, а село Црквине у општини Тутин, које је сачувало назив чак у периоду турске окупације, данас називају Кадилук (10). Одвија се процес куповине земљишта, у шта паре улажу муслимански кругови. Сем тога, бележе се случајеви напада на српско становништво, отпуштање с посла Срба и запошљавање муслимаских кадрова. У резултату Срби из општина Прибој, Пријепоље и Нова Варош одбијају да своје регионе признају у саставу „региона Санџак“, претећи референдумом и блокадом путева.

Заоштравање ситуације догодило се и у августу 2010. године. Према Декларацији Бошњачког сабора, како се наводило, предвиђено је успостављање Народног већа Санџака (НВС). Програм НВС укључује уједињење у целину српских и црногорских „општина историјског региона Санџак“ и проглашење аутономије Санџака. Председник комитета за успостављање Народног већа Санџака Џ.Суљевић покренуо је „новопазарску иницијативу“. Он је најавио „рестаурацију аутономије Санџака“ – „враћање Санџаку аутономије такозване партизанске аутономије, која му је дата у годинама Другог светског рата – у периоду од 1943. до 1945. године (11). У време док актуелне власти у Србији немају намере да стављају на дневни ред питања о статусу Санџака, о статусу бошњачког народа, ми смо дужни да узмемо судбину у своје руке, изјавио је Суљевић. Санџак, по његовим речима, представља као такав једну целину у културном, географском, комуникацијском, етнолошком, економском и сваком другом аспекту, то није ни српска, ни црногорска колонија, Санџак припада његовим грађанима (12).

Посебну пажњу потребно је обратити на назив Већа: није реч о организацији бошњачког народа, него о Народном већу Санџака, тојест, органа који претендује на изражавање воље свих грађана, који живе на тој територији. НВС се намењује функција општенародног представника са више него озбиљним и далекосежним задацима. У својој делатности оно би, према тврђењу Суљевића, полазило и поштовало резултате референдума из 1991. године – његово спровођење организовала је Странка демократске акције Сулејмана Угљанина, на коме се преко 90 процената гласалих одредило за потпуну аутономију Санџака.

Захтеви за аутономијом Санџака прилагођавају се европским стандардима и реалностима. У циљу поспешивања евроинтеграције елаборисана је европска формула аутономије Санџака – „у Уједињеној Европи Санџак, чији се један део налази у Србији, а други у Црној Гори, имаће статус сличан Јужном Тиролу, подељеном између Италије и Аустрије“ (13). Присталице Зукорлића намеравају да се обрате европском суду у Стразбуру у вези са кршењем религиозних права. У том су циљу, по изјави портпарола Исламске заједнице у Србији С.Тандира, ангажоване лобистичке групе САД и Европе.

Осим тога, јавно је изнета намера присаједињења „бившег Санџака Босни и Херцеговини под одређеним условима“. А под „одређеним условима“ подразумева се раскол Босне и Херцеговине, тојест, у случају проглашења независности Републике Српске БиХ , Србији директно прети отцепљење Санџака. И истовремено је крајем лета 2010. године у Санџаку уследило низ инцидената, поред осталог – спаљивање срспке заставе.

Регионални национално-политички конфликт практично се развија уз помоћ државне власти, њеном директном одустајању од покушаја сређивања питања. На пример, А.Зилкић се током три године стално обраћао властима са захтевом да се ликвидира „двовлашће“ у Санџаку и укине нелегитимна Исламска заједница у Србији. „Три године, – каже Зилкић, – ми упозоравамо јавност Србије на то, да деловање и речи Зукорлића противурече вери, религиозним нормама и нормативним актима Исламске заједнице. То је политика са опасном реториком, која нас враћа у 90-те године, када су гореле куће и убијани људи! Зукорлић је, по речима Зилкића, узурпирао право да представља интересе пола милиона људи“ (14). Захтеви о аутономији противурече Уставу Србије. Власт игнорише чињенице. На пример, шеф Службе безбедности армије М.Стојановић наводи такве чињенице, као што су подршка и финансирање Зукорлићевог покрета од стране Судијске Арабије и стварање његове приватне армије и службе личног обезбеђења, која је супериорнија од председничког (15).

Водећи српски аналитичар Ђ.Вукадиновић истиче, да је грешка власти у односу према Зукорлићу начињена још 2002. године, када је он, „мимо важећих правила и процедура постао шеф универзитета, који је послужио за даљу радикализацију, а Зукорлић је лично добио признање не само као доминирајући духовни, него и светски, чак културни лидер у Санџаку“ (17).

Сам Зукорлић упозорава на поједностављено тумачење догађаја у Санџаку по формули „постоји тамо један муфтија са неколицином фундаменталиста, кога треба ограничити и смирити, а иначе је све у реду“. Он изјављује да „званични Београд треба да буде начисто с тиме, да је Санџак темељни камен, камен спотицања Србије“ (18).

Дакле, до друге половине 2010. године у Србији се оформио радикални религиозно-политички покрет, који је поставио задатак да дезинтегрише, а у коначном резултату, промени постојеће стање у региону Рашка област (Санџак). Треба имати на уму и искуство етно-конфесионалног рата на територији Босне и Херцеговине, у току кога су се управо „санџаклије“ показале као нејнепомирљивији екстремисти.

Мобилизација исламског фундаментализма и радикализација ислама у Србији – крајње су опасне појаве не само за саму Србију, него и за читаву Европу.

____________________________

(1) http://www.islamskazajednica.org/index.php?option=com_ezine&task=read&page=2&category=11&article=4069

(2) http://www.nspm.rs/hronika/rasim-ljajic-turska-spremna-da-ulaze-u-srbiju.html

(3) http://www.islamskazajednica.org/index.php?option=com_ezine&task=read&page=2&category=12&article=4163

(4) http://www.nspm.rs/hronika/blic-savet-bezbednosti-un-sledece-iskusenje-za-srbiju.html

(5) Can Karpat Sandzak – Last Chance of the Serbian Statehood. 30.05.2006 // http://www.axisglobe.com/article.asp?article=888

(6) http://www.islamskazajednica.org/index.php?option=com_ezine&task=read&page=2&category=12&article=4169

(7) http://www.nspm.rs/hronika/adem-zilkic-uzrok-vehabizma-nejedinstvo-u-islamskoj-zajednici-i-neke-nvo.html

(8) Санџак је економски најзаосталији регион Србије. Нови Пазар је центар организованог криминала и има висок степен незапослености, нарочито међу омладином.

(9) http://www.nspm.rs/hronika/adem-zilkic-uzrok-vehabizma-nejedinstvo-u-islamskoj-zajednici-i-neke-nvo.html

(10) http://www.nspm.rs/hronika/becki-prese-vehabije-se-sele-u-sandzak.html

(11) http://www.nspm.rs/komentar-dana/iseljavanje-srba-iz-raske-oblasti.html

(12) По узору на Антифашистичко веће народног ослобођења Санџака.

(13) http://www.nspm.rs/hronika/cilj-obnavljanja-narodnog-veca-sandzaka-je-proglasenje-autonomije.html

(14) http://www.nspm.rs/hronika/muftija-muamer-zukorlic-gorece-srbija.html

(15) http://www.nspm.rs/hronika/muftija-muamer-zukorlic-gorece-srbija.html

(16) http://www.nspm.rs/hronika/muftija-muamer-zukorlic-gorece-srbija.html

(17) http://www.nspm.rs/hronika/djordje-vukadinovic-muamer-zukorlic-je-strela-koja-je-odapeta.html

(18) http://www.nspm.rs/prenosimo/srbiju-ne-osecam-kao-svoj-dom.html

Историчар и аналитичар. Дипломирала: Ломоносов Универзитет, Историјски факултет, катедра историје Јужних и Западних Словена. Магистар историјских наука (PhD). 12 година радила као научни сарадник у Институту за словенске студије Руске академије наука, 4 године предавала у Универзитету за међународне односе (МГИМО (У) МИД РФ). Бивши главни уредник сајта и руководиоц српског филиала Фонда Стратешке културе. Главни уредник Српског става. Доцент Московског хуманитарног универзитета.