Да поновим увод из септембра прошле године: „Ако је ТАНЈУГ тачно пренео, а претпостављам да јесте, наш премијер, Александар Вучић, је у интервјуу од 31.08.2015. изјавио како је згрожен ставовима да је већи проблем за Србију однос ЕУ према мигрантској кризи, него што су то мигранти. Још је и додао да не зна како људи који тако нешто тврде могу радити јавни посао. Мој став јесте да већи проблем за Србију представља однос ЕУ према мигрантима, него мигранти сами по себи. Обавеза је упозорити грађане на неповољан развој мигрантске кризе који дугорочно може утицати на економске, безбедносне и политичке токове у земљи. Не знам зашто је наш премијер згрожен тиме, јер се не ради о непочинству, злочину, ширењу верске, етничке или било ког другог вида мржње, већ о легитимном политичком ставу. Осим ако, можда, у међувремену свака критика ЕУ није постала злочин?“
У међувремену, од септембра прошле године до данас, ЕУ није учинила готово ништа да припреми адекватан одговор за нови талас миграната који ће почети да нас плави већ од друге половине марта. Истина, нешто су покушали да договоре са Турском, али је то на дугачком штапу. Турска би требало да задржава избеглице из Сирије, а заузврат су Ердогану обећане три ствари: 1) одмрзавање преговора о чланству у ЕУ, што за њега има пре свега симболички значај (прихваћен је као равноправан партнер, више није „диктатор“); 2) три милијарде евра помоћи за збрињавање избеглица; 3) безвизни режим за грађане Турске (за све земље из шенгенске зоне). Ово прво је учињено, али је то за анс и најмање значајно. Са парама ће ићи нешто теже, а са безвизним режимом ћемо тек гледати нови „филм“. Турска је већ увучена у рат, у Дијарбакиру се гине, и не само да ће бити тешко да ова земља апсорбује сирисјске избеглице, већ ће можда почети да нам долазе и нови несретници из Турске (или, тачније речено, турског дела Курдистана). Ако још буде безвизног режима, навалиће ка Европи и они који са Курдима и Курдистаном немају никакве везе. На ово већ упозоравају поједини немачки политичари и пребацују Меркеловој да је претерала са обећањима Ердогану. Како год, споразум ЕУ-Турска још није (у потпуности) заживео, а чак када би се по питању његове имплементанције све одвијало по идеалном сценарију, прве резултате би требало очекивати у октобру. Сада, ако мигранти наставе да долазе интензитетом као 2015. (мада су све процене да ће их бити значајно више), до октобра ће балканском рутом проћи можда и пола милиона њих. И? Шта ћемо ми? Судећи према изјавама премијера Вучића, Србија ће чекати решење ЕУ? А, шта ће ЕУ?
Пословично добро обавептени „Еурактив“ је објавио 2.фебруара да ће „650 милиона евра из Фонда ЕУ, познатијег као Мадад фонд, бити искоришћено не само за побољшавање статуса избеглица и њихово задржавање у Јордану и Либану, већ и за задржавање на Западном Балкану, тачније у Србији и Македонији. Спекулише се са цифром од 50 хиљада избеглица“. Иначе, новинар овог портала је до информација дошао на брифингу који су званичници ЕУ организовали за пробране извештаче. Касније је све демантовано и стављено у другачији контекст, али не треба сумњати да је првобитна информација била тачна. Прво, у оваквим ситуацијама, после брифинга, до сада је „Еурактив“ мало грешио. Друго, демантовање је уследило тек пошто се дигла незапамћена галама у Србији и Македонији, што уопште није потребно Бриселу у овом случају. Треће, Димитрије Рогозин је много боље обавештен од „Еурактива“ и током последње посете Београду он није случајно споменуо да се на улицама Београда могу поновити призори из Келна. Знао је добро шта нам спремају и желео је да нас упозори. Сад, што је Зорана Михајловић све то криво разумела и пожурила да одговори Рогозину, наш је проблем, а не руски.
И четврто, убрзо после лондонског, уследио је и амстердамски сусрет министара спољних послова чланица ЕУ. Шеф српске дипломатије је после састанка пожурио да саопшти како „Србија неће бити паркинг за мигранте“. Зашто је тим тоном реаговао? Зато што, када погледамо изјаве осталих учесника, можемо стећи јасну слику да се баш о томе на састанку говорило.
Холандски министар спољних послова Берт Кундерс (дуго година био посланик, испред Холандије у Парламентарној скупштини НАТО, типичан представник њихове дипломатске школе, који никада не прича напамет) је рекао како треба „задржати европски приступ према земљама западног Балкана које су део избегличког коридора и помоћи им у излажењу на крај са тим проблемом“. Иначе, ми до данас нисмо имали претераних проблема по том питању. Кључни проблеми су у Немачкој, Италији, Француској, Данској и Шведској. Откуд сада да се тежиште пребацује на Балкан? Зашто нам Кундерс нуди помоћ? На истим таласима је била и Федерика Могерини, а Себастијан Курц је наговестио да ће Аустрија ускоро послати војску у Србију и Македонију!? Да ли је нас ико ишта питао о томе?
Дешава се управо оно, на шта је упозоравано: ЕУ ће пребацивати тежиште кризе на подручје Балкана и од њега правити санитарни кордон. Другу политику Брисел нема, а пошто Србија прихвата да беспоговорно учествује у пројектима ЕУ, пристаће и на ово, па ћемо већ до јесени бити усрећени са десетинама хиљада избеглица. Премијер Вучић је већ понудио да Србија прихвати „пет ,десет, петнаест хиљада, колико се већ договоримо“. На основу чега је правио процену, како може да лицитира бројевима, које службе су му у томе помагале, какве ће бити последице… Ми то не знамо. Знамо само да се лицитирање увек заврши лоше по нас. По принципу-где је петнаест биће и педесет, где је педесет моћи ће и сто хиљада… Да, српски премијер је поставио и једно (неубедљиво) ограничење: ако ми примимо толико, Пољска ће „морати седамдесет-осамдесет хиљада“. Али, о чему то наш председник владе!? Обавештава ли га ико о дешавањима у Пољској? Пољска неће примити никога. Максимум који је поставила влада Беате Шидло је осамсто (није грешка-800). Ово је једно од питања због којих су ушли у тешки спор са Немачком (да би се схватило колико је ситуација у билатералним односима напета: поново се у Пољској цртају карикатуре Ангеле Меркел са брчићима у СС-униформи, уз одобравање и весеље највећег дела популације). Балканске земље, а Србија ту предњачи, су једине које без поговора учествује у овоме.
Иначе, избеглице ћемо морати силом да задржавамо на нашој територији. Ти људи не желе да остану у Србији, њихов циљ је западна Европа. Али, уколико ми не будемо желели да их задржавамо, добили смо већ понуду од Курца: чиниће то аустријска војска на нашој територији. Важан моменат је и то што ће велики део трошкова Србија морати да сноси сама. Наш буџет ће се празнити због одбране ЕУ од миграната.
Да се вратим на почетак: српске власти су направиле катастрофалну грешку препуштајући своју судбину у руке ЕУ. Обавеза Србије у мигрантској кризи је да буде добар домаћин несретницима који беже од рата и да им не прави пуно проблема на путу ка крајњем одредишту. Уколико неко жели привремено да остане, то му морамо обезбедити (по правилима УН), али таквих скоро да уопште није било. Србија нема ниједну правну, моралну или политичку обавезу да прихвата ово у шта нас полако увлачи ЕУ. То на Балкану може изазвати несагледиве последице. Тако ћемо имати пораст политичких и социјалних тензија по разним векторима.
