САНКЦИЈЕ САД ПРОТИВ ИРАНА И ИРАНСКИ ОДГОВОР

182

Економске санкције или претња економским санкцијама представља један од главних инструмената међународне политике Запада, пре свих САД. Тај инструмент се користи за постизање притиска на друге земље, чак чешће него оружје или претња употребе оружја.

Иран као објекат економских санкција

Иран представља класичан објекат санкција. Почев од 1979.године, када је у Техерану свргнут шах, САД не престају да држе Иран под упозорењем увођења економских санкција. Биле су забране на увоз иранске нафте, на извоз широког асортимана роба – од високотехнолошке опреме до лекова,  на банкарске операције у вези са обрачуном и другим операцијама иранских банака, а биле су замрзнуте и девизне резерве Ирана. Крајем прошле године замрзнуте девизне резерве Ирана у страним банкама су процењене на 100 милијарди долара.

За Иран је то тешко искушење. Посебно када је Вашингтон натерао Европску унију да одбије увоз иранске нафте. Од средине 2012.године  до почетка 2014. дневни извоз црног злата из Ирана је смањен са два милиона на 1 милион барела. Недавно су Ирану уведене нове санкције које су ослабиле и друге  економске секторе, између осталог и аутомобилску индустрију те земље, која је некада била врло успешна.  Она се по традицији налазила на другом месту, одмах после нафтне индустрије,  и још 2010.године је чинила скоро 10% БДП-а, а    запошљавала  је скоро 1 милион људи.  2011.године Иран је произвео 1500 000  нових аутомобила, а данас је производња пала на 800 000. Аутомобилска индустрија  је данас на ивици краха зато што је 2011.године забрањен увоз опреме за ту индустријску грану  и неких делова за   производњу аутомобила.

Пала је и производња у цивилној авиоиндустрији. Од 1979.године Иран је одсечен од тржишта нових западних авиона и резервних делова за њих. Национална авиокомпанија Ирана  свој авионски парк одржава уз помоћ резервних делова које сама производи и куповине застарелих совјетских авиона из неких земаља  Заједнице Независних Држава.  Не треба ни помињати да у земљи постоји велики дефицит неких индустријских роба за широку потрошњу, медицинске опреме, лекова и неких прехрамбених производа.

Женевски преговори и економске санкције против Ирана

После смене председника у Ирану, у Женеви су почели преговори о нуклеарном програму Техерана, за који на Западу тврде да представља главни узрок економских санкција. 24.новембра 2013. је потписан споразум између Ирана и шест међународних посредника (пет сталних чланица Савета безбедности УН и Немачка). Суштина Споразума је да се од Ирана  захтева прекидање обогаћивања урана изнад нивоа од 5%, при чему би  Запад делимично смањио санкције и пре свега   одмрзао  иранске  4,4 милијарде  долара које леже у  иностраним банкама.  Осим тога,  Ирану би се дозволио увоз неких роба. „Шесторка“ је обећала и да УН, ЕУ или САД неће Ирану уводити нове санкције. Одлуке Женеве су довеле до првих резултата. Почетком фебруара 2014.године Иран је добио траншу од 500 милиона долара из својих актива,   замрзнутих у западним банкама.

Одлуке „шесторке“ од 24. новембра прошле године су изазвале велико интересовање пословних кругова читавог низа земаља. У Иран су нагрнуле делегације Велике Британије, Француске, Италије, Аустрије, Грузије, Казахстана, Турске и многих других земаља. Иран све до сада послује са врло ограниченим  бројем  партнера: Кином, Русијом и Индијом. Сада су се предузимачи из других земаља прерачунали и решили да треба деловати брзо и дочепати се иранског „Клондајка“. Иран има око 80 милиона потрошача и економију са бруто друштвеним производом  од око 500 милијарди долара, који је по висини трећи у региону – после Турске и Саудијске Арабије.

Смањење санкција је повратан процес

Ипак, ништа није тако просто, како изгледа. Прво, ради се о делимичној демонтажи санкција. Деблокирању подлеже мање од  4% девизних резерви Ирана. За сада остаје забрана на извоз нафте. Номенклатура роба које се смеју увозити у Иран је врло ограничена. Друго, председник САД Обама је више пута понављао  да одлуке које се тичу Ирана имају особину „повратности“. Једноставно речено – уколико Запад закључи да Иран не извршава договор из Женеве, он може у односу на санкције у сваком тренутку  да се врати на полазне позиције.

И у конгресу, и у влади САД врло су чврсте позиције оних који сматрају да треба и даље задржати позиције притиска  у односу на Техеран. Значајно је излагање америчког заменика министра финансија Дејвида Коена, које је одржано у комитету за иностране послове сената САД, а које се односило на регулисање нуклеарног проблема Ирана. Коен прати питања борбе финансирања тероризма  и финансијску обавештајну службу. Изјавио је да без обзира на то што су се стална петорка СБ УН и Немачка прелиминарно договорили са Техераном, „архитектура централних санкција чврсто остаје на истом месту“. „Настављамо да обезбеђујемо праћење: спровођења наших нафтних санкција које су довеле до смањења иранског извоза нафте за 60% у две последње године, наших финансијских санкција које су дозволиле да се блокира већина иранских актива у другим земљама, наших банкарских санкција које су фактички „одсекле“ банкарски сектор Ирана од светског финансијског система; наших санкција које се односе на важне инвестиције у сектору енергетике Ирана, што је тој земљи компликовало експлоатацију  нафте и гаса“, – изјавио је Д. Коен. Затим је наставио: „Како бисмо омогућили да санкције Ирану и даље остану на снази, ми активно сарађујемо  са страним банкама, компанијама и колегама у владама различитих земаља. У оквиру таквих напора ја сам у последњих шест недеља путовао у Велику Британију, Немачку, Аустрију, Турску и Уједињене Арапске Емирате како бих им упутио следећи сигнал: Иран није отворен за бизнис!“ По речима Коена, Вашингтон је „спреман да примени своје инструменте против било ког прекршиоца америчких санкција, ма где он био.“ У горњем дому Конгреса та изјава је наишла на свеопште одобравање.  Тамо се већ припрема законодавна иницијатива која предвиђа да се економске санкције против Техерана врате на претходни ниво. Заменик државног секретара САД Венди Шерман је прецизирала  да је садашње ублажавање санкција „привремено, ограничено и само по одређеним тачкама“. Државни секретар САД Џон Кери  је у јануару 2014.  на  састанку са министром иностраних послова Француске Лораном Фабиусом, када су дошли до теме путовања у Иран француске трговинске делегације која је хтела да сагледа могућности за закључивање уговора и инвестирање у економију Ирана, упозорио да је таква  европска активност бизниса превремена.

Економске санкције и иранско-руски економски односи

Нестабилност ситуације у вези са Ираном се добро осећа и у тој  земљи, и у земљама које су њени традиционални трговинско-економски партнери. Без обзира на то пуном паром се закључују бартер- послови, у послу се  тргује уз коришћење  злата и националних валута земаља-партнера као обрачунске валуте. Са Турском је Иран трговао до скора, користећи злато (не зна се да ли га користе и данас, обзиром на забрану Вашингтона  да се обрачун врши у злату). При куповини иранске нафте Кина обрачун врши у јуанима, а Индија у рупијима.

На самом почетку 2014.године у медијима су се појавили чланци да је између Техерана и Москве постигнут договор о крупном бартер-послу: Русија ће   дневно добијати 500 милиона барела нафте из Ирана, у размену за  различити репроматеријал и робу за широку потрошњу. Извори не говоре о детаљима тог споразума. Конкретно,  остаје доста нејасноћа у вези са тим  да ли ће се та шема користити пошто се санкције које се тичу извоза иранске нафте укину, или ће се она користити  чак и уколико санкције буду на снази. Русија представља једног од највећих извозника  црног злата, тако да шема добија смисао ако се закључи да је руска страна у том послу спремна да игра улогу посредника тако што ће се бавити реекспортом иранске нафте, при чему ће новац који се од тога прими  користити за куповину роба које су потребне Техерану.

Та информација је узнемирила  званични Вашингтон. Заменик државног секретара  за политичка питања Венди Шерман је у току заседања у  горњем дому конгреса САД у вези са руско-иранским споразумом који се тек припремао  изјавила  следеће: „Сасвим јасно говоримо да било какви поступци те врсте између Русије и Техерана  могу да доведу до санкција и могу  постати огроман ризик… који ће битно отежати, ако не  и сасвим прекинути, постизање комплексног споразума“… – додала је, имајући у виду преговоре о нуклеарном програму Ирана. У америчкој штампи има доста изјава  које позивају владу САД да уколико наведена шема трговинско економске сарадње Русије и Ирака почне да се спроводи,  економске санкције Ирану треба да се врате на полазни облик , али  да треба да се уведу  и економске санкције  Русији.  Треба да се зна  да је Вашингтон не једном  већ претио Русији увођењем економских санкција, на пример, у току војног сукоба Русије са Грузијом  у августу 2008.године. Претњи  је било и прошле године због руске подршке Сирији. Али ни једном те претње нису остварене. За Вашингтон су економски и политички   издаци због увођења санкција Русији превелики.

Али ће  Иран, највероватније, морати као и раније да у трговини користи „мутне“ шеме. Јер ублажавање санкција је – „привремено, ограничено и само по одређеним тачкама“. У очима Вашингтона нуклеарни програм  Ирана је у извесном смислу само повод да врати Техеран за преговарачки сто, у орбиту свог економског и политичког утицаја. Између осталог и да поново натера Иран у систем  нафтног долара. Парадоксално је, али без обзира на сразмере санкција, Вашингтон  је њима само успео да се Иран, тај највећи произвођач нафте  ослободи   нафтно-доларског стандарда који се појавио пре четрдесет година. Тако да ће данас Иран пре да прихвати  сузбијање  својг нуклеарног програма, него што ће се поново потчинити нафтно-доларском диктату Вашингтона…

 

фото http://www.kommersant.ru/doc/2384617