Европска унија је службено потврдила наставак санкција против Русије од 16.12.2016.године, које ће ступити на снагу након објављивања у Службеном листу ЕУ. Санкције Русији показују сву немоћ и срамно понашање Запада. Оне се настављају као средство агресивне политике НАТО према Руској Федерацији. Санкције су увек биле и остале средство рата. Запад је први, преко НАТО и ЕУ предузео и применио санкције према Русији и тиме доказао да му мир у свету није највиша вредност нити хуман однос према другим народима и државима. Руска Федерација испољава сву трпељивост и стрпљење и тешко је поверовала да ће овако неразумно понашање Запада потрајати дуже време.
На састанку председника и премијера држава ЕУ донета је одлука о продужењу санкција Русији на још пола године, као израз самовоље политичких елита и држава чланица које нису у суштини суверене државе, него ослушкују и спроводе вољу водећих чланица, које су у целости подређене одлукама које донесу САД.
Сл. Санкције Запада према Русији
Главни промотери интереса САД у ЕУ су администрација Немачке и Француске. Тако Ангела Меркел и француски председник Франсоа Оланд су поново убеђивали своје колеге у Бриселу и износиле лажне аргументе око Украјинске кризе, односно Минског споразума и Сирије, пре свега око операција за град Алеп. Известили су оно у шта и сами нису убеђени и пренели то како им је “поручено” од стране администрације САД. Поред таквих притисака и дезинформација нису све државе чланице ЕУ поделиле оштар став према Русији, што је довело до жучне расправе кроз коју се види сва различитост и несагласност чланица ЕУ у процесу доношења стратешких одлука.
Према оцени аустријског канцелара Кристијана Керна, расправе о политици према Русији биле су веома оштре и због тога што чланице ЕУ имају важне економске интересе у Русији, али је закључио и да су „важне европске вредности”. У име тих „важних европских вредности”, а пре свега жеље да покажу да су јединствени, лидеру ЕУ договорили су се да “осуде руско бомбардовање цивила у Алепу” и да размотре „све расположиве опције против Сирије и њених савезника, укључујући Русију, ако се та злодела наставе”. Лидери ЕУ договорили су се о продужењу економских санкција Русији, што је било и очекивано јер су санкције само један од инструмената агресивне стратегије НАТО, по инструкцијама САД.
Премијер Словачке је истакао да су антируске санкције бесмислене. Напомиње се да је одлука била очекивана, а формални процес продужења санкција у одбрамбеном, енергетском и финансијском сектору. Раније су француски председник Франсоа Оланд и немачка канцеларка Ангела Меркел изјавили да ће економске санкције против Русије морати да буду продужене и тиме најавиле како треба да се понашају остале чланице. То потврђује да ЕУ није заједница равноправних народа и држава, него инструмент политике водећих сила Запада, пре свега САД. Свој став о потреби и сврсисходности санкција су још једном аргументовали “недовољним напретком у испуњавању Минских споразума”.
Европска унија више пута је продужавала санкције уведене због ситуације у Украјини. Као услов за укидање санкција Запад је увек наводио стање у Украјини и спровођење Минских споразума. Истовремено, како признају сами европски политичари, сваки пут продужење санкција изазива све више расправа. Неке земље Европе, попут Мађарске, Грчке, Кипра, Шпаније и Италије, залажу се за што скорије успостављања односа са Москвом.[1]
Оркестриран приступ Запада види се и у изјавама председника Украјине. Порошенко је истакао да очекује да ће санкције против Русије бити продужене због тога што она наводно не испуњава Мински споразум. „Он је такође изразио забринутост због хуманитарне ситуације у сиријском Алепу и истакао да Русија за таква дејства заслужује посебне санкције”, наводи се у саопштењу украјинске прес-службе.
Москва је више пута саопштила да не учествује у догађајима на југоистоку Украјине, да није страна у унутрашњем конфликту у овој земљи и да је заинтересована да Украјина превазиђе политичку и економску кризу. Москва истиче да су све оптужбе против ње неосноване. Москва још можда довољно нема представу да је “истина о рату на Западу” давно сахрањена још при распаду бивше СФР Југославије, те да се водеће државе НАТО понашају према истом сценарију. Свима је данас јасно да су Маркале 1 и 2, убијство војника УНПРОФОР-а код зграде Елекропривреде, убијство љубавног пара на Врбања мосту, убијство супруге од генерала А БиХ Сефера Халиловића и њеног брата, масовни злочин у Сребреници и Рачак, на Косову и Метохији, и сл. настали и осмишљени у режији водећих обавештајних служби Запада. На исти начин је Запад оптуживао Србију за грађански рат у Хрватској и Босни и Херцеговини. Таква политика лажи остала је на снази све до почетка агресије на СР Југославију, због кризе на Космету коју је зЗапад пројектовао и водио са терористима и побуњеницима.
Стратегија водећих држава НАТО је прозирна али се злоупотребљава преко одлука наднационалних организација у функцији компромитовања и сламања противника, који се супротставља њиховим интересима. У овом случају Русија је мета лажи и подвала Запада, како би се економски исцрпила, социјално угрозила, међународно и војно ослабила и постала лакши плен у наредном периоду.
Како је истакао прес-секретар председника Русије Дмитриј Песков, Русија има улогу гаранта у регулисању Украјинске кризе, а не стране које треба да испуни договорени систем мера, али то Запад тумачи по својој вољи. Шефица европске дипломатије Федерика Могерини је раније потврдила да Европска унија планира да продужи санкције против Русије на још шест месеци, јер је она у суштини техничко лице које чита поруку САД-а. Тако се истовремено најављују одлуке институција ЕУ и ту нема никакве демократије нити демократске процедуре у поступку одлучивања.
Тако разлоге оцењују коментатори медија у ЕУ и дипломате после завршеног заседања шефова држава и влада Уније, који су у саопштењу нагласили да “морају положити рачуне они који су одговорни што је тамо (у Алепу) “прекршено међународно право, а почињени су и могући ратни злочини”.[2] На исти начин су се понашале водеће силе Запада у време агресије на СР Југославију и у току “Косовске кризе”. Овакве изјаве и политичке поруке појединих представника држава ЕУ јесу штетне по мир у Европи, представљају класичну пропаганду и позив на продубљивање кризе и угрожавање мира у Европи. Европа се са лажним оправдањем Европске кризе увлачи у предвечерје могућег регионалног рата већих размера.
Продужетак санкција Русији због, како је образложено, нерешавања Украјинске кризе у оквиру споразума “Минск плус”, недавно је приликом сусрета с више руководилаца ЕУ тражио и одлазећи амерички председник Барак Обама и његова администрација, која је осмислила и покренула грађански рат у Украјини и повукла линију поделе од Балтика до Блиског истока. Такав однос не подржава јавност у многим државама, чланицама ЕУ. Зато поједине државе све отвореније исказују неслагање са Немачком и Француском званичном политиком, као што су Италија, Мађарска, Грчка, Кипар и Аустрија.
Цивилно друштво већински не дели поступке своје власти нити их подржава у Немачкој и Француској. На наредним изборима народ ће то вероватно и потврдити. Например, у Француској, чија садашња власт жестоко осуђује подршку Русије Дамаску, реално би могао доћи на власт Франсоа Фијон који тражи укидање санкција Москви и покретање сарадње с Русијом на основу заједничких интереса. То би могао бити нови шок за НАТО и Немачку. Фијон је листу “Фигаро” изјавио да “Европа мора имати дугорочну стратегију с Русијом – највећом земљом света, а не само реаговати емоцијама”. Немачка канцеларка Ангела Меркел по завршетку заседања у Бриселу оптужила Кремљ и Техеран за “злочине за које мора уследити освета”, због њихове подршке Дамаску. Такав однос владајућих елита, није већински израз воље немачког народа и то ће се потврдити вероватно и на наредним изборима. Меркелова сервилно спроводи стратешке одлуке САД, без поговора па макар на штету будућности ЕУ и немачког народа.
Будући да су могућности ЕУ све мање, кад је реч о расплету кризе у Сирији, шефови држава или влада европске двадесетосморице траже хитно преусмеравање сиријске кризе ка политичким преговорима и мирном решењу и ако знају да са терористима неби требало да се преговара нити се решење може наћи на миран и демократски начин. Као да управо та Немачка и Француска нису се суочиле са делом последица мигрантске кризе и тероризмом.
Пристрасност администрације водећих чланица ЕУ и сагласност са интересима САД види се и по томе шо ЕУ је спремна да “обилно финансијски помогне обнову Сирије”, али “нема говора да то учини ако би Башар ал Асад остао на власти”.[3] И то је доказ да је ЕУ пристрасна и инволвирана у грађански рат у Сирији.
Према изјави Министарства иностраних послова Русије, добро се сагледава сво политиканство и инструментализованост одлука ЕУ. „ЕУ је још једном показала слабост и немоћ да призна очигледну ствар — повезивање ограничења са реализацијом Минског споразума је апсурдна. Управо Русија игра конструктивну улогу у преговорима. Несумњиво је да су антируска ограничења постала циљ сам по себи ЕУ, која у недостатку других примера жели на сваки начин да покаже своје познато јединство, макар у санкцијама.
За будућност Европе и мира добро је што је немачко и француско друштво подељено и што већински не подржава милитаристичку политику Меркелове и Орланда, који кроз санкције настоје да све више изграђују хладноратовску атмосферу, страх и безберспективност у Европи. Европа и Азија, односно ЕУ и Русија јесу јединствен привредни и безбедносни амбијент, јединствено копно – Евроазија, у Де Головом поимању садржаја тог појма.
Представници бизниса у Немачкој инсистирају на преиспитивању политике санкција према Москви. То је написао председник Источног комитета немачке економије Волфганг Бихеле за немачки лист Handelsblatt. „Дошло је време да се ово питање постави. Било би добро да се примат политике користи за решавање политичких криза пре свега политичким средствима”, сматра Бихеле. По његовом мишљењу, увођење рестриктивних мера није се одразило на ситуацију око Крима, али је довело до повећања других ризика. Губитке за економије Европске уније Бихеле процењује „стотинама милијарди евра”. Према подацима председника комитета, од санкција су највише штете имале Немачка, Пољска и балтичке земље. У периоду 2014 – 2015. године немачка економија је изгубила 13,5 милијарди евра, што је еквивалентно губитку 60 хиљада радних места. Санкције против Русије такође, по мишљењу Бихела, спречавају обнову Украјине.[4]
Недавно се ситуација у Европи додатно заоштриле терористичке активности Украјине на Криму, када су убили два руска војника. То је изазвало раст напетости између две државе. Дуж руско-украјинске границе рапоређене су три нове дивизије Руске војске, са по око 10.000 војника. Оне јесу одговор на агресивну стратегију НАТО у Европи и базирање четири нова батаљона НАТО-а у Пољској и балтичким државама.
Украјина, која је и пре најновијег пораста напетости била крајње забринута због повећане присутности руске војске на својим границама, учестало најављује нове моблизације и без повода и икаквог разлога испољава масивна артиљеријска и ракетна дејства по цивилном становништву Новорусије. Такво понашање Украјине као да не виде острашћење водеће чланице ЕУ. Због свега тога не чуди што Немачка доноси Закон по коме ће грађани морати да имају залихе хране, лекова, воде за најмање десетак дана, а истовремено ће се здравствени систем припремати за ванредне ситуације. Све то говори у брилог тврдњи да у Немачкој постоје фашизоидни елементи, у политичкој структури који су спремни да следе политику САД и да се понашају и делују слично као у Другом светском рату.
Немачка је пролила исувише пуно руске и словенске крви, нанела зла у два светска рата и остала недовољно кажњена за те страхоте. Зато се многи објективни аналитичари безбедности с правом питају: Да ли је нацизам побеђен на крају Другог светског рата? Након Првог и Другог светског рата немачка поново у некој “Новој Европи”, покушава да наметне послушност, нови систем вредности и односа према Русији.
Зато Србији није место у таквој ЕУ, која све више води милитаризовану политику и продужава санкције према Русији у недоглед, уз константно ширење димензије медијске пропаганде о “опасности и са истока”. Такав лажни страх преноси се и на државе које нису чланице НАТО, посебно на Финску и Шведску. Шведска је одлучила да прошири сарадњу са НАТО пактом, уступајући своју територију за вежбе, повећаће интензитет сарадње у војној обуци и размени информација, а појачаће контролу граница и заоштриће критеријуме за добијање виза и азила. Тако се постепено неутралне државе суштински под притиском и атмосфером страха сврставају на евроатлантску страну, као блоковске државе. Такав метод примењивао је и Хитлер у процесу припрема на СССР. Државе на тзв. Западном Балкану изложене су сталном притиску од ЕУ и НАТО-а да се дистанцирају од Русије и по кратком поступку постану њихове чланице.
Норвешка, као чланица НАТО, одлучила је да изгради гвоздену ограду на артичкој граници са Русијом како би спречила “могућу најезду избеглица”, а у суштини ради се о војној мери припреме инфраструктуре, кроз коју се ствара осећај колективне угрожености од Русије. Летонија и Естонија такође подижу гвоздену ограду на граници са Русијом дугу готово 400 километара. Све је то део јединственог плана пропаганде и изазивања одбојности према Русији и руском народу. Такво поступање се медијски експлоатише великом пропагандом.
Припреме за рат у Европи показују да је нова америчка стратегија пројектована на дуже стазе. Због тога што постоји истовремено неколико кризних жаришта, Украјинска криза, терористички напади, избегличка криза, пораст национализма, излазак Велике Британије из ЕУ, није тешко уочити да Европа живи у некој врсти перманентног ванредног стања и кризе, којима се управља а народи уводе у “предворје рата”. Могуће је да нова администрација САД и председник Трамп уоче сву погубност насилне глобализације и неолибералног концепта.
Многи политичари у Европи не схватају да рат неће никада донети решење кризе у Европи, нити ће омогућити наставак процеса насилне глобализације и поход Запада на исток. Рат би Европу толико уназадио економски и политички упропастио а ЕУ и НАТО пакт би били суодговорни за будућност цивилизације и са светски мир. Истина је кристално јасна, Русија није кренула на ЕУ, нити на било коју државу НАТО. Напротив, водеће земље ЕУ и НАТО се недопустиво поигравају са миром у Европи и свету.
Разбијање бивше СФРЈ и управљање кризом, послужило је као модел на основу ког настоје да усмеравају своје деловање у даљем походу на исток. Ипак нису свесни да се тај модел не може адекватно применити у целости, те да је управљање кризом ширих размера на евроазијском простору енигма за све стратеге у прошлости.
Окупационе силе НАТО и ЕУ на примеру Косова и Метохије, показују сву своју безобзирност у спровођењу насиља и непоштовања међународног права. Моћ, сила и насиље су постале обележје односа Запада према слободним народима и државама. Таквом односу дошао је крај, само је питање времена и последица кроз које ће се уверити. Мултиполарни светски поредак је постао реалност и за очекивати је да ће се водеће силе света више уважавати и разговарати око начина решавања кључних безбедносних проблема у Европи.
Сређивањем кључних проблема и развојем државе, Русија је отворила наду савременом човечанству на међународном плану. Својом истрајношћу у украјинској кризи и војном интервенцијом у Сирији, Русија је повратила углед супер силе без које се ни један крупан проблем међународних односа не може решити. У тој улози обнова руске војне моћи била је од пресудног значаја као и унутрашња стабилност и правовремено решавање унутрашњих безбедносних изазова.
Очи угрожених и потлачених народа света усмерене су поново на исток, према Русији. У целом том процесу улога и деловање Кине даје додатну сигурност да униполарни поредак нема шансе да преживи, без обзира на санкције и све друге форме насилног и опресивног деловања према слободним народима и државама. Санкције се обично враћају као бумеранг, према онима који их спроводе.
[1] https://rs.sputniknews.com/evropa/201612151109263775-lideriEU-sankcijeRusiji-produzetak/
[2] ruskarec.ru/…/2016/…/poroshenko-ochekuje-od-eu-da-produzhi-…
[3] www.nspm.rs › Хроника
[4] www.handelsblatt.com/
