Најзад је започела јесења позоришна сезона међународне политике, која се већ по традицији отвара бескрајном серијом на тему претњи Ирана. Ко зна по који пут се читавом свету нуди представа заједничког америчко-израелског колектива у епизоди са традиционалним називом „Иран нам свима доноси несрећу“…
Овога пута као увертира пред почетак главне радње послужила је тема напада специјалних служби ИРИ на амбасадора Саудијске Арабије у САД. Прво, после летњег затишја, ударају бубњеви америчких информационих агенција, затим бубњају таламбаси званичног представника Беле куће да би се, на крају, зачуо ариозо лично Барака Обаме. Председник САД је издигао свој глас под само небо и одатле га обрушио у праску, сличном грмљавини: Техеран га је увредио – усудио се да прекрши дипломатске законе.
Масовна сцена на позорници је започела „игром страха“ и из ње су се издвојили солисти у тамним маскама. То су „анонимни извори“ америчких специјалних служби. Маске причају сали да је некаква злослутна организација која се зове Кудс, чији назив потиче од Корпуса Стражара Револуције, одлучила да убије амбасадора Саудијске Арабије у САД, Адел ал-Јубеира.
Тужним гласовима маске су ридале због суровости Иранаца, мада нису могли да објасне зашто је тај Кудс почео да практикује убиства и шта му је то урадио несрећни ал-Јубеир. Али, тврдили су солисти, он је морао да погине од руке убице за милион и по долара, а убицу су планирали да изнајме у мексичком нарко-картелу. Кудс није нашао никога ко би био ближе, а јефтинији.
На врхунцу лелекања зачули су се звуци ликовања хорни. То су се приближавали ловци на убице. Они су открили заверу, ухватили једног завереника, а други је, као што је то ред код оперских разбојника, ишчезао у непознатом правцу.
На позорници је ликовање, хор таблоида грми оду: слава, слава теби, специјална службо, која си ухватила злочинце!!! Шум, звиждање у сали, а изнад публике бруји дух бившег државног секретара САД Колина Пауела, са епруветом у руци. У њој је иситњена креда, а државни секретар Сједињених Америчких Држава објављује да је то хемијско оружје Садама Хусеина. Не, није се без везе дух Пауела поново појавио у сали. Очигледно је аутор либрета исти.
А ту се, одмах после тога, кроз какофонију пробија нечији дрхтави гласић. Појављује се човек у ритама, са траговима удараца по лицу. То је ухапшени злочинац са предумишљајем. Публика чека познати речитатив, али човек у ритама уместо тога одједном пева арију „појма немам“ – није било атентата, све сам слагао вашој другарици по лагаријама из ЦИЕ. Та дама је страшно желела атентат, а ја сам од ње хтео још нешто, па сам јој рекао шта год је хтела да чује. А ваша заводница, по националности шпијунка, још је и сама додала. Шта ће ми неки тамо арапски амбасадор, пустите ме на слободу.
У насталој тишини неко је гласно кинуо. Председник Обама је од нота направио свитак и склизнуо иза кулиса.
Пауза.
Други чин је по традицији почео аријом председника „Свитање над Потомком“. Замишљено причајући о судбини света, певач све више и више подиже тон и, најзад, пошто је дошао до фистуле, од групе статиста из МАГАТЕ тражи да се објаве „нови тајни подаци“ о иранском атомском пројекту. На сцену ступају његови саборци са напумпаним бицепсима и у хору захтевају санкције против Ирана.
Међутим, кроз ту дотерану кантату се провлачи досадна кинеска мелодија, коју изводе на руској балалајци. Кантата се прекида: ни Руси, ни Кинези не желе санкције.
Поново је ред на солисту. Шеф МАГАТЕ Јукија Амано тихим козјетоном тепа: „Само још једна причица, и летопис мој је на крају“. Он срамежљиво напомиње „незгодне за Иран“ документе, које само што није објавио. Барак Обама прихвата незадрживим алегром: ево је, ево је – тајна ајатоле. Сада нико те непријатеље човечанства неће моћи да спаси од суда ОУН.
Међутим, одједном, однекуд са стране долећу одломци веселе песме издајника из редова МАГАТЕ: они маршевским кораком ућуткују председниково завијање: у тим документима нема ничега „незгодног“. То су само упутства за лакше учење, а не пројекти како се праве бомбе. Такву „документацију“ може да направи сваки студент од својих белешки.
Издајнике из МАГАТЕ прати из својих источних даљина Махмуд Ахмадинежад – он непристрасним равним гласом мујезина јавља да се ради о подметнутим фалсификатима.
Светлост на сцени бледи. У задњем плану је Капитол, на одмор одлази хор таблоида, без трага се губи злонамерник у ритама, и публика већ почиње да се полако диже са својих места, када одједном под куполом почиње завијање ваздушних сирена.
Почиње трећи чин.
Радња се сада дешава у Израелу. Сирене завијају, као митраљези треште спикери на телевизији, на улицама се чује узбуна за противгасни напад, људи беже у склоништа. Инсценира се ракетни напад Ирана. Новине „Едиот ахаронот“ звуком коњског рога саопштавају да су премијер Бенјамин Нетањјаху и министар одбране Ехуд Барак већ донели одлуку о нападу на Иран.
Неки људи иза кулиса шире гласине да је Израел испробао балистичку ракету која иде до 7 хиљада км. То је побољшана верзија „Ерихо-3“ који је у стању да носи нуклеарне бојеве главе. Истовремено у рејону острва Сардинија 16 израелских бомбардера Ф-16 спроводи маневре вежбајући допуну горива у ваздуху, контролу ваздушног простора и инсценира напад на удаљене циљеве. Све је као да се напада Иран.
У позадини тога први солиста Бењјамин Нетањјаху већ у кнесету везе: Иран и даље ради на градњи атомског оружја, та земља представља опасност за Блиски Исток и цео свет. Иран је ужасан. И пошто издахне горње „до“ Нетањјаху поставља тачку: „Ако неко хоће да те убије – боље је да ти убијеш њега“.
Солиста уопште не брине што Иран никада није изјавио да има намеру да „убије“ Израел, а у западним средствима информисања се као интерпретација изјаве М.Ахмадинеџада у ОУН да је „окупационом режиму Израела време да прекине постојање“ појавило такво тврђење.
Опера се најзад претвара у водвиљ, у тренутку када британски таблоид „Гардиан“ јавља да „САД покушавају да задрже Израел од напада на Иран.“ Читај: нежни тата задржава непослушног размаженог јединца. Истовремено ескадра њеног величанства војних поморских снага спрема да исплови у правцу где се претпоставља да ће доћи до ратних дејстава, ради подршке америчком нападу на Иран (!?). И, како се испоставило, британски министар одбране тек што је посетио Тел-Авив, а израелски – Лондон. Долази до прељубништва са непредвидивим последицама. Оркестар се збунио, публика је унезверена, тоталан качамак.
Ова невероватна идеја режисера је публику припремила како треба, тако да је она могла да схвати извештај МАГАТЕ, који је поднет 8.новембра. Тог дана су гласоноше из агенције спустили пакете на сто строгих судија. Шта се нашло у тим пакетима? Нова епизода бесконачне сапунице која је читавом свету одавно наврх главе: изјава да је у Ирану пронађена тајна база, у којој се омотана велом тајне све у шеснаест врши припрема нуклеарног оружја…
