Саудијска Арабија и САД – савезништво и заједнички концепт управљања терористичким организацијама у свијету (2)

369

Саудијска Арабија је од 1992. године (и распада бивше, заједничке државе СФРЈ) у Босни и Херцеговини снажно присутна обавјештајно, хуманитарно, финансијски и политички.

Појава муџахединског покрета у БиХ веже се за саудијске вехабије и шејх Абу Абдулазиз Мунтесибу. Овог духовног вођу талибански борци у Авганистану познају под надимком Барбароса. Шејх Абдулазиз је 1994. у листу Ал-Сират Ал Мустакем представљен као духовни вођа и командант Одреда „Ел Муџахедин“ у БиХ.

У интервјуу о почецима џихада у Босни и Херцеговини, Шејх Абдулазиз је рекао:

“Када је џихад у Авганистану завршен ослобађањем Кабула, отишао сам са четворицом бораца из Авганистана у Босну да видим шта се дешава. Желио сам провјерити истинитост извјештаја западних медија. И тачно, као што је о томе извјештавано, тамо су босански муслимани прогоњени, многи су поклани а остали натјерани у изгнанство. Част њихових жена је укаљана само зато што су муслиманке. Кршћани су користили предност што су муслимани без оружја, па су оживјели вијековима старе мржње”.

Ветеран авганистанског рата је изнијео процијену да у БиХ нема пуно муџахедина из арапских земаља и да их је већина дошла из западних земаља. Шејх Абу Абдулазиз је напустио БиХ, након што је у аугусту 1993. године формиран Одред „Ел Муџахедин“.

У јуну 1996. деветнаест америчких војника је убијено у војној бази Дахран у Саудијској Арабији. Бомбашки напад је потом поновљен у родном граду Осаме бин Ладена, Ријаду. Саудијски краљ Фахд наредио је масовна хапшења. Саудијска тајна полиција Мабахетха међу главноосумњиченим у затвор Ар-Рувал у Џеди приводи шејха Абу Абдулазиза. Убрзо су пакистанске власти испоручиле Саудијцима шејховог ратног пријатеља, Хасана Ел Срихиа, једног од команданата кога Талибани славе из ратне операције „Лав вјере“, када су руске и опозиционе трупе у Авганистану доживјеле највећи војни пораз. Иако подвргнути даноноћним мучењима, ништа нису признали. Американци су тражили од Ријада да им се Абдулазиз и Ел Срихи изруче јер су блиски сарадници Осаме бин Ладена, одговорни за нападе на америчке војне циљеве. Саудијске власти су то одбиле. Подршка исламистима у БиХ је потпуна и снажна.

У октобру 1992. године, сви водећи исламистички ауторитети из Саудијске Арабије заједно са вођама Ал Каиде одазвали су се позиву тадашњег Загребачког муфтије Мустафе еф. Церића и Суданца Фатиха ел Хасанеина (оснивач и директор ТWRА) на Међународну исламску конференцију. Укључивање вјерског концепта и многих вјерских ауторитета пратила су велика финансијска средства преко Високог саудијског комитета и других, привидно хуманитарних организација, које су све биле повезане са терористичким нападом на СТЦ из 2001. године. Снажна вјерска инфраструктура, многе невладине организације и мрежа терористичких организација омогућили су Саудијској Арабији да успостави пуну контролу над исламистичким формацијама и Одредом „Ел Муџахедин“.

Служба безбједности Трећег корпуса Армије Р БиХ направила је, правовремено, вјеродостојну „Информацију о телефонским комуникацијама и лицима која оперативно управљају војним и терористичким операцијама муџахедина у БиХ“ и упутила је Управи безбједности Главног штаба Армије Р БиХ. У том извјештају евидентирани су сви најважнији терористи Ал Каиде (данас су неки у Исламској држави-ИСИЛ) међу њима и: Осама бин Ладен, Ебу Мусаб Заркави, Фатих Камел, Ебу Ејсар… О комуникацијама и разговорима између муџахедина и њихових вођа направљени су транскрипти и спискови.

Муџахедини у БиХ дјеловали су у оквиру неколико војних формација: „Зубејрова група (са око 150 муџахедина), Алжирска група (са око 40 муџахедина), Група из Рубеа (85 муџахедина западног поријекла), Египатска група (са око 50 муџахедина) а њих 1774 су постали дио највеће војне формације арапских ратника, Одред „Ел муџахедин“. Уз помоћ Саудијске Арабије формиране су и тзв. муслиманске бригаде (Седма и Четврта) које су заједно имале више од 5000 муџахедина поријеклом из Босне и Херцеговине.

У фебруару 1996. године направљена је цјеловита евиденција о њима.

Међу овим борцима били су и припадници муслиманске Службе државне безбједности БиХ који су по налогу Алије Изетбеговића распоређени у Одред „Ел Муџахедин“.

Многи документи потврђују да је Саудијска Арабија финансирала ту тзв. „Босанску терористичку мрежу“ са снажном логистиком и ресурсима, којима су својевремено подржани припадници Ал Каиде употребљени у терористичком нападу на СТЦ и Пентагон, 11. септембра 2001. године. Управо из тог разлога Саудијска Арабја се још увијек није повукла из БиХ иако је то најављивано у више наврата са званичног мјеста

Саудијска Арабија је такву једну објаву учинила и 22.12.2011. у сриједу навечер, истичући да је и службено окончала свој програм помоћи за Босну и Херцеговину. У протеклих двадесет година, путем Високог саудијског комитета за помоћ БиХ је уложено 560 милијуна долара помоћи. На пригодној свечаности, тадашњи саудијски амбасадор у БиХ Мохамед ал-Тхакафи и бошњачки члан Предсједништва БиХ Бакир Изетбеговић су говорили о значају саудијске хуманитарне помоћи.

Иако је ова вијест објављена, са службеног нивоа, јавност у БиХ памти да је најмање већ два пута, „престајао рад“ Високог саудијског комитета у БиХ. Први пут се то десило 2002. године, у таласу антитерористичких, криминалистичких и финанцијских истрага послије терористичких напада на Њујорк и Вашингтон. Тада су међународне војне снаге СФОР-а претресале уреде Високог саудијског комитета а у заједничком претресу ФБИ и ФМУП-а откривен је такозвани Златни ланац донатора Ал Каиде, у сарајевском сједишту саудијско-америчке организације BENEVOLENCE INTERNATIONAL FOUNDATION.

Други пут се вјеровало да је Високи саудијски одбор окончао мисију у БиХ послије одлуке власти Саудијске Арабије 2004. да обустави хуманитарне програме у иностранству, када су распуштене и забрањене екстремистичке саудијске хуманитарне организације, као што је био Ал-Харамаин. Тада је објављено да је сав саудијски хуманитарни рад у иностранству, за који је новац прикупљен у Саудијској Арабији, стављен под контролу Саудијске националне комисије за хуманитарни рад у иностранству. Под контролу ове комисије стављена је и сва имовина ових организација у иностранству. Ово је, дакле, било службено, али по трећи пут, да се проглашава престанак рада Високог саудијског одбора у БиХ.

Извјештај Савезничке контраобавјештајне јединице НАТО, Док. Бр. 1., из Хотела Јадран, Сарајево, Депо 543. од 08.05.1996. године, је указао на десетине таквих организација потпуно под контролом саудијске краљевске породице.

Остаје и даље главно питање без одговора, о повезаности тадашњег директора и принца, а данашњег саудијског краља, Салман бин Абд ал-Азиз ал-Сауда, и других особа из његовог окружења које су радиле за Високи саудијски комитет, са многим и врло бруталним ратним злочинима у БиХ а посебно са терористичком пријетњом. Сада већ постоји обимна архива, препуна доказа и свједочења о умијешаности или повезаности особа које су радиле за Високи саудијски комитет са тероризмом и ратним злочинима у бројним судским случајевима који су вођени пред локалним судовима у БиХ, пред Хашким трибуналом и пред судовима у Сједињеним Државама. Није могуће просто игнорисати овај дио наслијеђа Високог саудијског комитета и краљевске породице. Ако говоримо о ратним злочинима које су починили припадници одреда Ел-Муџахедин и група које су овом одреду биле придружене у борбама, у садејству са једницима Армије БиХ, власти Саудијске Арабије и БиХ остају дужне одговор на питање шта су у тако блиској сарадњи званичници ове двије државе урадили на истрагама и процесуирању починилаца и одговорних особа које су у БиХ дошле уз њихову подршку, са њиховим знањем чак и директно, из Саудијске Арабије.

Други отворени проблем дјеловања краљевске владе у БиХ и на Балкану, посебно наслијеђа Високог саудијског комитета у БиХ, јесте питање о његовој финансијској, материјалној и идеолошкој подршци за локалне и стране исламске мисионаре, који су значајно допринијели радикализацији тумачења ислама у БиХ, промјени односа муслимана у БиХ према својој исламској традицији али и другим, прије свега хришћанским традицијама у БиХ и могућностима њихове сарадње.

Кључни проблем сарадње БиХ и Саудијске Арабије, као двију држава, јесте свођење међудржавних односа на идеолошке-вјерске везе и једно сасвим одређено тумачење ислама. Не само да су ту занемарени интереси и емоције “кршћана и хришћана”, него ту своје мјесто губе и већински муслимани БиХ, који припадају ханефијском правном и догматичком правцу у Исламу. Саудијске везе у БиХ су тако сведене на идеолошку димензију сарадње само са једном групом муслимана који прихватају њена традицијска, религијска и идеолошка увјерења, што постаје основни принцип у тумачењу односа, БиХ и Саудијске Арабије…

Дјеловање Саудијске Арабијие од почетка рата до данас, у БиХ и на Балкану, обиљежило је апсолутно помањкање морала, начела, норми и идеала који нису везани уз профит и моћ, уз очигледну несташицу добронамјерности, и сасвим једноставно речено – изостанак жеље да већ једном почну гледати своје послове, унутар својих граница.

Сарајевска џамија краља Фахда, подигнута кроз саудијску фондацију, постала је врло популарна дестинација радикалних исламиста и екстремиста, посебно за омладинце из Велике Британије, другу генерацију авганистанских и пакистанских исељеника.

Током 2003. је ЦИА покушала да у ћелију „Ал Каиде“ у џамији краља Фахда подметне двоструког агента пакистанског порекла, Абдулрахмана Кадра, сина утицајног челника „Ал Каиде“). Осим тога, четири радикална муслимана које је британска обавештајна служба пратила после лондонског бомбашког напада у подземној железници 7. јула 2005. сакрила су се управо у џамији краља Фахда. Прије неколико година, садашњи члан босанског Председништва и син Алије Изетбеговића, Бакир, ухваћен је у покушају да ирачкој „Ал Каиди“ прода пројектиле земља-ваздух „Стрела“, које су давно морале бити уништене, због чега су му Американци запретили санкцијама. Једнако мрачна је и чињеница да је маја 2013. у БиХ откривен и отац нуклеарног програма Пакистана, Захид Али Акбар Кан, пошто је због оптужби за корупцију побјегао из родног Пакистана.

Вехабијски утицај на младе Бошњаке појачан је ауторитетом Незима Халиловића Мудериса, који је „хатиб те џамије“ али се у јавности представља као „главни имам“.

Његове радикалне изјаве разорно су дјеловале на друштво, а посебно сљедеће:

…о путу до исламске власти:

“Путеви до успоставе исламске власти гдје су муслимани у већини су дуги и тешки, а наши су још дужи и тежи.”

…Или, о тероризму у БИХ

“Та кампања против Бошњака односно против БиХ и стављање БиХ и неких организација и људи на црну листу међународног тероризма је једна смишљена кампања која се уклапа у једну опћу исламофобију против муслимана у читавом свијету.”

…те изјава, са глобалним посљедицама, о акцијама “бомбаша-самоубица”

“Када се исцрпе све друге методе и када се живи у безличном свијету, ‘амелијјат истисхадијје’ (шехидске акције), по мом скромном мишљењу имају шериатско оправдање и смисао, а Аллах најбоље зна.”

Свакако је његова хутба-говор дан уочи одржавања помена жртвама Сребренице покренула ланац насиља који је могао главе коштати премијера владе Србије Александра Вучића, и поново је потврдила његов утицај међу радикалним исламистима.

Све је то идеолошка и геополитичка форма којом у БиХ наступа Саудијска Арабија. Манифестација вјерске нетолеранције, те подстицање и финансирање тешких злочина у БиХ, ритуалних клања и мучења, представљали су сјеме феудалног идеолошког корова који се развио у БиХ, иако је до јуче, био потпуно стран овим просторима и обичајима. Тај радикални вјерски концепт именован је као „вехабизам“ и представља конзервативни вјерски покрет, тј. фундаменталистички, заговара враћање на изворна, исламска учења, уз отворену нетрпељивост према шитима, суфизму и либералним исламским учењима.

Ова идеологија у исламском свијету тумачена је и дефинисана као јединствени спој „Ханбелијског мезхеба“ и „хариџијске агресивности“.

Када вехабијски теоретичари говоре о себи и своме покрету, они га истичу као “ревивалистички покрет” тј. покрет који заговара оживљавање или обнављање ислама у његовом изворном облику без западњачких иновација и оријенталне декаденције у вјери. Вехабизам заговара одбацивање сваког модернизма и враћање светој прошлости и првим сљедбеницима Ислама – тј. рјеч је о враћању претходници ислама (претходити је на арапском СЕЛЛЕФЕ – зато вехабије воле себе да зову селлефије).

На Западном Балкану вехабизам је идеолошки основ за окупљање и формирање милитантних организација, које своје вјерске и политичке циљеве желе реализовати силом.

У суштини, спој ултра-конзервативног, социјалног и културног програма вехабизма и политичког радикализма (Хасана Ал Бане, оснивача, и Сејида Кутба, потоњег идеолога Египатске “Муслиманске браће”) – је произвео и „Ал Каиду“ и „ДАЕШ“ (Исламску државу – ИСИЛ, ИСИС…) као глобалне војне, политичке и терористичке организације и постао је главно обиљежје ширег и значајнијег, политички радикалног исламистичког покрета.

Вехабизам је веома сложен вјерски и безбједносни феномен; он је вјерски покрет и политичка идеологија. Са аспекта безбједности, он представља појаву која данас представља глобалну опасност за човјечанство, која не заобилази нити један континент, не признаје идеолошке, националне ни религијске границе.

Својим директним (јавним) и тајним дјеловањем, организацијском еластичношћу, својим прикривеним присуством у мноштву држава, јавним проповиједањем геноцидне тактике и циљева, вехабизам показује своју јасну намјеру и циљ, кроз акције које теже успоставити исламску државу на глобалном нивоу, на темељима властите идеологије. Вехабизам и његова колијевка, Саудијска Арабија, у томе не бирају средства нити брину о посљедицама. Тиме овај радикални вјерски покрет погађа виталне безбједносне интересе како малих и недовољно развијених, тако и великих, најразвијенијих и војно најмоћнијих земаља, а посебно интересе социјалних група и заједница те грађана и појединаца.

Вехабијска идеологија и сам њен програм, нажалост, од раније а поготово данас, наишли су на плодно тле у многим земљама, како на Блиском истоку и другим дијеловима Азије (Ираку, Либану, Пакистану, Авганистану, Палестини, Индији …) тако и у Африци (Судан, Либија, Сомалија …), Сједињеним Америчким Државама и Еуропи (Аустрија, Њемачка, Француска, Италија, В. Британија, Бугарска, поједине бивше републике СССР-а, готово све бивше републике СФРЈ, итд.), привлачећи мноштво симпатизера и сљедбеника. Ширењем вехабијске идеологије изван територије Саудијске Арабије и, временом, њено прихваћање од стране многих муслимана широм свијета (са различитих поднебља и различите етничке припадности), довело је до тога да савремени вехабијски покрет уопште није хомоген, већ да унутар њега дјелују многе исламистичке групе и организације, вјерске, политичке, хуманитарне али исто тако и терористичке.

Вехабијско вјеровање наука покушава представити као „искривљено тумачење“, што је само израз неразумијевања ислама. Нема правог нити искривљеног тумачења – ислам није једна група – нити је само једно тумачење исправно. Сва су исправна и сва су искривљена, у вјерском (догматском) као и доктриналном смислу, али неке вјерске групе и вјерске организације у одређеним државама, у намјери остваривања својих циљева примјењују различите облике политичког насиља, између осталих и тероризам, изазивајући безбједносне импликације (сукобе, разарања, убијања) и дугорочну правну, политичку, економску и социјалну несигурност. Насиље које има обиљежја тероризма саставни је дио политике, односно облик комуникације између многих субјеката међународне заједнице и субјеката унутар појединих држава, да би на почетку овог вијека достигло размјере застрашујућих разарања и људских жртава.

Тероризам је данас геополитички инструмент, политичка стратегија и војна мјера.

Питањем тероризма се бави више наука и не постоји јасан и усаглашен став. Сам појам изведен је из појма „терор“ (латинска ријеч „terror – terrere“) што значи, плашити или застрашивати. Израз „терор“ први пут, као некаква одредница друштвених прилика, употребљен је током француске грађанске револуције (од 1789 до 1794 године) како би се дефинисало опште стање страха које је створено свјесно и у политичке сврхе.

Основни проблем усаглашене дефиниције тероризма је управо у чињеници постојања политичких одредница у његовом појму, зато је веома тешко прихватити да је оно што америчка влада ради у Либији, Ираку или Авганистану, облик „државног тероризма“ а начин на који се води борба и пружа отпор том виду тероризма форма „вјерског тероризма“.

Међутим, никада до сада, ниједна терористичка групација није излазила изван „националних оквира“ тј. оквира једне државе. Данас, први пут, један облик тероризма, по масовности подршке коју има, по ресурсима којима располаже, по активним борцима и средствима те борбе, потпуно је прешао границе Палестине, Авганистана, Ирака, Ирана, Сирије… и дошао готово у сваки кутак ове планете, организовано и брутално, са снажном политичком артикулацијом египатског покрета „Муслиманско братство“ и под именом организација познатих у цијелом свијету: ДАЕШ, Нусра фронт, Ал Каида, Боко Харам, Ал Шабаб…. Без финансијске подршке и злоупотребе вјерског утицаја у сиромашном и подјељеном исламском свјету који Саудијска Арабија намеће дјелећи милостињу, без њиховог поимања ислама као идеологије – без вехабизма, то не би било могуће

Ипак, стварање мултиполарног свијета најављује посљедњу фазу у дјеловању штетног саудијског-вехабијског царства, у ком доминира плаћенички војни систем, недостатак морала и војни порази који су резултирали “апатијом, самодопадношћу и декаденцијом”, што је упоредиво са тренутним стањем у многим муслиманским емиратима и шеикатима.

Звецкање оружјем на Блиском истоку и губитничке војне операције у Јемену дестабилизују и унутрашњу ситуацију у самој Саудијској Арабији, пружајући очекивано негативну медијску слику чак и у колаборативним медијима западнога круга.

Идеолошки отров који су раширили свијетом и којим су радикализовали БиХ, коштаће и саму Саудијску Арабију, прије или касније. Прије но што је погинуо у Сирији, познати бошњачки муџахедин из Коњица, Бајро Икановић, својевремено је изјавом за исламистичке медије показао основна стремљења и свијест екстремиста из БиХ, задојених вехабизмом:

„Из Босне сам отишао са намером да се у њу вратим, али са пушком у руци. Део сам револуције и ово сада је зора ислама… западним владама поручујем, јасно: тиме што сте нас пустили да из Босне изађемо, ваше обавештајне службе су учиниле пропуст, мислећи да ће се од нас тако ослободити, међутим, прави проблем ће за њих настати тек кад се људи који знају да ратују овамо врате”!

Члан Експертског Тима Југоисточне Европе за борбу против тероризма и организованог криминала. Дипломирани политиколог и Специјалиста из сљедећих области: "Примјена специјалних мјера и техника противтероризма" и "Политичко насиље и држава". Аутор је више дјела из области Безбједности, Друштвених односа и Политикологије религије, и то: Студије - "Од радикалне Исламске свијести до кризе идентитета", "Мошевац - што је било - било је", "Анатомија једне политике", "Ера тероризма у БиХ", "Босна - Земља Страха и Мржње", "Тероризам у Аустрији", "Хрватска криминална хоботница" и "Слуге транзиције и комунизма". Објављивао је анлизе, коментаре, и студије на Руском, Арапском, Њемачком и Енглеском језику. Био главни актер познате политичке ,"Афере Мошевац" од 1984.-1989. године. Од 1989. до 1992. године као новинар-уредник у београдским дневним новинама "Политика Експрес", објављивао фељтоне из сфере политичких односа, са нагласком на кризу идеологије и политичког система социјалистичког самоуправљања Написао је стотине есеја, коментара и анализа о унутрашњој и вањској безбједности. Члан је Редакције Научног магазина "ПОЛИТЕИА". Факултета политичких наука у Бањалуци, Уредник издања из области друштвених односа и безбједности за издавачку кућу Филип Вишњић из Београда. Био Секретар и Предсједник Скупштине општине Маглај и обављао посланичке дужности у Скупштини Зе-До кантона у Парламенту Федерације БиХ. Уу септембру 1987. године, организовао први и једини митинг у Босни и Херцеговини, подршке угроженим Србима са Косова. Од децембра 2000. до јануара 2001. као Предсједник Скупштине општине Маглај, из (насилно заузетог у септембру 1995.) великог српског села на Озрену, Бочиња иселио 1500 муџахедина и у току те 2001. године вратио више од 1000 становника српске националности у властите куће у Бочињи.