Saving Private Jeremić

495

Дипломатско ангажовање Вука Јеремића у ОУН је дало једну лепу последицу. Београдски састав Viva Vox је почетком 2013. године у сали Генералне скупштине ОУН одржао концерт. Улога Вука Јеремића у одржавању тог концерта заиста је био допринос међународном угледу Србије. На жалост, то је био допринос у области естетике музичке уметности, а не међународних односа и међународно-правног статуса наше земље. Лепо не мора да буде и корисно, нарочито не у дипломатији.

Вук Јеремић је свој политички ангажман почео као саветник председника Републике, чим је Борис Тадић именован на ту функцију. На челу српске дипломатије Јеремић се налазио од 15. маја 2007. до 9. септембра 2010. године, најпре у другој влади Војислава Коштунице, па у влади Мирка Цветковића. Још септембра 2010. године сам у тексту Резюме дипломатии Вука Еремича објавио свој став о бившем министру спољних послова. Дословно, тада сам тврдио: „Будућом мером Јеремићеве успешности, могли би смо мерити дубину српске окупације, без обзира хоће ли у међувремену, можда, изигравати `жртвеног јарца` Тадићевог режима ради своје популаризације у патриотским круговима“.

Јеремићева политика неоосманске стратегијске дубине 

На сарајевској конференцији „Отоманско наслијеђе и исламске заједнице Балкана“ 16. 10. 2009. године, у својству турског шефа дипломатије, творац доктрине стратешке дубине и неоосманизма, Ахмет Давутоглу је изрекао једну упадљиву реченицу: „Ми се нисмо спустили падобраном, него смо у Босну дошли на коњима“. За разлику од Давутоглуа, његов данашњи уредник[1] Вук Јеремић је толико путовао авионом, да се у својству министра спољних послова Р. Србије прославио као апсолутни шампион „глобтротерске дипломатије“[2]. Вук Јеремић је од почетка постао главни промотер Давутоглуове неоосманске политике[3]. Међутим, не треба имати илузије. Не ради се овде о турској уроти, већ о NATO-конспирацији Gladio типа[4] коју је Давутоглу маскирао под false flag легендом „Стратегијске дубине[5]“, а претходни амерички сарадници у Турској је мистификовали под називом „Derin devlet“ (дубока држава). Од 1952. године је све то беспризорна политика NATO-а која се само много трудила да себи створи легенду којом би се представила као „аутентично Турска“. Део те манипулације су у Србији били Вук Јеремић и његов „принципал“ Ахмет Давутоглу, који је маја 2016. године главом без обзира побегао од Реџепа Тајипа Ердогана а Јеремић му је данас уредник.

 Једна од првих ствари коју је Јеремић учинио било је спровођење новог Закона о одбрани и безбедности којим је укинуо Службу за истраживање и документацију (СИД) свођењем на мало одељење за аналитику и подршку Министарству спољних послова. Јеремић, наравно, није морао да спроведе укидање те службе, пошто је њена природа информативна и цивилна а не безбедносно-одбрамбена, и као таква није била део материје реформских прописа чија природа је одбрамбено-безбедносна. Можда је прави разлог укидања легендарне, високо стручне и ванредно међународно цењене службе била чињеница да су управо њеном заслугом „у Аустрији, Италији и Турској откривени многи амерички агенти, који су били камуфлирани у разна дипломатска звања и титуле а обавештајно радили према Југославији“[6].

Смисао Јеремићевог укидања СИД-а показао се врло брзо. Упркос чињеници да је Турска међу првима 2008. године признала независност „Косова“, Јеремић је потписао с Давутоглуом Меморандум о разумевању о отварању Канцеларије за програмску координацију Турске Агенције за међународну сарадњу и развој[7] (Turkish Cooperation and Coordination Agency, скр. TIKA). Практично, Јеремић је лишио домаћу дипломатију присуства сопствене службе у важној области, оставивши довољно времена влади једне стране земље (TIKA је управно одељење премијера Турске) да се припреми за овладавање том облашћу на нашем терену и потом јој пружио правни основ за легално деловање. Упркос благовременим проценама српских безбедносних служби да је TIKA „продужена рука турских безбедносних снага“, Јеремић је тој Агенцији широм отворио врата Србије[8].

Давутоглу је са Јеремићем 2009. године боравио у Новом Пазару, обећавајући турска улагања у развојне пројекте[9]. Већ јула 2010. г. Јеремић је са Давутоглуом договорио укидање визног режима између Србије и Турске. Убрзо се појавио „развојни пројекат“ Турске у Србији. Јеремић је заједно са Тадићем и турским премијером Реџепом Тајипом Ердоганом у Новом Пазару отворио Турски културни центар „Кемал Ататурк“[10]. Пошто је Јеремић напустио домаћу дипломатију, развој неоосманске дипломатије у Србији се одвијао по основама које је он уговорио са Давутоглуом. До 2012. године, главни координатор TIKA за Србију, Емрах Устаомер јавно се хвалио како је TIKA своје деловање проширила по целој Србији, у разним областима њеног институционализованог друштвеног живота[11]. Пошто је Устаомер изричито најавио да је основни циљ деловања TIKA у Србији развој, домаћа јавност мора да зна о каквом развоју се ради. Наиме, енумеративно је прописано правилима ове агенције да је први и основни циљ политике TIKA „пружање помоћи у развоју турским земљама и заједницама“! Већ 2013. године Ердоган је посетивши Призрен у присуству Хашима Тачија изјавио: „Турска је Косово. Косово је Турска“[12].

Пошто се Јеремић чак шест пута видео са Ахметом Давутоглуом, тадашњи шеф турске дипломатије је марта 2010. г. изјавио да „Србија треба да се извини за Сребреницу[13]“. Хитно након тога је усвојена Истамбулска декларација[14] (Турске, Србије и БиХ), као и Декларација о осуди злочина у Сребреници – успех Јеремића и Давутоглуа. Иако је ширена фама да је „идејни творац“ Декларације био Борис Тадић, тај „документ је заправо написан у Анкари, у Министарству спољних послова Републике Турске[15]“.

Творац спољне политике војвођанског неоосманског аутономаштва

Узурпирање суверених надлежности Р. Србије у области спољних послова од стране аутономашког режима планирана је још од 2003. године, када је Бојан Пајтић дошао на чело АПВ. Тада је основана „Канцеларија за европске послове“ (КЕП). То у почетку ad hoc тело, повремено је окупљано да би нудило немачким и америчким организацијама (GTZ и IRDP) стратешке податке Војводине ради распродаје њених ресурса, постало је трајно. Пајтићев режим је 2006. г. покушао да конвалидира КЕП као спољнополитичко представништво Војводине[16] на челу с Предрагом Новиковим. То је успео да спроведе тек договором са министром спољних послова Вуком Јеремићем 2010. године. Министарство спољних послова је спровело установљење „амбасаде“ војвођанских аутономаша у Бриселу[17], препуштањем Покрајинском извршном већу извесних послова у области спољне политике.[18] Благодарећи дипломатији Вука Јеремића, аутономашка „амбасада“ у Бриселу је почела с радом већ у јесен 2011. године[19] као „подстанар“ представништва Р. Србије, а под руководством истог Предрага Новикова. Аутономаши чак ни под Брозовом влашћу нису могли сањати о сопственој спољној политици, а Јеремић им је то омогућио. Додуше, покрајински режим је тада променио назив КЕП-а у „Фонд `европски послови`“, да се Власи не досете. „Амбасада“ војвођанских аутономаша под називом „Канцеларија АП Војводине“ постоји до дан данас, а и даље је води покрајински „Фонд `европски послови`“. Последице су биле готово тренутне. Одмах по оснивању аутономашке „амбасаде“, охрабрени одсеци TIKA из Тиране и Сарајева продрли су у Војводину кроз безбедносни систем Србије, а њихове новосадске агентуре на кратко време окупирале једну новосадску касарну.[20] Од посебног значаја је чињеница да је тадашњи генсек, а данашњи председник НДНВ, Недим Сејдиновић учествовао у филму у коме је изложен план заузимања касарне Арчибалд Рајс у Новом Саду ради њеног заузимања и давања легитимитета будућој провали у њу[21]. Управо је 2011. година доба када је тадашњи председник НДНВ Динко Грухоњић постао „црни барон“ РТВ-а[22], а касније постао одлучујућа личност за расподелу новца Фонда Европске уније за подршку медијима и НВО организацијама у Србији[23].

 

Заташкавање суверености Србије на Космету

Од самог доласка на чело српске дипломатије 2007. године, Вук Јеремић се залагао да се преговори о Космету пренесу из надлежне ОУН у ненадлежну ЕУ и најавио „флексибилост“ српске стране у преговорима везујући их за интеграцију Србије у ЕУ[24]. Иако је постигнуто политичко јединство да Србија неће прихватити Ахтисаријев план који предвиђа да се преговори воде са представницима ЕУ а Космет практично постане самостална држава, у пролеће 2007. године избио је политички скандал када се сазнало да постоји тајни спољнополитички тим председника Р. Србије под руководством Вука Јеремића који води разговоре о Космету без знања државног тима за преговоре. Да ствар буде гора, за све се сазнало из интервјуа којег је аустријски канцелар Алфред Гузенбауер дао агенцији Ројтерс. Наиме, Гузенбауер је изјавио „да се са Тадићем и његовим људима ради на изналажењу начина да се примени суштина Ахтисаријевог плана. Гузенбауер је рекао да Запад мора да призна да српски лидери у овом тренутку не могу да прихвате план о независности Косова који предлаже специјални изасланик УН Марти Ахтисари и да је потребна формула која не понижава Београд.“[25]

Јеремић је 2008. године успешно подвалио мисију ЕУ (Еулекс) на Космету домаћој јавности представивши је као мисију ОУН, иако је специјални представник ЕУ на Космету Питер Фејт изричито изјавио да „то није став Уније“, али да је „ЕУ прихватила да мисију одобри СБ ОУН“[26]. Кад је 17. фебруара 2008. године илегално проглашено независно „Косово“, Јеремићева дипломатија није предузела никакве ефектне акције против независности „Косова“, иако је Скупштина Р. Србије одлуку о независности Косова прогласила ништавом[27]. У ствари, сви акти Јеремићеве дипломатије (пропуштање, нечињење и трпљење су такође врсте правнх аката) су у најмању руку релативизовали суверенитет Србије на простору Космета. Таквим понашањем дипломатије блокирано је најпре дејство Одлуке о поништавању противправних аката привремених органа самоуправе на Косову и Метохији о проглашењу једностране независности на међународном нивоу.

Јеремић је пропустио да у име Р. Србије, чији суверенитет и територијални интегритет гарантује Повеља ОУН, пред МСП поднесе тужбе против сваке појединачне државе која је признањем независности „Косова“ на нашој територији очигледно прекршила Повељу. Пропустио је да захтева хитно заседање седнице СБ ОУН због кршења Повеље. Његова дипломатија се практично одрекла средстава заштите суверенитета и територијалног интегритета сопствене земље. Уместо делотворних средстава, предузео је низ симболичких гестова на нивоу билатералних односа према националним државама које су признале независност „Косова“. Налагао је привремено повлачење амбасадора на консултације из САД, Француске и Турске без прекида дипломатских односа(!), уз протестне ноте уместо демарша[28]. Та траљава пракса понављала са сваким новим признавањем независности „Косова“ (Холандија, Мађарска, Шведска, Бугарска…). Слао је писма шефовима међународних организација[29], наравно, без икаквог ефекта. Поводом признања независног „Косова“ од стране Организације исламске конференције, шеф српске дипломатије је упутио само „израз разочарења“ Екмеледину Ихсаноглуу, секретару те огранизације[30]. Без обзира на чињеницу да Ватикан није признао независност „Косова“, Јеремић ничим није ни покушао да мотивише утицајну ватиканску дипломатију у корист Србије поводом ситуације на Космету.

Српски амбасадор у Русији Станимир Вукићевић је дао изјаву којом је умало обесмишљена свака акција српске дипломатије против независности „Косова“: „Ми не намеравамо да се нађемо у самоизолацији. Такав корак, као раскидање дипломатских односа, био би неприродан“[31]. Јеремић није Вукићевића демантовао, укорио, повукао на консултације, а камо ли опозвао. Био је ово дипломатски испад који се могао тумачити као сигнал савезници, која је стални члан СБ ОУН, да Србија, упркос ранијем чврстом договору, одустаје од коришћења одговарајућих средстава међународног права у заштити свог суверенитета и територијалног интегритета.

Јеремић је пред ОЕБС-ом проглашење независности „Косова“ назвао „преседаном“, чиме је показао потпуно непознавање значаја изјаве које даје у својству шефа дипломатије[32]. Јеремић је апеловао на ОЕБС позивајући на поштовање Резолуције ОУН 1244, уместо на Завршни акт из Хелсинкија из 1975. г. којим је ОЕБС експлицитно утврдио да покрајине Р. Србије немају право на стицање независности. Тиме је показао да нема представу о разграничењу надлежности међународних организација, како у погледу њиховог географског, тако и у погледу суштинског садржаја. Још горе, пред Сталним саветом ОЕБС-а је против суверенитета „Косова“ дао изјаву којом је суштински прихватио право „Косову“ на узурпацију скоро свих прерогатива суверене власти: „Можемо им пружити свеобухватну аутономију, најширу могућу. Њихов порески, правосудни, образовни систем не морају бити интегрисани у српски, наша војска не мора бити њихова, нећемо се мешати у односе Косова са Светском банком, али не можемо се одрећи суверенитета“[33].

Ипак, делегација Русије са делегацијом Србије покренула је поступак пред СБ ОУН, очигледно рачунајући више на Бориса Тадића. Након консултација уочи заседања СБ, представник Русије у ОУН Виталиј Чуркин је најавио: „Речено нам је да и у данашњој приштинској декларацији стоји да Резолуција 1244 остаје на снази. Ако је то тачно, онда није јасно који је правни основ да се уопште и разматра признавање једнострано проглашене независности. Наш став је да међународна заједница треба да занемари декларацију о независности, а да шеф мисије УНМИК-а треба да је прогласи правно ништавом“[34]. Пошто је Тадић преузео поступак пред органима ОУН у име Србије, Вук Јеремић се преобразио у „посебну подврсту министра кулисе: у `министра-туристу`[35]“. Пошао је у ново коло „глобтротер дипломатије“. У тим напорима био је упадљив „конформизам, безлично отаљавање свог посла и бескрајна протоколарална путовања (…) по свету и околини (…) без смисла, циља и, наравно, резултата“, али никако да се „сасвим лепо види борбеност, ангажман и лични став“[36]. Признања независности „Косова“ су пљуштала као киша, па је до краја Јеремићевог министровања независност „Косова“ признало чак 70 чланица ОУН, признао га је чак и Тајван који није члан ОУН а има представништво у Србији.

Јеремић је неспорно питање суверенитета Србије пред Генералним комитетом Генералне скупштине ОУН први пут учинио спорним Предлогом резолуције којом се тражи мишљење МСП о легалности једнострано проглашене независности Косова. „Европски партнери“ Јеремићеве дипломатије су, након пада Коштуничине владе, знали да могу очекивати пуну кооперативност Јеремића који је остао шеф дипломатије у влади Мирка Цветковића. Под притиском дипломата водећих земаља ЕУ, Јеремић и Тадић су пристали да Генералној скупштини ОУН поднесу „компромисни“ Предлог резолуције о Косову[37]. Прихватили су да се из Предлога резолуције којом се тражи мишљење МСП избаци став заснован на међународном праву да „једнострана сецесија не може бити прихватљив начин за решавање територијалних питања“[38], већ да се МСП изјасни је ли одлука привремених институција да једнострано прогласе независност у складу с међународним правом. Резолуција је усвојена као заједнички акт Србије и ЕУ у ГС ОУН 30. 9. 2008. г (А/63/L.2), па је октобра месеца МСП почео поступак по захтеву. Тиме је Јеремићева дипломатија коначно релативизовала суверенитет Србије на Космету.

Саветодавно мишљење МСП је донето јула 2010. године. Јавности није никад потпуно преведено и ваљано представљено. Без обзира на то, сви српски медији сложно су неистинито тврдили да по Мишљењу МСП „декларација о независности донета 17. фебруара 2008. није прекршила опште међународно право, Резолуцију 1244 Савета безбедности (1999) нити уставни оквир“. Пошто се Јеремићева дипломатија уопште није потрудила да објави превод комплетног документа, све што до данас српска јавност зна о његовом садржају јесу одломци документа преношени из делимичног превода Ивице Павловића објављених на сајту „Пешчаник“ 29. 7. 2010. г. Еврофанатични медији и пропагандисти су Павловићеве одломке бесомучно преносили Србијом као доказ да је питање независности „Косова“ res iudicata.

„Спаситељ“ српске унутрашње политике

Данас мало ко зна да је Јеремић у раној младости био ватрени присталица Милошевићевог СПС-а. Захваљујући личном познанству са Борисом Тадићем је ушао у ДС, па након погибије Ђинђића брзо напредовао након што је Тадић постао председник Републике. Високи углед у међународној политици га није довољно осоколио да окупи око себе ДС током превирања када се та странка стрмоглављивала с власти. Повукао се препуштајући ДС Драгану Ђиласу. Потпуни очај дела политичких снага, које након деценију и по пропадања још увек верују да је могуће јединство петооктобарских идеала, илуструје рађање фаме да би Јеремић могао успешно објединити српске гласаче против Вучића. Такви не желе да мисле како је вероватније да би Вучић могао да обједини Јеремића око себе.

Шта Срби морају да знају о Јеремићу данас? Не постоји никакав „Пројекат Јеремић“, нити је икада постојао. Јеремић је послужио пројектима НATО-дипломатије, која је већ 2007. године била свесна да ће у будућности тешко одржати своје позиције на Балкану, па га је употребила да би ојачала контролу над Србијом довођењем својих савезника из Турске. Јеремић је одрадио свој посао, баш као и Давутоглу, чији је НATO-дипломатски одсек „Стратегијских дубина“ прокламовао начело „нула конфликта са суседима“, а завадио је Турску са скоро свим суседима: Грчком, Јерменијом, Сиријом, Изаелом… Турска се, изгледа, коначно дозвала памети када су је 2016. године завадили и са Русијом.

А Србија? Да ли се она дозвала памети? Већ дуго времена у Србији чак и веома разумни, искусни и обавештени људи подлежу фами да је Вук Јеремић у ствари некакав „руски човек“, да „Русија стоји иза Јеремића“ или бар да „Русија нема ништа против Јеремића, па би га подржала ако би дошао на чело Србије“. Не делим те ставове. Али, за српско јавно мњење било би веома значајно да сазна какав став заузима руска страна када је у питању фама „Јеремић руски човек“.

[1] Центар за међународну сарадњу и одрживи развој (НВО Вука Јеремића) од 2014. г. издаје часопис Horizons: Главни и одговорни уредник часописа је Вук Јеремић, а један од његових новинара је и Ахмет Давутоглу. Видети: Куртеш, А – „Хоризонти“, нови часопис о међународним односима, Политика, 9. 10. 2014. г.

[2] Кљакић, Љубомир – Криза: Корисни идиоти и колапс Србије, Фонд Слободан Јовановић и Печат, 2011. г, стр. 200.

[3] Танасковић, Дарко – Неоосманизам, Повратк Турске на балкан, Службени гласник, Београд, 2011. г.

[4] Lebitsky, Maxim – NATO and Ultras: The Turkish Gladio, Kurdish Question, 8. 6. 2016.

[5] Давутоглу, Ахмет – Стратегијске дубине, међуратни положај Турске, Службени гласник, Београд, 2014. г.

[6] Лопушина, Марко; Петковић, Милан – Енциклопедија шпијунаже, Књига-комерц,Београд, 2003.г, стр. 70.

[7] Бета – Јеремић и Давутоглу зајачање сарадње две земље, Блиц, 23. 7. 2009. г.

[8] У депеши 09BELGRADE847 коју је објавио Викиликс, америчке дипломате су евидентирале бојазан у Србији због потписивања Меморандума о разумевању са Ахметом Давутоглуом, а у вези дозвољавања рада Турској државној агенцији за развој и помоћ (T.I.C.A) у Србији. Наводно је речено да „ће Београд пажљиво пратити активности ТИКА-е, забринут због нетранспарентности, мањка сарадње са српским властима и `неприкладних активности`, што је могућа алузија на српску бојазан да је T.I.C.A. продужена рука турских безбедносних снага“. О разлозима бојазни говоре депеше 06ANKARA4822, 09ASHGABAT1630 и 07BELGRADE1644 (Врзић, Никола – Викиликс. Тајне београдских депеша, Фонд Сл. Јовановић и Печат, стр. 68).

[9] Танјуг – Јеремић и Давутоглу у Новом Пазару, РТВ, 24. 7. 2009. г.

[10] Новосел, С – Санџак као мост сарадње, Данас, 12. 7. 2010. г.

[11] TIKA спремна за улагања у Србију и Санџак, Санџак прес, 3. 8. 2012. г.

[12] Бета – Ердоган. Косово је моја друга земља, Блиц, 23. 10. 2013. г.

[13] Танјуг – Давутоглу. Србија да се извини за Сребреницу, Вечерње новости, 19. 3. 2010. г.

[14] Усвојена истамбулска декларација, РТВ, 24. 4. 2010. г.

[15] Кљакић, Љубомир – Криза: Корисни идиоти и колапс Србије, Фонд Слободан Јовановић и Печат, 2011. г, стр. 223.

[16] Одлука о образовању Канцеларије за европске послове, Службени лист АП Војводине, 4/2006. г.

[17] Ускоро канцеларија Војводине у Бриселу, Блиц, 5. 11. 2010. г.

[18] Споразум је заведен под службеним бројевима 583-1/12 и 235/2011-02. Детаљну анализу овог подухвата Пајтића и Јеремића дао је Иван Нинић. Видети: Нинић, Иван – 2Амбасада“ Војводине у Бриселу, Пресс, страна 3, 13.4.2007. г. (Доступно на сајту Novinar.de).

[19] Танјуг – Отворена канцеларија Војводине у Бриселу, Блиц, 10. 10. 2011. г.

[20] Ковачев, Душан – Неоосманизација „европске регије“, Фонд Слободан Јовановић, 2. 4. 2012. г. (доступно на личном блогу аутора).

[21] Отворене касарне, Центар куда орг и сарадници, Youtube, 16. 11. 2011. г; Активисти „провалили“ у касарну у Новом Саду, РТВ, 22. 12. 2011. г.

[22] Ковачев, Душан – Језуитска политика „црног барона“ против Радио Телевизије Војводине, ФСК, 29. 7. 2016. г.

[23] Аранђеловић, Вишња – Еври за старе знанце, Политика, 9. 7. 2016. г.

[24] Неопходно што пре наставити преговоре о Косову и Метохији,Влада Р. Србије, 10. 7. 2007. г.

[25] Јевтић, Ж – Којен отишао због таних преговора, Блиц, 18. 4. 2007. г.

[26] П. О – Јеремић: „Еулекс: Мисија само под окриљем ЕУ, Блиц, 9. 11. 2008. г.

[27] Чекеревац, М – Скупштина Србије прогласила ништавом одлуку о независности Косова, Политика, 19. 2. 2008. г.

[28] За разлику од демарша, протестна нота је у међународној дипломатији редовно средство комуникације. Правна снага демарша и протестне ноте је условно аналогна разлици захтева од молбе.

[29] Бугарска данас признала Косово, Б92, 20. 3. 2008. г.

[30] Шведска и Холандија признале Косово, Б92, 4. 3. 2008. г.

[31] „Србија суверена, Косово није“, Б92, 19. 2. 2008. г.

[32] „Србија суверена, Косово није“, Б92, 19. 2. 2008. г.

[33] „Србија суверена, Косово није“, Б92, 19. 2. 2008. г.

[34] СБ сутра о Косову, Б92, 18. 2. 2008. г.

[35] Антонић, Слободан – Министарске кулисе, Потемкинова села и министри туристи, НСПМ, 30. 8. 2016. г.

[36] Антонић, Слободан – Министарске кулисе, Потемкинова села и министри туристи, НСПМ, 30. 8. 2016. г.

[37] Иницијатива Србије пред УН, BBC, 17. 9. 2008. г.

[38] Усвојена резолуција о Косову, РТС, 9. 9. 2010. г.

слика http://sandzakhaber.net/ekskluzivno-vuk-jeremic-priznao-da-je-musliman-i-da-je-neizmerno-ponosan-na-svoje-poreklo/

Душан Ковачев је новинар из Београда. Објавио преко 300 расправа, истраживања, есеја, коментара, приказа, превода и других радова на разним порталима. Штампани научни рад: „Преглед романизације простора Румуније“, зборник Румунија и румунизација Срба, Центар академске речи, Шабац, 2018. г. Културно-историјска монографска расправа: „Паор - Крајње несчастије и срамота на вјечноје поруганије наше“, ГНБ Жарко Зрењанин, Зрењанин, 2019. г. Посебна област занимања и истраживања: Политичка, правна, културна, привредна и социјална садашњост Војводине и њена историја.