Серијал “Лобања и кост” Чланак 3, други део. Истине и лажи о председнику Френклину Рузвелту

194

 

О 4 председника од 43, међу којима Френклин Рузвелт није био последњи у овом низу.

Френклин Рузвелт је умро неочекивано и несхватљиво само за оне који нису знали каквом друштву он припада. Амерички финансијери који су двадесет година раније ставили акценат на Рузвелта, рачунали су да ће у њему имати поузданог извршиоца свих својих замисли. И он је такав и био. Нико се тако мајсторски не би суочио са Великом Депресијом као он. Нико не би могао тако безболно да укине златно покриће за долар, што је америчком капиталу отворило потпуну слободу за надувавање финансијских мехурова по целом свету. Нико не би тако мајсторски провео земљу кроз Други светски рат, очувавши америчку војску и добивши изузетне позиције у различитим деловима света. Они су били захвални Френклину Рузвелту за то и поклонили су му оно што није имао ни један председник Америке – четири председничка мандата заредом.

Највероватније је то Рузвелта залудело и он се осећао као доживотни председник, коме нису потребни никакви укази из затворених клубова. Он се успротивио већ донетој одлуци америчких финансијера о стварању јеврејске државе у Палестини. Очигледно, Рузвелт није схватао колико је историјског нестрпљења, колика се страст и каква су се средства скривала иза овог трзаја светског јеврејства за сопственом државом. Она је светском ционизму била потребна као ваздух. Без обзира што се јеврејска дијаспора у свету држи доста повезано, повратак сопствене државе је био њен старозаветни циљ и није било те препреке која их је тада могла зауставити. Одлука да се обнови Израел није био каприц гомиле националиста, него историјски покрет народа расејаног по свету. Стати њему на пут било је лакомислено и опасно.

У затвореним клубовима увек се сматрало да је Рузвелт, будући да је по крви Холанђанин, далеко од идеје ционизма и да ће је, у најбољем случају, разматрати кроз своју прагматичну призму. Међутим, ситуација у свету се развијала на најбољи могући начин у корист обнове Израела. Други светски рат је као ваљак прешао преко европског јеврејства, уништавајући стотине хиљада породица и остављајући милионе људи без крова над главом. То је била маса спремна да на позив циониста крене у потрагу за срећом у обећаној земљи. Наоружани одреди циониста довели су британске власти у Палестини до тачке усијања. Терор против Арапа и Британаца који су имали мандат власти, достигао је такву силину да је Лондон био спреман да тај терет скине са себе. Најкрупнији амерички финансијери припремили су огромна средства на пресељење и насељавање миграната. Била је потребна само одлука тек створеног ОУН-а у коме је Америка играла једну од кључних улога. Али, без сагласности председника Америке, таква одлука се није могла донети. А Френклин Рузвелт је одједном изразио сумњичавост. Он је, наравно, знао да се Арапи противе обнови Израела, но његова сумња се прилично учврстила после личних сусрета са руководиоцима арапских држава.

Одмах после конференције на Јалти, америчка делегација на челу са Рузвелтом одлетела је у Египат, где ју је чекао сусрет са руководиоцима три највеће државе у региону. На палуби тешке крстарице “Квинси”, председник је током 12, 13 и 14. фебруара 1945. године примио тројицу лидера блискоисточних држава: египатског краља Фарука, цара Етиопије Хаиле Селасија и краља Саудијске Арабије Ибн-Сауда. Но, тај наизглед простодушни краљ, показао се као искусан политичар и човек несаломиве воље, са којим је разговор, по личном признању Рузвелта, представљао “најмање задовољство”.

Почело је од тога да се председник спремао да убеди Ибн-Сауда да се сложи са преселењем неколико десетина хиљада европских Јевреја на територију Палестине, који су протерани из својих домова. На тај предлог Ибн-Сауд је одговорио категоричним – “не”! У Палестини, изјавио је он “већ постоји до зуба наоружана палестинска армија Јевреја, којој није било до рата са Немцима али се очигледно устремила на Арапе”. Током даљег разговора краљ је наводно рекао председнику: “Ми Арапи већ две хиљаде година знамо о Јеврејима оно, што сте ви тек почели да поимате после два светска рата”. Рузвелт је био запрепашћен оним што му је предочено. По његовим речима, приликом сусрета са Ибн-Саудом, он је сазнао више о Палестини него за читав пређашњи живот. И дао је изјаву која је одиграла судбоносну улогу у његовом животу: он је обећао Ибн-Сауду да он, као председник Сједињених Америчких Држава, неће предузимати никаква дејства, која су непријатељска према арапском народу.

Првог је обузела паника потпредседника Хари Хопкинса. Тај човек, кога је Рузвелту препоручио крупни амерички циониста Бернард Барух, десет година је одано и истински служио председнику, извршавајући и најделикатније задатке које му је овај поставио. Залог те верне службе било је то што се Рузвелт, по речима Хопкинса “потпуно обавезао да ће – званично, приватно и по личном убеђењу – промовисати ционизам”.Можемо замислити шок који је стрефио Хопкинса, када је чуо какво је обећање дао председник Ибн-Сауду! Напустивши преговоре, он се закључао у својој кабини на броду крстарице и три дана касније искрцао се у Алжиру, обавестивши председника преко трећег лица, да ће се докопати Америке другим путем. После тога је он, који је био сенка председника, у потпуности прекинуо односе са њим и никада се више нису срели све до његове смрти! Но, Рузвелт као да је изгубио осећај за опасност и пошао је у сусрет својој погибији. Ибн-Сауд му је 28. марта послао писмо, које је потврдило његова упозорења о опасним последицама које ће неизбежно настати, уколико САД подржи ционисте. Рузвелт је 5. априла упутио одговор на то писмо и тиме је потписао своју смртну пресуду. У њему је он обећао: “У својству шефа владе САД, ја нећу предузети никаква дејства која би се могла показати непријатељским према арапском народу”.

После недељу дана, већ није био међу живима…

Смрт која је задесила Рузвелта на његовом имању Јорм-Спрингс у држави Џорџији, куда га је пратио Хенри Моргентај, била је потпуно неочекивана. У званичној умрлици коју је потписао неки доктор медицине Брјуном из војно-медицинске болнице Бетезда, каже се да је узрок смрти био “излив крви у мозак” као последица “артериосклерозе”. Амерички закони, како федерални, тако и појединих држава, прописују аутопсију у случају изненадне смрти, нарочито ако се ради о званичницима, да о председнику и не говоримо. Осим тога, по америчкој традицији, тела умрлих председника се стављају у отворени ковчег ради праштања са њима. После смрти Рузвелта није било ни отварања, нити излагања тела. Председников леш био је превезен у затвореном ковчегу до другог имања Рузвелтовог, до Хајд-парка у држави Њујорк, где је био и сахрањен. Ковчег су пратили наоружани војници који су имали наређење да пуцају на свакога ко покуша да отвори ковчег. После сахране, гроб у Хајд-парку чуван је даноноћно током неколико месеци од стране наоружаних стражара, очигледно са циљем да се супротставе могућој есхумацији. Дијагноза о артериосклерози и као бајаги њом изазваним ударом, оповргнут је сведочењем личног лекара председника Рузвелта, вице-адмирала др. Мак-Интајра који му је додељен од стране Министарства за морнарицу, и који није пратио Рузвелта у Јорм-Спрингс: редовни прегледи председника нису показивали никакве симптоме артериосклерозе можданих артерија, а главна брига лекара било је стање срца… Разлози за недопуштање отварања и излагања тела од стране председникове околине (то јест, углавом од стране господина Хенрија Монгертаја) у складу са мишљењем Џозефсона, не подлежу сумњи: по сведочењу свештеника који се налазио у Јорм-Спрингсу, председник је убијен метком у затиљак, очигледно “дум-дум” метком који је приликом изласка из лобање својом експлозијом унаказио читаво лице. Председникова супруга Елеонора Рузвелт објаснила је неизлагање тела тиме, што то, наводно, “није било у обичајима породице Рузвелт”. Да не говоримо о томе да председник државе не подлеже “породичним обичајима”, то не одговара ни стварности: тело мајке председника Саре Делано Рузвелт, било је на пример, по синовом наређењу, изложено за праштање. Заборавивши на ту изјаву мис Рузвелт је саму себе оповргла у журналу «SaturdayEveningPost» од 8. фебруара 1958. године, написавши да је сутрадан по сахрани у Хајд-парку, њен син Џими нашао у сефу лична упутства председника за случај његове смрти, у коме је било написано да његово тело буде изложено у Капитолу у Вашингтону. Како она пише, на неки “чудан начин”, све друге постхумне одредбе председника осим те, биле су дословно извршене…Елеонора Рузвелт, која је мрзела свог мужа због вишегодишње романсе са Мерцер, била је један од главних саучесника у окружењу председника, које је иза његових леђа управљало земљом у његово име”.

Парадоксално је али истинито: изузетном злурадошћу и ликовањем дочекана је Рузвелтова смрт не само од стране лидера фашистичког Рајха, који су закопани под земљом у центру спаљеног Берлина, већ и најближих председникових сарадника са којима је својевремено започео “нови курс”. У погребном возу, који се враћао из Хајд-парка после сахране газде, пировали су његови бивши сарадници. “Алкохол је текао као река у свим вагонима и купеима и у сваком салону” – писао је главни дописник из Беле куће М. Смит: “Завесе на прозорима биле су спуштене, споља је воз изгледао као и сваки други воз, који вози ожалошћене путнике кући. Али иза ових завеса, Рузвелтови сарадници су импровизовали забаву у пуној брзини…. Конобари су јурили по ходницима, носећи на послужавницима бокале из којих се преливало пиће. Да нису знали публику у салонима, вероватно би мислили да се кућама враћају фудбалски навијачи.

Већ 1948. године у књизи Е. Џозефсона “Чудна смрт Френклина Рузвелта”, саопштене су појединости о смрти председника, уз заиста сензационална али и у детаље потврђена сведочења о председниковом окружењу, у чијим се рукама он и налазио.