Нема ничег новог под „капом небеском“! И најновији „шпијунски скандал“ – само је још једна илустрација онога што је у „цивилизованом свету“ одавно постало уобичајено. Довољно је да се сетимо цурења информација о функционисању техничког обавештајног система „Ешалон“. Он је био формиран преко тајног пакта који су закључиле обавештајне службе САД, Велике Британије, Аустралије, Канаде и Новог Зеланда. „Ешалон“ представља на свету најкрупнији систем прислушкивања и хватања телефонских разговора, факсова и електронске поште, снаге да месечно ухвати до 100 милиона разговора. Иницијатор потписивања пакта и прављења тог система је Агенција за националну безбедност САД. Станице за хватање разговора се налазе по читавом свету – у америчким војним базама у Немачкој, Тихом океану и Хонгконгу. У Енглеској су инсталиране станице за хватање разговора и транзитне станице.
Обрада добијених информација се врши по принципу кључних речи. Ако је неопходно, програму који се назива „Речник“ се задаје потребна кључна реч, на пример „микропроцесор“, и по банци података свих ухваћених телефонских разговора, факсова и саопштења из електронске поште се тражи. Затим све што је добијено треба само да се преслуша – ко је, коме и из ког разлога изговорио задату кључну реч. По оцени независних западних експерата, у више од 80% случајева резултати шпијунаже се користе за индустријску шпијунажу. „Ешалон“ је систем прислушкивања читавог света, у интересу чак не ни читаве „златне милијарде“, већ само англосаксонског друштва. Зато су и сви Европљани (осим Енглеза) објекти прислушкивања и конкуренти. Само један пример: 1995.године у штампу се провукла вест да је NSA уз помоћ система „Ешалон“ ловила све факсове и телефонске разговоре европског конзорцијума „Airbus“ и државне авиокомпаније Саудијске Арабије. Резултат је био – добијени су подаци да су сарадници „Airbus“-а нудили Арабљанима значајне новчане износе као мито како би се обезбедило закључивање уговора на 6 милијарди. NSA је добијене информације предала влади САД која је своје колеге из Саудијске Арабије успела да убеди да уговор, вредан 6 милијарди закључи са „Боингом“ и компанијом „Мекдонел-Даглас“.
Познати немачки стручњак из обавештајне области, Кај Хиршман, је 2004.године објавио у Немачкој књигу „Тајне службе“[1]чија се суштина своди на следеће.
Прво, после престанка хладног рата западне тајне службе су се, као приоритетном правцу свог рада, окренуле економији. Правац „борба са тероризмом“ је по значају и сразмерама операција значајно опао у односу на економску шпијунажу. Тако је још деведесетих година 20. века Роберт М.Гејтс (бивши директор ЦИА САД) говорио да потражња економских материјала по количини премашује све остале. А скоро половина свих задатака који се дају обавештајној служби, и које наручује 20 главних државних институција САД су „по свом карактеру економски“.
Друго, економска шпијунажа на Западу допуњује индустријску шпијунажу приватних корпорација. Државне и корпоративне обавештајне службе су направиле својеврсну „поделу рада“. Државне тајне службе шпијунирају објекте као што су министарства, установе, међународне организације, амбасаде и трговинска представништва. Циљ је стицање информација о планираним променама у економској, трговинској и индустријској политици одређених држава. Интересују их и информације о припремљеним позицијама државних делегација за међународне преговоре, која се односе на трговинско-економска и финансијска питања, на неслагања земаља у различитим економским блоковима и савезима, тајним споразумима и сл. Наравно, државне тајне службе се баве и индустријском шпијунажом, али је она ограничена углавном на технологију војног карактера. Државни обавештајни органи раде и по наруџбинама крупних корпорација. Специјално – уколико се ради о потреби да се победи на страним тендерима, када се добијају крупне поруџбине из иностранства.
Треће, многе западне обавештајне службе раде и против оних држава које сматрају за савезнике. Другачије речено – у зони „златне милијарде“ дошло је до „унакрсног“ шпијунирања савезника, што је и неизбежно, јер нико није укинуо конкурентску борбу.
Четврто, добар део информација које стижу од шпијунирања, између осталог и економског, у савременим условима пристиже и без коришћења шпијунских метода. Повећава се улога техничких средстава: прислушкивање телефонских разговора, постављање „буба“ у просторијама, аутомобилима, на факсевима, хватање сигнала на кабловским линијама, крађа информација из компјутера и сервера, обрада великих количина информација са интернета уз помоћ компјутера, прикључивање на мреже електронске поште, везе скајпом и сл.
Да цитирам Каја Хиршмана: „Све државе су одавно својим тајним службама дале задатак да се баве економском шпијунажом, јер се тако стиче предност у економији. У томе се наши „пријатељи“ са Запада ни мало не разликују од наших бивших „непријатеља“ са Истока. САД полазе од тога да се америчка економија редовно шпијунира од стране 23 земље, између осталог – и од свих важних европских држава. Али у међународним сразмерама главну улогу у економској шпијунажи играју управо Сједињене Државе… Бивши директор агенције ЦИА Вулси је у свом говору у Центру за стратешка и међународна истраживања (Center for Strategic and International Studies) у јулу 1994.године рекао: „Понекад се смешкам док у новинама читам да нека предузећа говоре да њима уопште не треба помоћ шпијунаже, а међу њима су и она, којима смо ми већ спасавали заиста велике уговоре“. Ово је истина, ако се мало више удубимо у читаву причу. И обзиром да националне обавештајне службе рију по економским тајнама у иностранству, јасно је да они са пуним правом полазе од тога, да и у њиховим сопственим земљама исто то раде тајне службе и непријатељских, и пријатељских земаља.
Какве су перспективе за преговоре о ЗСТ, ако се пође од шпијунског скандала
Скандал у вези са шпијунирањем европских земаља – савезница од стране тајних служби САД стручњацима није открио баш ништа ново. Једноставно – раније су се објашњења због откривеног случаја незаконитог стицања информација проналазила иза затворених врата. Данас оно што се открије шпијунажом којом се бави „плава крв“ постаје својина светске заједнице.
Без обзира на многобројна исказивања племенитог гнева европских функционера из Брисела и политичара из земаља Европске уније, битније промене у односима САД и Европе не треба да се очекују. У читавој тој причи је, посебно од стране англосаксонаца, понижена Немачка, јер се на њу односи већи део прислушкивања и хватања електронске поште и факсева од стране Агенције за националну безбедност САД.Са једне стране, то је потврда чињенице да за САД Немачка представља највећу економску опасност. Са друге, то доказу је да Вашингтон Немачку не осећа као савезника, већ као вазала. Уосталом, то Ангелу Меркел специјално не узбуђује: она је наговестила да нема намеру да одбије преговоре, па чак ни да их одложи. А има гласила која наговештавају да су податке о америчком шпијунирању Европљана, које је открио Сноуден, специјално измислили противници формирања „економског НАТО-а“, како би се онемогућило формирање трансатлантске зоне слободне трговине, или ако ништа друго, како би се процес преговора успорио. Треба рећи да су после такве приче Европљани стварно добили у руке добре карте што ће им, можда, дозволити да добију време и да некако ојачају позиције за преговарање, које су од почетка слабије од америчких. Круг питања за преговоре је врло широк, и нико не очекује да ће споразум бити потписан чак ни кроз годину дана. Најбоље што се очекује је да ће се то десити кроз две године. А за то време ће се свашта десити. На пример, други „талас“ светске финансијске кризе, који ће утицати на однос снага страна у преговорима. Нећемо ни да гатамо како би се то одразило на преговоре САД – ЕУ.
[1] Kai Hirschmann «Geheimdienste», Reihe «Wissen 3000», Europaeische Verlagsanstalt/ Sabine Groenewold Verlage, Hamburg 2004
