ШТА ЈЕ ЕУ ДОНЕЛА БУГАРСКОЈ

279

 

Бугарска је десетак година ''испред'' Србије на такозваном путу каЕУ интеграцијама. Софија је још 1993.године потписла Споразум о придруживању  (European Union Association Agreement  или уговор еквивалентан ССП-у између Србије и ЕУ од 2008.) са Европском заједницом. Године 2000. Бугарска је добила статус кандидата за ЕУ (Србија тек 2012). Године 2004. Софија почиње преговоре о чланству са ЕУ (Србија још увек нема чак ни датум за отпочињање преговора, који је очигледно условљен статусом Косова и Метохије). Коначно, 2007. године Бугарска постаје чланица ЕУ.

Шта је тих 10 година ''предности'' у односу на Србију донело Бугарској у економском и друштвеном смислу?

Према подацима Националне службе за запошљавање Републике Србије и Уније послодаваца, бугарски држављани у протеклим годинама масовно долазе у Србију да раде као надничари на пољима, конобари и грађевински радници.[1]

На пример, један од тих надничара је био и Димитар Маничев, младић од 36 година. Он је 2012. године радио на једној њиви у Мрчајевцима заједно са групом својих сународника. На питање новинара зашто се прихватио тог тешког посла ван своје земље, младић из ЕУ је  одговорио: ''Нема везе што смо у Европској унији, нама је исти ђаво. Код куће нема посла. И да има цене су немачке а плате бугарске. Да ми је добро, не бих долазио у Мрчајевце да вадим кромпир''.[2]

Истовремено, иако је Бугарска  већ 5 година чланица ЕУ, у Немачкој, Француској, Британији, Аустрији, Холандији. Луксембургу, Белгији, Ирској и Малти, од бугарских радника се захтева да имају радне дозволе. Дакле, за  Бугаре у тим земљама не важе  познате и деценијама глорификоване ''четри велике слободе'' ЕУ.  Или, за Бугаре не важи члан 45. став 1-2, Уговора о функционисању ЕУ (други део Лисабонског уговора) у којем се наводи: ''Слободно кретање радника је осигурано унутар Уније… Оно обухвата укидање сваке дискриминације, засноване на држављанству, између радника држава чланица у погледу запошљавања, награђивања и других услова рада''. 

Такође, уместо да након приступања ЕУ опада број сиромашних у Бугарској, дешава се управо супротно . Тачније, у протеклих 10 година значајно расте број сиромашних грађана у Бугарској . Следећа табела то показује.

Популација испод границе сиромаштва у Бугарској пре и после ступања у ЕУ.

[3]

Година

У процентима

2002.

13,4

2008.

 21

Посебно је забрињавајући податак о паду броја становника Бугарске у протеклој деценији. Тачније, у деценији када је Бугарска добила кандидатуру за чланство у ЕУ, затим и отпочела преговоре о чланству и коначно, када је постала чланица ЕУ, изгубила је око 700.000 становника (или око 10 % укупног становништва). Наравно, страховити пад броја становника у периоду од 10 година се  може објаснити и емиграцијом Бугара на Запад (где раде слабо плаћене послове, пре свега у Италији и Шпанији). Али, и негативном стопом наталитета и лошим друштвеним и економским условима након уласка Бугарске у ЕУ.

Прецизније,  податак о губљењу скоро 10 % становништва само у једној деценији, показују и да би стопа незапослености (која је такође скоро двоцифрена) била још веће да нема исељавања из Бугарске. Тачније, неколико стотина хиљада Бугара ради у Италији, Шпанији и другим земљама ЕУ. (Углавном се ради о  грађевинским радницима и болничарима за негу старијих особа признају и извори блиски ЕУ).[4]

Следећа табела показује пад броја становника у Бугарској пре и после ступања у ЕУ

[5]

Година

У милионима

2001.

7,7

2012.

 7

Такође, у тој истој, (''европској'') деценији у периоду од 2001-2011, за неколико пута је порастао спољни дуг Бугарске. Године 2000.он је био приближан дугу Србије. Међутим, већ 2011. године је био  већи од спољног дуга Србије.

Раст спољног дуга Бугарске  пре и после ступања у ЕУ;

 

Година

У милијардама долара

2000.

10.4

2011.

46.8

Овакав вртоглави раст спољног дуга Бугарске (вероватно и дужничка криза у суседној Грчкој и земљама јужне Европе чланицма ЕУ попут Шпаније и Италије) је натерала Софију да одустане од приступања евро зони 2012. године. Са друге стране, у српској политичкој и стручној јавности нема расправе на тему да ли је евро као валута добар за источну Европу и нове чланице. Или, ниједан српски министар или већински део јавности и елите и  не помишља да изнесе став сличан ономе који је изнео бугарски министар финасија Симеон Ђанков : ''Променили смо мишљење, као и јавност. Тренутно не видим никакву корист од усласка у евро зону''. [6]

Такође, скоро безусловна оријентација ка тржиту ЕУ и Немачкој као главном спољнотрговинском партнеру (уместо као у ранијем периоду ка Руској Федерацији) је довела и до раста спољнотрговинског дефицита Бугарске. Следећа табела то показује.

Раст спољнотрговинског дефицита Бугарске у америчким доларима пре и после ступања у ЕУ;

Година

У милијардама долара

2000.

1,1 

2011.

 2

 

Такође, порастао је и бугарски  буџетски дефицит у периоду 2000-2011. године. Прецизније, у том периоду буџетски дефицит је порасто за преко 15 пута.

Раст буџетског дефицита  Бугарске у америчким доларима  пре и после ступања у ЕУ;

 

Година

У доларима

2000.

70 милиона

2011.

1,1 милијарди

 

Да би економска ситуација била још тежа у Бугарској, након ступања у ЕУ 2007. године ова земља није добила ни обећана средства од Брисела. Оправдања за такво поступање Брисела су разна. (И мењају се из године у годину). На пример, иако је 2007. године успешно окончала разговоре о ступању у ЕУ (једна од тема преговора о чланству је била и борба против корупције) Бугарској су већ следеће 2008. године, блокирана  средства у висини од 500 милиона евра. Оправдањеза такав поступак је била недовољна ''борба''  против корупцијеу Бугарској. Али,  како та  корупција у бугарском државном апарату није била уоченаод стране Брисела само годину дана раније, када је Бугарска ступила (уз велико славље и обећања) у ЕУ?

У истом (једностраном) контексту, Брисел је и у јуну 2010. године блокирао 106 милиона евра новца намењних за програм ''Рибарство'' који је требало да траје до 2013. године. Оправдање јетада било нађено у ''неажурности чиновника '' у Софији.[7]

Коначно, у извештају о Бугарској  који је у јулу 2012. године урадила комисија француског Сената за европске послове, износи се (када је реч о европским фондовима), да је Бугарска је искористила само 19 % свих средстава која су јој обећана за период 2007-2013. (Ради се о суми од 6, 9 милијарди евра).[8] Дакле, од обећаних од стране Брисела  6,9 милијарди евра , Бугарска ће након усласка у ЕУда до 2013. године добити само око 1, 3 милијарди евра (ако се настави садашњи тренд у релацијама између Софије и Брисела).

Или, у просеку, уместо обећаних 1,3 милијарде годишње, Бугарска ће моћи да рачуна у пракси, на реалних око 250 милиона евра. Наравно, у ову калкулацију није унет износ средстава који ће бити (фактички) додељени консултатима и фирмама из ЕУ који раде на територији Бугарске . Ако би се урачунала и та средства, онда би тај износ од 250 милиона ''реалних '' средстава из ЕУ био још мањи.




[1]
http://www.b92.net/biz/vesti/srbija.

[2]''Политика'' од 8.октобра 2012. према http://www.balkanmagazin. Дмитар Маничев из земље чланице ЕУ истиче и да поред повољних природних услова за пољпоривреду у Бугарској, он нема никакве шансе као произвођач: ''Село ми је у равници, рађају паприке и парадајз, али немам коме да продам, или немам рачуницу да гајим  Кад у пролеће посејем лубенице, на лето довезу из Грчке и Турске у Пловдив и продају за за пет динара''.

[3]   https://www.cia.gov/library/publications

[4] http://www.euractiv.rs/eu-prioriteti/ 29.12. 2011.Они шаљу око 700 милона евра годишње у Бугарску, и то је вероватно основ за чување социјалног мира.

[5]   https://www.cia.gov/library/publications

[6] http://www.kurir-info.rs/ април 2012

[7] Тањуг 22.6. 2010.

Дејан Мировић је српски политичар и правник. Рођен је 16. септембра 1972. године у Бару. Средњу школу, Правни факултет и постдипломске студије је завршио у Београду. Магистрирао је из области међународног привредног права. Од 2007. до 2012. године био је посланик у Народној скупштини. Био је потпредседник Српске радикалне странке и званично регистровани правни саветник Војислава Шешеља пред Хашким судом. До сада је објавио више књига: „Запад или Русија“, "Последице ЕУ интеграција", „Аргументи против Европске уније“ и „Косово и Метохија – Палестина, систем криза“ (преведено на арапски језик). Докторирао је на Правном факултету Универзитета у Београду 9. октобра 2012. године, дисертацијом на тему примене права ЕУ у Србији . Од 2013. године је доцент на Правном факултету у Косовској Митровици, а у јануару 2018. године, изабран је за ванредног професора. Смењен је са места потпредседника Српске радикалне странке, након повратка др. Војислава Шешеља у мају 2015. године, због залагања за предизборну коалицију са другим опозиционим патриотским странкама. Поднео је оставку на место правног саветника, након ослобађајуће пресуде др. Војиславу Шешељу у марту 2016. године. 2016 [1]. 2017. године објавио књигу под називом "Русофобија код Срба 1878-2017". На Сајму књига у Београду, у 2017. години, била је међу најпродаванијим књигама.