ШТА ЈЕ ЕУ ДОНЕЛА ЕСТОНИЈИ

Република Естонија је 1995. године потписала Споразум о придруживању са ЕЗ. Преговори о чланству са Бриселомсу трајали од 1998. године до 2002. Године 2003. Естонија је потписала Уговор о приступању са ЕУ. Коначно, 2004.  Естонија је постала чланица ЕУ. Због овакве брзе трансформације из совјетске републике у чланицу ЕУ, у  западној (и нашој)јавности се Естонија представљала као пример који треба безусловно  следити. Или,  Естонија је била један од ''Балтичких тигрова'' у вокабулару бриселских интеграција. На пример, Ким Холмс из фондације Хертиџ је тврдила (пре само неколико година) да је успех ''Балтичких тигрова''  показатељ да: ''Економска слобода није само идеја, него права идеја, не само принцип, него одговaрајући комплет принципјелних правила која претварају затворена друштва у живе напредне, слободне државе''.[1] Такође, у једним српским дневним новинама је 2007. године објављена тврдња  да ће Естонија убрзо  заменити Словенију на првом месту листе најуспешнијих транзиционих земаља.[2]

Међутим, у стварности, ''жива и напредна'' Естонија је у већини економских и друштвених показатеља назадовала (а привреда је доживела слом у задњих неколико година ).

На пример,  незапосленост у Естонији је порасла у периоду након уласка ове земље у ЕУ. Следећа табела то показује.

Стопа незапослености у Естонији након  приступања ЕУ у периоду 2004-2011.[3]

Овим упоредним подацима треба додати и да је 1994. године стопа незапослености у Естонији износила око 4 %.  Дакле, у периоду након потписивања Споразума о придруживању,  па све до 2011. године, незапосленост је у Естонији порасла са са 4 % на 12 %.

 Стопа незапослености би била још већа да није било емиграције из Естоније након ступања ове земље у ЕУ. Према руским експертима, само 2006. године је Естонију напустило око 6 % укупног становништва. Естонци су углавном одлазили у Финску, Велику Британију и Ирску. Најчешћа запослења су им била у услужној делатности (конобари у ресторанима, носачи кофера у хотелима) и у грађевинској индустрији. Радили су и као шофери у аутобусима,  надничари на сеоским газдинствима. Преко 50 % емиграната је било у узрасту од 24-31 г. Скоро 80 % емиграната је изјавило да су били принуђени да напусте Естонију због социјалних проблема.[4]

Ипак, и поред овакве масовне емиграције , након уласка Естоније у ЕУ  дошло је и до пораста сиромаштва. Следећа табела то показује.

Раст сиромаштва/ популација испод границе сиромаштва у Естонији пре и после уласка у ЕУ;[5]

Дакле, број становника који живе испод линије сиромаштва у ''Балтичком тигру'' и ''живој и напредној''земљи је порастао неколико пута након уласка у ЕУ.

Такође, европске интеграције су Естонији (као и осталим новим источноевропским државама чланицама ЕУ)  донеле и пораст спољног дуга. Следећа табела то показује.

Раст спољног дуга Естонијенакон потписивања Споразума о придруживању и отпочињања преговорао чланствуу периоду  1991-2003.[6]

Спољни дуг Естоније је наставио да расте и након ступања ове земље у ЕУ. Тачније, 31. децембра 2004. године је износио око 8  милијарди долара. Осам година година касније (у децембру 2012.) спољни дуг Естоније је достигао  скоро 26 милијарди долара. Када се има у виду  податак да Естонија има око 1, 3 милиона становника, јасно је да се ради о великом дужничком оптерећењу по глави становника.  

Раст спољног дуга Естоније  у милијардама доларанакон уласка у ЕУ у периоду 2004-2012.

Отплата овако колосалног спољног дуга (за земљу која је по броју становника упоредива са Београдом)  је неминовно довела и до појаве буџетског дефицита. Следећа табела то показује.

Буџетски салдо Естоније  у периоду 2004-2012.

Дакле, Естонија је пре усласка у ЕУ имала буџетски суфицит, а само 8 година касније се суочила са скоро 30 пута већим дефицитом.

Али, прави економски слом  Естонија доживљава 2008. године. Само  у периоду 2008-2009. године  БДП је опао за око 19 %. Такође, БДП се по глави становника смањио за око 3.000 долара у периоду 2007-2009.  Индустријска производња је опала за око 24, 3 % 2009. (Већи пад индустријске производње се догодио само у Туркменистану). Извоз је 2009. године опао за око 25 %.  Такође, године 2009. просечна плата је смањена за 11 %. Банкротирала је позната комапнија за производњу машина TMT Group. Године 2008. 632 предузећа су објавила да нису платежно способни. Следеће године 1055 предузећа. У истом периоду су повећани порези и акцизе.Истовремено,2009. године Естонија је била дужна да уплати око150 милиона евра у буџет ЕУ. Преко 90 % банкарског сектора је те године било у рукама страног капитала, углавном из Скандинавије. Скоро 80 % спољнотрговинске размене се обављало са ЕУ.[7]

У том контексту, у априлу 2010. године су економисти Л. Григорјев и С. Агибалов  изнели тезу да је криза која је наступила у прибалтичким земљама  у суштини значила,  потпуни ''крах  развојног модела'' који се до тада примењивао у Естонији, Литванији и Летонији.[8]

Ипак, западни експерти и Европска комисија су прогласили 2010. године да је Естонија  изашла из кризе (иако, више није помињана парола о ''Балтичком тигру'' ). Та оптимистичка тврдња је  била заснована на минималном расту БДП од 0,9 % (према подацима Еуростата). У том контексту,  Естонија је чак  2011. године одбацила своју националну валуту и прихватила евро. Председник ЕК Жозе Мануел  Барозо је тим поводом изјавио да је прихватање евра од стране Естоније ''снажан сигнал привлачности евра и стабилности коју доноси''.[9] (Такође,  2012. Естонија је постала чланц ОЕCD-а као прва од постсовјетских држава).

Међутим, обични људи који живе у Естонији нису делили тај оптимизам чиновника Европске комисије који се заснивао само на једном макроекономском показатељу (који укључује и стране фирме које раде на териотрији Естоније) . Они су наставили масовно да беже из своје земље слично као и у периоду 2004- 2007. На пример, немачки медији су крајем 2012. године  запазили ту контрадикцију између парола ЕК и стања у пракси.  Дојче веле, у једној репортажи из Естоније објављеној крајем 2012. године,  признаје да ''због малих плата и пензија, а све већих трошкова живота, ова  земља доживљава незапамћени егзодус''.[10] Затим се износи да је посебно тешка ситуација у провинцији где ''становништво једва саствља крај са крајем'' али и у јавном сектору (цене ''европске'' а плате мале). Такође, и естонски пензионери живе у беди наводе немачки медији.

У том контексту,  велики број је  Естонаца је након (наводног ''опоравка''2010.) отишао у Финску и Канаду (само у Хелсинкију живи око 40.000 Естонаца). Покушавајући да објасни contradictio in adjecto (или тезу ЕУ да су рефоме  у Естонији успеле  док народ  бежи из те земље) естонски министар образовања Јирген Лиги  је признао  да је је Естонија ''узорни ученик ЕУ'', али и да је  стандард све гори. Са друге стране, за разлику од министра, обични људи који беже из Естоније немају никавих дилема (и не користе софизме). Младић Demis Voll је изјавио за немачке медије крајем 2012. да жели да оде у иностранство, јер не види никакву перспективу за себе ако остане у Естонији.