Силиконски мозак сенатора Рона Џонсона

397

Очигледно да руским обавештајцима у Србији не цветају руже. Почевши од тога да током 2016. године они нису успели да организују антивладин преврат у Црној Гори. Ма колико се они упињали да подрију моћну тежњу црногорског народа за улазак у НАТО пакт, ништа нису урадили. Завера је била на време разоткривена од стране црногорских патриота из локалне обавештајне службе, која је утврдила да је смешана група српских, црногорских и руских завереника покушала напад на суверенитет Црне Горе.

Двојица руских руководилаца завере – Шишмаков и Попов – при том су били професионални шпијуни, о чему су локални обавештајци на време обавештени од стране пољских колега. Шта рећи, будност пољских колега у борби са руским шпијунима достигла је неизмерљиве висине. На пример, сада они остварују широк програм по питању рушења споменика совјетским војсковођама који су ослобађали Пољску од нациста. Они не без основа сумњају да ти споменици представљају централне фигуре око којих се плету руске шпијунске везе.

Било би наивно очекивати да се после неуспеха у Црној Гори, представници „империје зла“ умире и прекину своје покушаје да дестабилизују Балкан. Сада они мобилишу своју међународну агентуру са циљем да руски хуманитарни центар у Нишу добије дипломатски статус. Тај центар за пружање хуманитарне помоћи у ванредним ситуацијама појавио се у Србији 2012. године, но он нема дипломатски статус. Нису вам то амерички маринци који га аутоматски добијају. Тај центар се понаша крајње сумњиво. На пример, за време природних катастрофа он шаље у Србију одреде спасилаца у које су укључене и девојке из Сибира са истакнутим спољашњим особеностима. Заједно са природним здрављем оне одишу лепотом и веселошћу.

Сваком здраво мислећем човеку мора бити јасно да је тај центар гнездо шпијунаже, преко кога Москва покушава да скрене Србију са њеног исправног пута у ЕУ и НАТО. Млади Срби почињу да се сумњиво односе према западним стандардима женске лепоте и чак сумњају да пластичне задњице америчких естрадних дива увелико уступају природном магнетизму сибирских девојака. Тако да се ствар може окренути на лоше. До ђавола, затворите тај центар или у крајњем случају, не дајте му да ради. Овакво решење проблема види амерички сенатор Рон Џонсон, који је ових дана посетио Београд из васпитних разлога. Тај сенатор је са председником Александром Вучићем имао толико фасцинантан дидактички разговор, да би било грех не препричати га. Цитирам: „надам се да ће се председник Вучић, Србија и српски народ супротставити свим покушајима да се пружи дипломатски статус радницима Руског хуманитарног центра у Нишу, јер то није у интересима економије и инвестиција из западних земаља“.

Господо, да ли ми можете објаснити чијим се покушајима да се пружи дипломатски статус, мора супротставити цела Србија на челу са њеним председником? Покушајима Русије? Но она не пружа дипломатски статус свом центру у Србији. Она може само тражити тај дипломатски статус. Због чега тако тужан пафос?

Што даље, то горе. Показује се да ако центар стекне дипломатски статус, онда ће послови Србије лоше кренути. И без тога скупе инвестиције Запада ће коначно усахнути. Настаће крај времена.
Ја никако не могу схватити логичку везу. Можда Ви схватате везу између сибирских девојака и инвестиција из западних земаља?

А уколико ни Ви такође не схватате, онда се код свих нас мора јавити питање: да није можда америчка пластична хирургија научила да производи не само пластичне задњице, него и пластичне главе? Како другачије схватити следећу фразу америчког сенатора: он би желео да Русија постане „пријатељски конкурент западној цивилизацији“ и Америка је спремна да постане пријатељ Русији, „а доношење такве одлуке је на Путину“.

Значи, ако угуши хуманитарни центар у Нишу, онда Русија има шансу да постане пријатељски конкурент Америци. А ако се том центру пружи могућност да дише – онда ништа од тога. Русија остаје у статусу империје зла. При чему је апсолутно несхватљиво, какве везе са овом причом има Путин.

Не знам да ли је силиконска глава Џонсона схватила да му је одговорио Александар Вучић: „Ми доносимо одлуку у складу са нашим интересима. Ми се не подвргавамо никаквој агресији. Ми доносимо одлуке у складу са интересима суверене и независне Србије“.

Да будем искрен, ја не знам којој варијанти је склонији Александар Вучић. За мене то није нарочито важно. Главно је да је руски центар Србији потребан и он је то не једном доказао у време природних катастрофа.

А ради чега се око њега распирила таква невиђена бука, мени није јасно. Или се остварују моје најгоре сумње и западни доброчинитељи Београда почињу да истискују Русију из Србије свуда куда је то могућно? Како не би било руског духа у тој земљи?

Шта рећи, у животу је свашта могућно. Могућа је и замена руског духа силиконским мозговима. Силиконским главама.