Обојица су се званично борила у име Југославије и под југословенским обележјима, али их и они који су им наклоњени и они који их мрзе препознају као борце за српство, чак као српске националисте. И једног и другог криве за четничке злочине, без обзира на то да ли су они заиста заповедали тим јединицама или су ове биле мање-више самосталне, да ли је стварно реч о четничким одредима или је реч о пуком уопштавању, и да ли су се ти злочини уопште догодили или је све производ противсрпске пропаганде.
И један и други су се били намерачили на најсмртоноснију војну силу коју је свет дотле познавао. Наравно, те силе су у оба наврата долазиле са Запада, с којим су обојица имала врло несталан однос: у више наврата покушавала су да са Западним силама нађу заједнички језик, чак и са непосредним агресорима на српске етничке просторе, али су истовремено обојица одбијала да се повинују расистичким, понижавајућим ултиматумима којима је Запад тако склон од памтивека – што је крволочне завојеваче, дабоме, живцирало до лудила. У тим настојањима да се из подређеног положаја некако нагоде са немилосрдним силницима, штедећи тако народ, па и себе, обојица су правила и крупне превиде. Али су се зато, када су прихватали беспоштедну борбу са мучким непријатељима, уздизали до задивљујућег јунаштва: стављали су главу у торбу, иако нису морали.
Ни један ни други, упркос томе што су добили одређене битке, нису победили у својим ратовима. По обојицу је кобан био домаћи противник, намеран да усред рата спроводи политичку и друштвену револуцију, а кључно потпомогнут, наравно, од стране превртљивог Запада. И један и други су, такође, скончали услед намештеног, неправедног и бесправног судског поступка, на који их је са нескривеним сладострашћем отпремио малопре поменути домаћи противник, кукавички се сакривајући иза наводне „међународне правде“. У гроб су обојица отишла тешко оклеветана, али нису само они били мета страхотних, никад доказаних мада бесомучно понављаних оптужби: управо на примеру њих двојице је самоубиствени осећај кривице наметан целом српском народу.
Звали су се Драгослав Михаиловић и Слободан Милошевић. Деле их поколења, па и идеологија, као и многе друге одлике, од звања до образовања, али подударности међу њима нису баш занемарљиве, као што се види из побројаног. Спојила их је, у крајњем случају, сама историја – и то она најгора, што се стално понавља лакомисленицима који гордо одбацују њене поуке.
Наравно, опште околности под којима су закорачили на историјску позорницу нису биле сасвим истоветне, али чак и оне личе међусобно, ако ни по чему другом а оно по томе што су биле веома неповољне: Михаиловић је био командант војске државе која је капитулирала и била окупирана, а Милошевић је био председник земље проистекле из крвавог распада веће и сложеније државне заједнице. Историја ће можда пресудити да је и једном и другом главе дошло то што у мрачним временима нису имали никакву подршку или заштиту споља. И, у томе ће историја бити можда у праву.
А опет, у српској јавности не постоји готово нико ко ће о обојици да прича са освежавајућом трезвеношћу. Једни наводно хоће да исправе историјску неправду нанету Михаиловићу, али зато запене како се помене Милошевић, који је за њих био и остао само „банда црвена“ са којом се мора беспоштедно обрачунати.
Неки други се, пак, радо ките наслеђем Милошевића, иако су га у међувремену изневерили, али када се поведе реч о рехабилитацији Михаиловића, е, онда као папагаји почну да понављају да се историја не сме „ревидирати“ и да он мора остати „сарадник фашиста и нациста“, без обзира на многобројне чињенице које су у међувремену испливале и бациле сасвим ново светло на Равногорски покрет.
То насилно раздвајање Михаиловића и Милошевића одраз је дубоког несхватања не само прошлости, већ и садашњости. Деведесете нису биле тако давно. Већини су у свежем сећању, ма на којој страни да су били у тадашњим поделама српског друштва. А опет, та већина с неком бескрвном помиреношћу прихвата уврежену лаж да је за све што нас сналази већ четврт века највећи, ако не и једини кривац – Милошевић. Исто онако како су поколења од пре 70 година одлучила да поверују у то да је и у Краљевини и у Другом светском рату главно зло потицало од стране „великосрпског хегемонизма“, а да је његов последњи бранилац био Михаиловић.
По томе смо ми Срби јединствен народ на свету: после сваког геноцида који претрпимо, једва чекамо да сву одговорност свалимо на неког нашег. Тако је било после усташких покоља из четрдесетих, који су по нечовечности запањили чак и нацистичке окупаторе; тако је и сада, после наших страдања из деведесетих, која су Русију пренула из мртвачке уљуљканости, али су Србију изгледа бацила у зимски сан.
Ваљда верујемо да ћемо на тај начин умилостивити крвнике да нас оставе на миру. Ево, баците Дражу псима да га растргну, на вам Слоба, отрујте га… само поштедите нас… и да, укините нам визе.
Наравно да је таква рачуница и неморална и бекорисна. Зашто би нас поштедели? Да ли су икада икога поштедели? Цела њихова „цивилизација“ заснова се на томе да кад осете крв више не могу да стану.
Оваквим понизним мољакањем да се смилују над нама, какво су до савршенства довели Борис Тадић и Александар Вучић, просто их позивамо да још једаред покушају да нас сатру. А до тога ће, према многобројним показатељима, доћи много брже него што се мисли.
Вероватно да сви ови што без задршке гутају будалаштине о „европском путу“ верују да су тиме купили, као и њихови очеви, барем 40 година клиначке разбибриге, сличне оној којом је Јосип Броз био забашурио своју крваву страховладу. Зато их и излуђује када им неко ту разбибригу нарушава, помињањем Космета или Устава. Али, ово нису године Хладног рата, када је Америци био неопходан савезник из противничких редова, па је Броза засипала кредитима – које, дабоме, ми сада враћамо – и разном другом помоћи, чак и војном. Ово је време у којем је Украјина испала много опаснија по Вашингтон него што су надмени Американци процењивали, па им је сада неопходно ново жариште. А ту се Балкан, са Хрватима и Шиптарима које нико не мора да моли да би кидисали на Србе, одавно показао као плодно тле.
Зашто би Американцима па требало жариште? Зато што је последњих седам деценија људске историје, од Хирошиме и Нагасакија наовамо, протекло у страху целе планете од тога шта би све могло да падне на памет каубојима. Јер су се каубоји извештили у претњама као нико пре њих. Чак су и те две атомске бомбе бачене на Јапан биле употребљене првенствено као претња. Како је то убедљиво показао документарни серијал Оливера Стоуна „Прећутана историја Сједињених Држава“, Хари Труман је сравнио Хирошиму и Нагасаки не да би казнио Јапанце, који су иначе већ били на коленима, него да би уплашио Стаљина, који је управо тих дана, према ранијем договору са Рузвелтом и Черчилом, објавио рат Јапану и почео да гази елитне јединице јапанске војске које су биле распоређене не по јапанским острвима, него по окупираној Манџурији. Њега нису уплашили, али зато јесу остатак човечанства, којем су јасно ставили до знања да су спремни на све – само уколико су довољно надмоћни да то њих саме не кошта ништа.
Данас, када су отворене вашингтонске архиве, поуздано се зна да су у првим послератним годинама, све док СССР није направио своје атомско оружје, Американци непрестано развијали планове напада на Совјетски Савез. Бела кућа је тих дана од Пентагона редовно наручивала, и добијала, извештаје о томе колико ће десетина атомских бомби морати да буде бачено на СССР, да би Црвена армија била сломљена а држава покорена и расцепкана. Процене су увек говориле да ће за успех бити неопходне десетине бомби, више него што је Америка, како се верује, у том тренутку могла да направи. И, о америчкој ратној спремности то говори све што треба да се зна: да су имали довољно атомских бомби, још тада би без оклевања напали СССР, али им ни на памет није падало да на ту измучену земљу, која је у рату са Хитлером управо била изгубила преко 20 милиона глава, насрну конвенционалним снагама и без предности као што су атомске бомбе.
Заиста, када се погледа списак њихових интервенција, које се броје у десетинама и захватају буквално све ћошкове света, види се да то нити једном није била ни приближно равноправна борба. Сваки пут је то било обрушавање Америке и њених савезника на какву усамљену и мање-више беспомоћну државу. И сваки пут се то претварало у бестијално иживљавање. Чак и када би нападнута страна на крају успевала да се одбрани, то је било уз страобалне жртве: Вијетнамци су изгубили најмање три милиона људи, а вероватно и дупло више, у рату са Американцима, који су тај злочин платили са само 68.000 страдалих. (И наравно, ко шта ради, Холивуд од тада снима филмове о америчким жртвама и о цени коју је због Вијетнамског рата платило америчко друштво, уопште се не обазирући на пустош коју су Јенкији оставили за собом у југоисточној Азији.)
Никада се ни са ким нису потукли поштено, самим тим никада нису ни показали своје наводно ратничко умеће, а опет их се добар део света плаши. Ту и тамо се, свакако, јављају џепови снажног отпора свирепим каубојима, као што је Фидел Кастро, или Уго Чавез, или Срби из деведесетих, али је остатак планете радији да слуша шта му Вашингтон наређује него да ризикује Хирошиму или Вијетнам на својој кожи.
Ето, на томе почива распоред снага у савременом свету: на америчкој претњи, које, како је показао и случај „Шарли Ебдо“ од јануара ове године, нису поштеђени чак ни стари савезници попут Француске, чим покажу ма и мало уздржаности.
После Крима и Новорусије, међутим, та претња неминовно губи на значају. Као и Срби из деведесетих, тако и Руси данас не делују нимало уплашени звецкањем америчког оружја, нити хордама фашистичких послушника које Вашингтон може да регрутује против њих. Исто онако како су се Срби показали почетком југословенских ратова, па за тили час растерали неоусташке снаге са својих етничких простора западно од Дрине, тако данас изгледају Руси у Добасу. И опет су, наравно, Американци узвратили онако како су и ономад: санкцијама. Они су баш и желели да им се историја понови. Они су ти који је и терају да се стално враћа на иста места. Рачунали су да ће Русија, слично Србији из деведесетих, да се уруши изнутра и под теретом привредне изолације окрене међусобним обрачунима. Рачунали су на руски ДОС, или руског Броза, свеједно. Они воле када их историја дарива онако како је већ умела да их обрадује.
Прерачунали су се, јашта. Да би се историја стално понављала, морају обе стране да пристају на то. А данашња Русије се томе успротивила. Можда је могла и снажније да узврати, али је чак и ово како је одговорила на америчке насртаје било довољно да отупи оштрицу напада. И да на све стране планете пошаље истиниту слику о испразности америчке наводне надмоћи.
И, Американци ће сада да ураде оно што једино знају: да се угледају на историју. Односно, да потпале пожар на Балкану, који им је пре четврт века, када се успостављао светски поредак после Хладног рата, пресудно омогућио да се наметну као једина суперсила на свету којој стога морате да се повинујете, милом или силом. Бандоглави какви већ јесу, сав онај уцењивачки потенцијал који су проћердали у Украјини, покушаће да поврате на Балкану.
И зато је, на пример, на последњим изборима за председника Хрватске победила жена која је служила на високом положају у НАТО-у. Иво Јосиповић је био користан када је требало Србију, а и остатак региона, постројавати на један подмукао, понижавајући начин. Али сада, када ваља подстаћи нове оружане сукобе у том истом региону, наместо Тадићевог најбољег пријатеља постављена је особа школована у срцу таме.
И зато београдски суд одједном рехабилитује Дражу Михаиловића. Наивно би било веровати да је та одлука последица некакве жеље да се исправи седам деценија дуга неправда. Српско правосуђе какво је данас, после Снежане Маловић, Слободана Хомена и Николе Селаковића, ни физички ни ментално напросто не би било у стању да самостално донесе праведну пресуду чак ни у неком мање сложеном поступку. Да, генерал Михаиловић је свакако заслужио да се из корена преиспитају клевете које је о њему избљувао Брозов режим, али време и околности под којима је дошло до последње пресуде морају да изазову сумњу. Сличан маневар је пре четврт века извео Вук Драшковић, када је, док се Србија мучила да реши невоље на југу узроковане шиптарским питањем, пожурио да жестоким јавним иступима отвори и „западни фронт“, према Хрватској: наравно да се титоистичко прикривање усташког геноцида кад-тад морало нарушити, али је тренутак у ком се то догодило у ствари ишао на руку Хрватској (која је онда добила прилику да глуми жртву, уместо да се најзад суочи са одговорношћу за своје злочине), а не Србији, која је у исправљање историјских неправди западно од Дрине тако била принуђена да крочи недовољно спремна.
Тако се и данас, вероватно, рехабилитација Михаиловића користи вишеструко: како би се подигле напетости у целом региону, чији мир почива на монструозној претпоставци да су Срби криви па криви и да немају право да се жале на пресуде, биле оне Брозове или хашке; како би се сви српски непријатељи из деведесетих поново објединили; и како би се само српско друштво додатно расцепкало. О правди за самог Михаиловића, они који су наложили окакву пресуду размишљали су таман колико и Вук Драшковић ономад о правди за јасеновачке мученике.
Ако се Американцима, у њиховим мегаломанским плановима, ишта показало корисним, то је онда постјугословенски простор, где је увек могуће са минимално труда и улагања направити максималну штету на најпогоднијем могућем месту, одакле се невоље лако могу извозити и на Исток и у Европу. Зато би данас, када је њихова страховлада озбиљно начета, било разумно очекивати и припремати се за још једно њихово кобно сплеткарење.
И зато би сада, уместо расправо о томе ко је у Другом светском рату ослободио Чачак а ко Лозницу, много корисније било да се старамо како да одбранимо Косовску Митровицу. Или Капетана Драгана, једног од јунака оних српских ратних подвига с почетка деведесетих, чије ће најављено изручење Хрватској, коју су његови одреди војнички понизили, додатно подстаћи милитаризацију целог овог простора. Или Ратка Младића, против кога се, о предстојећој 20. годишњици „геноцида“ у Сребреници, припрема читав низ подмазаних оптужби о „највећем злочину у Европи после Другог светског рата“.
Дражи Михаиловићу, или Слободану Милошевићу, више не можемо да помогнемо. Што се њих двојице тиче, прописно смо се обрукали пред историјом и ту се мало шта може поправити. Оно што ће, међутим, у коначном расплету подгрејане постјугословенске кризе бити пресудно, јесте како ћемо сачувати север Космета, Капетана и Младића. За то, неким чудом, још није касно.
