4. фебруара је Савет безбедности Уједињених нација одржао нову седницу у вези са Сиријом. Овог пута усмереност ударца на Русију и Кину није била само очигледна, већ и демонстративна. Уметност провоцирања  добија све чвршћу оштрицу. Спонзори нацрта резолуције сада више нису само 4 земље (као што је то било са нацртом из октобра 2011.), већ њих деветнаест. Заједно са породицом  чланица Савета безбедности (САД, Француска, Велика Британија, Того, Португал, Немачка,  Колумбија) међу „ауторима“ нацрта резолуције су се нашли Мароко (који је званичан аутор резолуције), Саудијска Арабија, Бахреин, УАЕ, Оман, Јордан, Кувајт, Катар, Турска, Египат, Тунис, а није изостала ни пост-гадафијевска Либија“. Направљен је и покушај да се нови нацрт резолуције прикаже као „општеарапска позиција“.

За нацрт резолуције је гласало  13 чланица СБ, док су два стална члана – Русија и Кина – гласале против. Интересантно је да се нико није уздржао. То значи да су успешно сломљени сви, који су у октобру 2011. још имали храбрости, макар и стидљиво, да гласају против ње. Тако су и две чланице групе БРИКС – Индија и Јужноафричка Република – које су се у октобру уздржале, овог пута гласале за. Ипак радује макар чињеница да се оне нису нашле међу њеним ко-спонзорима!За резолуцију  је гласало и свих пет нових чланица Савета безбедности, које су у «клуб силника овог света» ступиле 1.01.2012: Азербајџан, Гватемала, Пакистан, Того и Мароко.

Шта се нашло у„мароканском“ нацрту?  Поздрављен је план мирног регулисања сиријске кризе, који је сачинила Лига арапских држава. Влади Сирије се предлаже  да – полазећи од тог плана – предузме цео низ мера, међу којима се нашло и извођење оружаних снага из свих насељених места и њихово враћање у касарне. Међутим, много је важније оно, што се није нашло у нацрту. Мада је Русија инсистирала – у нацрту резолуције се нису нашли захтеви да „сиријска опозиција  мора да се дистанцира од екстремистичких групација које врше насиље“ и које позивају државе и све оне који имају одговарајуће могућности  да „искористе свој утицај како би те групе прекинуле са актима насиља“. Осим тога, нацрт није узео у обзир захтеве Русије да се „заједно са извођењем сиријских оружаних  снага из града, прекину и напади оружаних група на државне институције и стамбене четврти“. Зашто? Јер ови захтеви Русије, потпуно јасни, ни на који начин не одражавају „чисто“ руске интересе, већ представљају захтеве који су увек база за мирно регулисање: прекид ватре мора да буде обостран, а стране које претендују на улогу опозиције не треба да врше насиље према цивилима. Одбијање да се ти ставови  унесу у нацрт резолуције могу да значе само једно: свесну провокацију за коришћење вета.

У иступањима су спонзори нацрта резолуције више пљували Русију него Сирију. Тако је Мароко посебно подвукао да Русија није узела у обзир „општу арапску позицију“. Француска је и Русију и Кину прогласила за саучеснике страшних злочина које врши сиријски режим. Антируској кампањи се придружио и генерални секретар ОУН Бан Ки Мун који је изјавио да неприхватање нацрта резолуције за сиријски народ представља – разочарење![1] Стални представник Русије у ОУН  је мирно али оштро одговорио на пропагандно хистерисање западног блока. Констатовао је да „неки утицајни чланови међународне јавности, од којих неки седе за столом, од самог почетка кризе подривају могућности за њено политичко регулисање, позивајући на  смену режима, хушкајући на власти опозицију, не либећи се ни да  провоцирају и потурају оружане методе борбе“.

Брзина којом је „марокански нацрт“ постављен на гласање, опет, подсећа на либијску ситуацију, када је практично одмах после доношења резолуције 1970 постављена на гласање резолуција 1973. Тада је разлог била иницијатива Афричког Савеза која је могла да наруши планове Запада. То је практично примећено и овога пута када је уочи заседања Москва објавила да ће кроз два дана министар иностраних послова Руске Федерације и директор Спољне обавештајне службе Русије  да посете Дамаск.[2] А после тога је требало да се у Сирији одржи референдум о новом уставу и парламентарни избори!

Смисао новог провоцирања Русије је у ствари покушај да њу супротставе целом свету. То је постало јасно већ 31. јануара, када је одржано прелиминарно заседање Савета безбедности, на коме је први пут приказан „марокански“ нацрт резолуције. На заседање су довучене озбиљне снаге. Прво – генерални секретар Лиге арапских држава (ЛАД), друго – руководилац Комисије Лиге афричких држава у рангу председника владе Катара, треће – низ држава (Немачка, Португал, Гватемала и Мароко) заједно са три стална члана Савета безбедности (Британија, Француска и САД)  су  подигли ниво свог учешћа на заседању тако што су послали министре иностраних послова. Најзад – на заседању  је било предвиђено да говори и Генерални секретар ОУН које је изјавио да је „одушевљен“ планом ЛАД. Тако је формирано „јавно мњење“ које је утврдило да нови план ЛАД представља општеарапску позицију и да води регулисању сиријске кризе. У таквој ситуацији оштрица ударца је усмерена на онога, ко ће гласати против.

Постало је потпуно јасно да се нацрт резолуције не може усагласити за четири дана. Али је он ипак стављен на гласање. Театралност онога што се дешавало на заседању СБ ОУН 4. фебруара допунила је још једна цртица. Стални представници САД, Немачке и Британије у Савету безбедности су одмах после гласања изјавили да су „запањени“ и „шокирани“ тиме, што је Русија искористила право на вето. А да би се ефекат изговореног појачао истог тог дана, ујутро, у Сирији је дошло до новог напада на цивиле и оружане снаге. Коришћење силе као одговор, на сам дан заседања СБ, дозволио је да се представници низа земаља, међу којима су били Француска и Португал, запитају „колико још то жртава хоће“ Русија и зар није довољно „више од шест хиљада погинулих, међу којима је и преко четири стотине деце“![3]

В.Чуркин је коришћење вета Русије објаснио, између осталог, и тиме да је нацрт резолуције искривљавао стварну ситуацију («неадекватан одраз реалија у Сирији»). То је врло важан моменат. Ако бисмо се присетили како се развијала ситуација са Либијом, тамо је извртање чињеница представљало базу за сва даља кршења и на крају – за злочине који су вршени под патронатом ОУН.  Исто то се дешава и са Сиријом. Када је дељен документ  Лиге  арапских држава пред дискусију у Савету безбедности 31. јануара, из њега је искључен извештај шефа Мисије ЛАД – генерала ад-Дабија (за који је речено да ће га курир донети нешто доцније), а у коме је поступању сиријских власти дата позитивна оцена, а закључак документа је да је руководство Сирије испунило све што се тражило од њега.[4]  Када је на заседању СБ представник Сирије затражио да му се објасни ова невероватна чињеница, генерални секретар ЛАД Набил ел-Араби је изјавио да је довољно то, што је он присутан, да ће он заједно са премијером Катара све лепо да објасни, а посао генерала ал-Дабија је «да посматра шта се дешава на лицу места»![5] Како да не: па у извештају генерала се потврђује да оружане банде нападају цивилно становништво Сирије, државне органе и снаге безбедности, и захтева се да се обавезно да налог да све стране у конфликту, а не само власти,  прекину насиље. У извештају је било потврђено и да се спроводи систематска кампања како би се стварна ситуација погрешно приказала, и исфабриковале «чињенице» које ће створити негативно мишљење о сиријском руководству.

Тако је опет, баш као у октобру, главни информациони ударац усмерен против Русије и Кине, овога пута преко „сиријског правца“. Из редова оних који су се до тог заседања борили избачени су Индија и Јужноафричка Република. Без обзира на то, Москва и Пекинг настављају да воде принципијелну, засновану на међународном праву, политику, и то не само у односу на Сирију, већ и према ОУН, за коју неће да дозволе да се она уруши тиме, што ће одобрити нову, следећу по реду, агресију.

Сада се борба води не само за Сирију, већ и за Организацију Уједињених Нација као за правно способну међународну институцију.