Неолиберална економија на српски начин: ако Хрвати уприличе какав полу-умивени усташки пир на којем своју децу уче мржњи према Србима и Србији, никако не смеју да на таквом скупу дискриминишу српске чоколадице.
Могу да шире лажи о Србији. Могу да налазе оправдања за своје злочине над Србима. Могу Хрвати и да призивају нова страдања српског народа уколико им је баш стало. Само ако у склопу тога поделе клинцима и српске слаткише, све је у реду – тако гласи једногласан закључак српског друштва, које већ непуну седмицу не може да дође к себи од “увреде” што му је нанела хрватска председница.
Никоме у Србији изгледа не смета то што је Колинда Грабар Китаровић деци делила српске чоколадице на изразито противсрпском догађају. Нити то што децу у Хрватској од малих ногу уче да су им Срби непријатељи. Не, српске политичаре, јавне личности, колумнисте, новинаре, комичаре… брине само то што се госпа председница касније јавно покајала и саопштила да је “веома разочарана” и “непријатно изненађена” због тога што су се слаткиши суботичког “Пионира” поткрали у поклонима које је она делила клинцима шестог децембра ове године, на нечему што се тамо назива Даном дубровачких ветерана.
Може дакле и Јасеновац опет да проради, али само под условом да, пре него дневно следовање Срба побацају у јаме, усташе обавезно доручкују неку од прехрамбених ђаконија из Србије. А ако нове количине “србосека” наруче баш од неке српске фабрике, још боље, има да скочимо на “дуинг листи”, да и не говоримо о утицају на БДП по глави становника: промет све већи, а глава све мање! Милина!
Има ли, заиста, на кугли земаљској “либералнијег” друштва него што је српско?
Има ли “либералније” улице него што је Скадарлија, улица која је, примера ради, лане била блокирана полицијским обезбеђењем када је у њој изволео да обедује доказани србомрзац Дино Мерлин?
Исто прошле седмице, управо у Скадарлији догодио се још један испад који говори о трагичној незрелости данашње Србије. Реч је, дабоме, о Марку Орељу, кувару који је у кафани “Капетан Коча путује” добио отказ јер се побунио против нацистичке песме “Лили Марлен”. Кад је чуо да музичари свирају дотичну баладу немачким гостима, Орељ је снажно изразио негодовање, на шта му је менаџер Драган Недељковић одговорио да његов, Орељов, посао није да уређује музику, и да може да иде кући ако му смета “Лили Марлен”.
Јадна је држава у којој антифашизам постане посао, уместо моралне обавезе. Али то не би вредело објашњавати Недељковићу. Нема он разлога ишта да схвата и сазнаје, јер живимо у његовој држави, у његово време, по његовим правилима.
“Муштерија је увек у праву”, проповедају недељковићи овог света, углас са вучићима, тадићима, дачићима и сличнима. Може им се, зато што Вилијем Клинтон није 1992. победио на председничким изборима само у Америци, него и у Србији.
И то, као и маршал, доживотно.
Када је обнародовао ону своју блесаву паролу “О економији је реч, глупане” (It’s the economy, stupid), Клинтон је црвеним либералима у Србији дошао као сунце после 12 година дуге кише. Још од 1980. и смрти омиљеног им ћопавца, српски су либерали били геополитичка сирочад, све док баш Клинтон није покушао да сахрани геополитику поменутим слоганом, који је налагао да се у корену свега редовно налази економија, тј. новац.
Тачно у томе се огледа значај оног чувеног одговора Александра Вучића, на питање због чега је у септембру ишао да држи говор на скупу “Клинтон фондације”:
“Зато што сам паметан!”
Огуглала на Вучићеве безобразлуке, српска јавност није се превише удубљивала у овај одговор, али он заправо говори о премијеровом подсвесном страху од тога да га клинтоновска клика не прогласи глупаном који не схвата да се све врти око пара. Сад кад се докопао власти, све ће да уради само да не испадне “stupid” у Клинтоновој једначини.
У свету у којем једино глупани не увиђају да је економија суштина свега, наравно да је муштерија увек у праву. Тај неолиберални свет нигде није пустио корење као у Србији, где је наишао на тле које је кумровачки диктатор оплодио вишедеценијским сатирањем морала. Са недавним поразом супруге му Хилари, Клинтонова “мудрост” почиње да губи на значају и у самој постојбини, али ће се овде држати “постојано кано клисурине” све док је оних који као папагаји понављају да се “емоције” не смеју мешати у политику.
То им је трећа закономерност. Најлажнија од свих, зато што смишљено брка осећања са моралом.
Наравно да ће свако, кога су Клинтонови бомбардовали, осећати у најмању руку презир према њима, или према НАТО-у. Наравно да свако, ко је иоле свестан усташких злочина над Србима у 20. веку, такође може да осећа једино гнушање према Дану дубровачких ветерана и осталим начинима на које у Хрватској скрећу тему са сопствене кривице за избијање југословенског крвопролића. Јашта да свако ко је макар мало изучавао нацистичку окупацију Србије, не може да осећа ишта осим гађења према немачким “туристима” који усред Београда наручују “Лили Марлен”. Само би нечовек порицао та осећања. Али, ствар је у томе да сва та осећања извиру из моралног доживљаја стварности, у којем правда и неправда не само да још постоје као појмови, него су по вредности далеко изнад оне Клинтонове “економије, глупане”.
Када из политике тобоже протерују “емоције”, овдашњи либерали у ствари покушавају да затру свако и једно осећање морала.
Борба за повратак морала у српску политику и, још важније, у српску јавност, представља најнасушнију националну потребу данашњице. Србија је, нажалост, збиља јединствено друштво у том погледу, пропалије чак и од навелико труле Западне Европе. Само у данашњој Србији је могуће да заговорници моралних вредности бивају исмевани, гурнути у страну, чак и кажњавани: дневни лист “Глас јавности” је пре тачно десет година судски тужен, а касније и осуђен, због тога што је објавио оглас у којем “Прогнани Срби”, како су били потписани, позивају на бојкот трговачког ланца “Идеа” хрватског тајкуна Ивице Тодорића.
Тодорићевом пословању у Србији, дабоме, ништа није фалило ни када се испред његових продавница у Хрватској потписивала петиције против ћирилице.
Без морала, иначе, ништа не успева. Чак ни та извикана економија. Марко Орељ је, наиме, са посла отеран само тако што му је менаџер ресторана “Капетан Коча путује” рекао да иде кући. То несумњиво говори да је Орељ радио на црно. У супротном, поступак његовог отпуштања био би знатно сложенији и дуготрајнији.
А ипак, не чусмо да је, у ових неколико дана колико је прошло од Орељовог отпуштања, то скадарлијско угоститељско здање посетила било каква инспекција која би истражила њихово пословање.
It’s the corruption, stupid!
