Вековима је српски народ био на удару многих завојевача, често и окупиран и истребљиван, али увек га је кроз његову историју красио слободарски дух. Било је тешко под турским ропством, али мало, мало па би се у некој од српских земаља подигао устанак, који би давао наду за ослобођење. Срби се нису мирили са ропством. Тако је било током читаве српске историје а отпор српске младости содомској паради срама, показује да, упркос свему, тај дух није потпуно изгубљен. Надамо се у Бога да ће тако бити и убудуће и да ће Срби као многострадални народ крстоносац, сачувати свој слободарски дух.
Изгледало је у једном тренутку, да је бесомучна трка за улазак у Европску Унију, коју је почетком двадесет првог века наметнула српска владајућа гарнитура, од Срба направила један нови народ ропског духа. Шта се десило и који су разлози пада српског слободарског духа, вероватно ће изучавати научници у времену које долази. Али и без помоћи научника, верујући Србин православац, може веома лако уочити главне узроке пада слободарског духа у свом народу. То је пре свега и изнад свега – некритичко прихватање „европских вредности“ од стране једног дела српског национа.
Поставља се питање, зашто такав пад слободарског духа у народу није захватио Србе много раније, јер је било у српској политици, већ вековима уназад, доста присталица „западњачења“. Одговор је прост – јер је Српска Православна Црква била брижна мајка свог народа и чувала га колико је то могуће од погубних западних идеја.
Јер једна од битних разлика између свете вере Православне и римокатоличке јереси, управо и лежи у васпитању духа својих верника. Православна Црква је вековима гајила слободарски дух у свом народу, који је ишао на поклоњење својим светињама током читавог свог живота, испуњавајући своје цркве и манастире сваког празничког дана у години, дубоко осећајући и поимајући снагу и слободарски дух своје свете вере и у најтежим моментима своје историје. Једноставно, православни дух и слободарски дух су синоними, губљењем православног духа, народ губи и слободарски дух.
Истовремено, на Западу, малтене одмах после папиног пада и бацања анатеме на Константинопољ, полако али сигурно почео се учвршћивати папизам, који је неминовно од народа који су били под папином јурисдикцијом, почео стварати народе ропског духа. Јер римска јерес, од свог пада па до данас, није ништа ни успела да створи, осим ропског духа својих поданика и потока крви које је пролила у својим многобројним крсташким ратовима и походима на Исток. Тако је било, тако јесте и тако ће по свој прилици бити до свршетка света. Код њих су чак и богослужења жалостива, нема ни трунке православне торженствености.
Зато и јесте тужно посматрати како се код владика-новотараца, света богослужења почињу претварати у један механички обред, као на Западу. На жалост, лаж и нечистоту у црквену ограду уносе и сами епископи. Зато и претње које износе поједини епископи својим добронамерним критичарима, да ће остати у мањини и постати секта сви они који их слепо не следе, нису ништа друго него оваплоћење позападњаченог папистичког духа. Парламентарна већина важна је за државни парламент, никако за истинску Цркву Христову. Зар сам Христос није рекао за Цркву у Сарду да је мало оних који не укаљаше своје хаљине а за Филаделфијску Цркву да има мало снаге али је одржала реч Господњу.
И Срби и Руси имали су ту срећу, да одгаје истинске великане, који су на пољу духа бриљантно разобличили и пластично приказали неминовност пропасти у случају следовања западног пута. Код браће Руса, велики славјанофили су били ти први бисерни проповедници, који су великом руском народу почели отварати духовне очи после сулуде трке световне власти за „европским вредностима“ која је почела са Петром Великим а кулминирала са Катарином Великом. Плејада која је у парампарчад разбила све дубоко антихришћанске идеје „просвећеног“ Запада почиње са Гогољем, Хомјаковом, Иваном и Константином Аксаковим, наставља се преко Достојевског и многих других, па све до Ивана Иљина.
Срби су имали у двадесетом веку двојицу достојних великана, који по питању разобличавања западног вредносног система, могу раме уз раме стати са највећим великанима славјанофилства. Свети владика Николај и свети Јустин Ћелијски, бриљантно су образложили аманет српског сверодитеља Светитеља Саве, који је са братове главе скинуо папину круну и крунисао га на православно краљевство. Они су српском верујућем народу бриљантно, у више својих дела, образложили тај аманет нашег оца Светог Саве, аманет да не следујемо западном путу у апокалипсу и не срљамо у загрљај „латинске јереси“ како је звао Свети Сава или „беле демоније“ – како Западну Европу назва свети владика Николај.
Господ је спаљивањем Содоме и Гоморе показао колика је то мрзост пред Богом, а и касније, свака цивилизација која је попримала дух Содоме и Гоморе, неминовно је доживљавала свој брзи крај. Тако је било са старом грчком цивилизацијом, тако је било и са римском цивилизацијом, тако ће по свој прилици бити и са западном цивилизацијом. Западна цивилизација је потпуно заражена тим духом и уместо ограђивања од тог погубног духа као од куге, ми срљамо у то живо блато које неминовно прождире све своје следбенике. Ватикан или латинска јерес је несумњиво главни стожер западне цивилизације. То може да не види неки безбожни, можда и некрштени владар, али како то могу да превиде и не виде православни архијерарси?
Зато данас не чуди толико православног Србина или Руса, позивање неког световног вође на „западне вредности“, али свакако чуди православног Србина или Руса, када из уста својих првојерарха слуша хвалоспеве о „западним вредностима“ и приче о „сестринским црквама“. Да ли се може чувати слободарски дух народа а тражити да се српски хероји предају хашкој инквизицији? И то у епархији која је током читаве своје историје била између чекића и наковња, католицизма и ислама и која је у најтежим тренуцима порађала светилнике вере попут светог Василија Острошког, који су очувавали слободарски дух народа да не поклекне и у најтежим искушењима. Да ли је заиста ствар отишла тако далеко, па неке православне владике више верују у европски „прогрес“ него у Христово Преображење?
Зато сам у прошлом тексту на „Фонду…“ (http://srb.fondsk.ru/news/2011/07/07/izmedzhu-dva-vidovdana.html) ставио акценат на чистоту вере и на погубност увођења новотарија у живот Цркве. Један од првих веома погубних корака у СПЦ било је увођење богослужења на савременом српском језику. Црквенословенски језик је у себи чувао само оно што је добро, истинито и богоугодно. У том језику нема ни једне речи која не дише истином и добром. А знамо из Библије да је реч у ствари дело. У Српском језику свакако има и злих речи, што неминовно доводи и до злих дела.
Господ нам је дао црквенословенски језик у коме постоје само речи које служе Добру и Истини и тај језик су разумели народи од Алпа до Владивостока. И нашао се неко „паметан“ да тај свети језик практично укине и тај се слави до данашњег дана као велики српски реформатор! О томе као да је јерес писати, деца у школи уче много више о овом проевропском „просветитељу“ него о Светом Сави, Свети Сава је ту само као неизбежни декор, не смеју да га заобиђу. Увек ме као дете чудило, како је зли Тито ипак био наиван. Јер је он из српских школа избацио све што је добро у српској историји а дозволио је да српски бркати великан не само да није избачен из школа, него и да његова слика виси на зидовима свих српских основних школа. A човек се венчао у протенстантској Цркви и дао кћерци прелепо српско име Вилхемина. Јасно је да сам ја био наивно дете а да Тито никада није био наиван.
Међутим, не чуди толико да је тај језик потиснут од стране световних лица, који су изгубили везу са духом православним али чуди да владике српске нису биле свесне шта чине тим кораком. То је био први велики знак продирућег духа протестантизма у СПЦ. Али то са увођењем српског језика и у богослужења је био само почетак западњачења српске Цркве. Данас се уклањају иконостаси из српских храмова, данас се причешћује свакодневно без иједног дана поста, данас се поједине владике хвале што су добиле бискупски прстен од римског папе, данас „умировљене“ владике на свакој светој литургији, у свом смирењу направе неки скандал, данас се прети уништењем велике српске светиње, Ваљевске Грачанице, коју је обновио свети владика Николај а чије је уништење „благословио“ пре пар година тада надлежни епископ Шабачко-Ваљевски, данас владике умањују број Јасеновачких жртава, данас, на жалост, дух комформизма у СПЦ потискује дух наде у Преображење…
Зато и мислим, да су много више зла српском слободарском духу нанели лажни просветитељи и црквени новотарци, који су почели уносити западне католичко-протестантске новотарије у живот свете Српске Православне Цркве, него многи прозападни политичари и владари. Јер је Црква вековима била чувар народног духа, могао је владати и паклени Турчин, али народ је чувао своју свету веру и слободарски дух се није гасио.
Не може се подражавати јерес а очекивати Преображење, гајење јереси може породити само ропски дух и од јагњета направити вука који на својим крсташким походима пролива реке невине крви. Приближавање западној црквеној традицији и удаљавање од народног и црквеног предања и Православља, само нас гура у обесмишљавање своје историје. Достојевски је рекао једном приликом да је Рус без Православља ђубре. Шта је Србин без Православља, показали су бивши етнички Срби током Другог светског рата. Највећи крвници у монструзној нацистичкој творевини Независној Држави Хрватској, били су покатоличени и поисламљени Срби. Србине брате – чувај свету веру Православну, једино у њој је твоје спасење!
