Добровољна оставка читаве врховне управе турске армије има своју предисторију. Да би се ситуација у Анкари схватила, треба да се погледа судски предмет „Ергенекон“, који је турско тужилаштво отворило 2007. године. Он представља најгласније суђење у Турској последњих деценија, у вези са њим је сада познато и много више појединости.
2003. године за највише официре турске армије организован је семинар, који је био замишљен као својеврсна „командно-штабна обука“. Међутим, осим предавања, на семинару је дискутовано не само о војним, већ и о политичким питањима што, како се год гледало, није било предвиђено планом обуке. Према подацима са суђења, на том семинару су официри образовали тајну завереничку организацију „Ергенекон“ и разрадили план „Маљ“ којим се предвиђало свргавање владе Реџепа Ердогана, формиране неколико месеци пре тога, после победе на изборима његове исламистичко-конзервативне Партије праведности и развоја (ППР).
Тужилац Зекерија Оз, који је водио овај случај, тврди да располаже документованом потврдом постојања тих планова.
Данас сви осумњичени потпуно побијају оптужбе. Међутим, низ околности тера да се посумња у њихове речи. Тако је уочи избора 2002. године ППР била под званичном истрагом, чак је и Ердоган лично био осумњичен, а Генерално тужилаштво Турске је давало иницијативу да се та партија забрани. У том периоду нико није сумњао да је гоњење ППР организовао снажни војни лоби, који по традицији представља гарант цивилног режима у земљи и у односу на политичку делатност исламиста се поставља негативно.
Зато се завереништво официра који су изгубили изборе потпуно уклапа у јачање логике борбе. Уколико се дода да су у последњих 50 година турске владе увек биле свргаване од војних снага, оваква верзија догађаја не чуди.
Турски официри себе сматрају за наследнике секуларних традиција оснивача турске републике Кемала Ататурка. Они су по традицији играли најбитнију улогу у унутрашњој политици и увек су се борили против исламизације земље. Не малу улогу у томе имају њихове везе са масонима из генералитета, до којих је долазило у периоду владе Ататурка. Овај је у периоду 1923. – 1938. године био председник „Велике ложе Турске“ и рад те Ложе је обавијао практично цео државни апарат и већину друштвених организација. Пре тога је Ататурк, 1907. године, у Солуну ступио у масонску ложу „Веритас“ која је била под јурисдикцијом „Великог Истока Француске“. Када се 19.05.1919. године, пред почетак одлучне етапе борбе за независност, искрцао у Самсуну, шест од седам највиших официра његовог штаба су били масони. Од 1923. до 1938. године приближно шездесет чланова турског парламента су такође били чланови масонских ложа. Доцније реформе Ататурка су се заснивале на масонској идеологији, а судећи по томе, како предано данашњи генерали извршавају његове завете, и они су повезани са том идеологијом. Једна од главних особина масонства је у придржавању принципа национализма без религије, која се на тај начин претвара у инструмент космополитских снага.
Међутим, конфликт турских генерала са владом има и економску позадину.
Иза ППР стоји ЈУСИАД, снажно удружење бизнисмена-исламиста, чије се идеологије партија и придржава. ЈУСИАДнаступа против отимачке политике ММФ и модела неоколонијалне економије који се натураземљама у развоју, а у коме зависност од долара и западних технологија представља баријеру на путу независног развоја тих земаља. Све у свему – идеологија ЈУСИАД-а се не свиђа „западњацима“, у које спадају и турска војна лица са њиховом идеологијом, а која су остала верна заветима Ататурка. Осим тога, према неким подацима, армијски генералитет има широке и корисне везе у војно-индустријском комплексу (ВПК) Турске, који игра по правилима игре, прихваћеним у НАТО. Генерали се, не без разлога, прибојавају да би заокрет према исламизацији довео до измена у војно-индустријској политици Турске, што би њих одгурнуло од државног валова.
Турски војни кругови се боје и да ће за владе Ердогана Турска почети да се претвара у регионалну наддржаву са елементима панисламске политике. Војска се јако боји оштре Ердоганове критике израелске агресије на југ Либана, као и критике палестинског питања.
Како тврде турски масмедији, завереници су намеравали да премијера уклоне физички, али не само њега, већ и такву особу, какав је писац Орхан Памук, добитник Нобелове награде.
Истрага је започела 2007. године када су полицајци у једној кући у Истамбулу нашли експлозивне материје, за шта је сумња пала на „Ергенекон“. Пронађен је и план преврата. Он је предвиђао непријављене масовне протестне митинге у 40 провинција Турске, као и провоцирање оружаних сукоба између учесника митинга и снага безбедности.
Затим, испланирано је да се дигну у ваздух две џамије у Истамбулу и да се испровоцира ситуација при којој грчке војно-ваздушне снаге треба да оборе турски авион. Војни завереници су желели да дестабилизују режим и да покажу колико је влада немоћна, констатују масмедији. То је требало да доведе до хаоса у земљи и да припреми терен за њихово преузимање власти.
Актуелна власт је одговорила хапшењем високих војних лица. Полиција је ухапсила бившег команданта ВВС Ибрахима Фиртину, бившег команданта војно-поморских снага Оздена Орнека, бившег команданта Прве армије Ергина Сајгуна и два демобилисана адмирала, Ахмета Фејаза Огутчуа и Лутфија Санкара. Међу притвореницима се нашло и седам активних виших официра.
Пошто је завршена прва етапа истраге започета је нова серија хапшења. У априлу 2009. године полиција је у службеним просторијама генерал-мајора Левента Бекташа одузела документа која су описивала нови план преврата под називом „Ћелија“.
Полицијски извори су саопштили да је одлука о хапшењу војних лица донета пошто су иследници доказали да су достављена документа о плановима завереника оригинална.
Генерали Толон, Ерујгур и још 19 људи је 1. јула ухапшено препадима у пет градова, у оквиру иследног поступка, који је вођен против организације „Ергенекон“. За десеторо је направљена оптужница, остали су ослобођени, али је деветорици од њих забрањено да изађу из Турске. Генерале такође оптужују за формирање нелегалних оружаних формација. Према турским изворима, при хапшењу су откривени докази завере, којом је планирано организовање масовних демонстрација против владе, убиства најважнијих политичара и напади на снаге безбедности. Сада се 40 генерала, односно 10% највиших војних заповедника Турске, налази у затвору.
Нови начелник генералштаба оружаних снага Турске је постао генерал Неџет Озел. Пре тога Озел није био војно лице: командовао је жандармеријом, структуром која је представљала супарника армије. Треба подвући да је жандармерија увек са армијом била у колизији, и вероватно је Ердоган зато изабрао Озела. У сваком случају вероватноћа да је и он у масонским структурама је врло мала.
Генерал Озел је на дужности начелника генералштаба заменио генерала Ишика Кошанера који је демобилисан заједно са командантом ВПС Ејсефом Угуром Игитом, командантом ВВС Хасаном Аксајем и командантом сувоземних јединица Ердалом Чејланоглуом. Први пут у историји савремене Турске су одједном смењени сви највиши војни заповедници. Тај корак показује да генерали нису случајно чврсто уједињена снага, да су иза њих јаке структуре, које ће их, врло вероватно, пребацити на другу врсту политичке борбе.
До оставке генерала је дошло врло брзо пошто је генерални тужилац Турске захтевао хапшење команданта Егејске армије, генерала Хусеина Нусрета Ташделера, једног од окривљених у предмету припреме војног преврата.
Кошанер, као и команданти сувоземне армије, војно-ваздушних снага и флоте, свој одлазак је образложио тиме да се 250 официра и даље сумњичи, под образложењем да су припремали заверу ради свргавања владе.
У својој изјави „браћи по оружју“ Ишик Кошанер је даљи останак на свом положају назвао немогућим, иако је он на то место ступио тек годину дна пре тога. Он, као, није успео да заштити права својих другова, који су неправедно окривљени.
Абдулах Гил, председник Турске, је изјавио да у земљи не постоји никаква криза. Његова обазривост је разумљива. Ни везе, ни утицај генерала нигде нису ишчезли. Не треба очекивати да ће се генерали смирити. Треба размишљати како да се настала напрегнутост локализује.
За Ердогана ово може да значи коначну победу над генералима, који одавно представљају опозицију политици његове партије. Он је заинтересован да се криза што пре заврши. Сада има шансу да на чело армије постави своје људе, оне официре који симпатишу његову партију. Истовремено турски премијер не може, а да не призна да је завршено време директног супротстављања. Противник се склонио у сенку, те се може очекивати пуцањ у леђа.Ердогану остаје само да се нада, да ће органи за одржавање реда успети да очисте „авгијеве коњушнице“ у армији и да неће дозволити да се метастазе прошире у друштво…
