Моћ у рукама власти, предност или усуд?
Велика концентрација моћи у рукама власти, појединца или било ког видљивог или мање видљивог титулара, тражи и велику одговорност од свих оних који је поседују. Одговорност се не огледа само у познатој флоскули да не треба прекомерно користити силу и злоупотребити је на рачун слабијих ради очувања стечених позиција моћи и свих оних привилегија што посед моћи пружа – већ је још већа одговорност када ту исту моћ и силу коју поседујеш не искористиш у тренутцима када je требаш и мораш искористити и то у пуном капацитету! Посебно у кључним питањима кад се мора заштити сопствени народ, или се требају остварити национални интереси тог истог народа.
Основни проблем настаје код тумачења и угла гледања на ствaри јер је граница између очувања народа с једне стране и спровођења националних интереса с друге стране, веома танка, понекад и невидљива, али иста зна у одређеним историјским моментима (често називаним ”смутна времена”) да постане и јаснo видљива па чак и опортуна сама себи – као да су то две потпуно супротстављене ствари – тај народ и тај његов национални интерес. Због тога, често власти широм света (а не само у Србији данас) због жеље за миром, благостањем, зарад помирења, добросуседских односа, разумевања, праштања, зарад економије, интеграција, међунационалних или наднационаних, ”виших” и ко зна којих видљивих и мање видљивих интереса знају често да жртвују управо националне интересе сопствене државе. Правдајући се при томе да је то у интересу самог народа, јер се на сваки могући начин жели избећи сукоб, рат, а тиме и жртве без којих ниједан рат није могућ. Без обзира што ником нормалном није ни до сукоба и рата, поставља се питање: Да ли је то баш увек тако?
Да ли би (када је оправдано и неопходно ”показивање зуба” непријатељу) чврста снага „светлог оружја и још светлијег срца“ и одлучности у владара и народа који стоји иза (свакако уз данас моћне наше савезнике) била довољна препрека да они који кидишу на нас и одустану? Да застану? Или бар да пристану на разумне преговоре у којој обе стране по нешто добијају, а не само да Срби увек губе? Јасно је да је цена става и слободе за нас често била страшна, јер и један изгубљени живот је пуно а не 30.000 као пример у Републици Српској која је својом снагом и одлучношћу сачувала свој народ и стекла слободу. Ту исту слободу коју данас баштини у миру иако и даље са пуно искушења и изазова да је очува (који су видимо често сложенији него они у рату). Колике су тек биле жртве чврстог става и одлучности српског народа Лазареве, Карађорђeве, Милошеве, Александрове и Петрове тј. старе и нове Србије да одбрани своју слободу? И у ближој и у даљој историји? Неспорно огромне, а у сваком случају довољне да се и власт (посебно власт) и народ данас односе према тим вредностима са страхопоштовањем и обавезом да стечено ако не могу да унапреде, барем сачувају. Па нека онда неко каже да ли је Косово и Метохија изгубљен мит или је то и даље окупирана српска земља натопљена крвљу наших предака и многих савременика која се треба очувати и повратити? Или је само треба препустити непријатељу, без обзира на плаћену цену. Време иза нас је показало како се једино исправно бранила угрожена слобода, а време пред нама ће то само потврдити?!
Шта би било кад би било?
Питам се да којим случајем није потписан Вриселски споразум и повучена српска полиција и службе са севера Косова и Метохије; расформирана територијална одбрана; направљени гранични прелази; судство и тужилаштво које су били део система Србије и обављали посао на терену предати у надлежност Приштине; да нису потом доведене снаге косовске поплиције на север – да ли би до убиства Оливера Ивановића икада и дошло, јер би имао ко да га спречи? Ако ништа друго (иако суштински не би олакшало самој породици и најмилијима) бар би имао ко након убиства у име његове државе за коју се борио и страдао, да пронађе починиоце! Не би Србија морала да доживљава понижења и моли локалне и међународне ”привремене институције” да се укључи у истрaгу на сопственој територији, и то на истој оној територији чије је надлежности пре пар година својевољно предала онима од којих сагласност тражи. A при томе није добила заузврат баш ништа, осим наизглед само привидног мира и тзв. стабилизације на терену и без ”већих” погрома и етничких чишћења српског живља, као да ови појединачни случајеви против Срба нису довољни.
Да ли је тај привидан мир довољно оправдање за све до сада предато, за стање на терену и за неизвесност која нам стиже? Да север КиМ није предат и да је под оперативном контролом органа Србије – на овaј случај терористичког акта, тј. политички мотивисаног убиства високог функционера (или уопште на случај тешког убиства с циљем нарушавања уставног поретка, изазивања кризе и дестабилизације земље), органи државе би реаговали на начин као што реагује свака озбиљна земља. И то у пуном капацитету демонстрирајући своју моћ на терену – с једне стране штитећи народ, суверенитет територије коју контролишу, а с друге стране стављајући све полуге силе у функцију проналажења убица, сарадника и налогодаваца. Овако, остају нам (ван фактичке контроле на терену) само речи претње извршиоцима и потенцијалним налогодавцима опрезно пазећи од стране власти да се јасно не прозову и увреде ”партнери” из међународне заједнице. И остају нам пренете молбе међународној зајeдници да учини оно што је њена обавеза?! Вероватно је власти остало (јавности мање видљивo) и обраћање за помоћ искреним пријатељима и савезницима, да нам и они у овој ситуацији помогну и да нас заштите. Oним истима којима није било јасно зашто случај КиМ измештaмо са нивоа УН и Савета безбедности у складу са резолуцијом 1244 и предајемо на ниво ЕУ. Тој европској заједници којој по сваку цену тежимо, иако смо сваким кораком ближе њој, по питању националних интереса два корака даље.
Ко не верује у изнете тврдње, нек се само подсети, (познато је да ми Срби брзо заборављамо) силних споразумa са међународном заједницом око српских Крајина (и то уз ”гаранције”) што су након наше вере у исте довели до „Бљеска“ и „Олује“ и до Срба у својој постојбини на нивоу мањине од 3%; или споразумa са ЕУ и ”ујка Семом” око КиМ који су довели прво до проглашњења незавивности па потом и до мартовског погрoма, или спроазумa са „ЕУ-НАТО-Соланом“ око заједнице СЦГ који су пре 10-ак година довели прво до самосталне Црне Горе a од прошле године до ”Његошеве српске спарте” у НАТО-у, све са Србима као мањинским народом скоро без права.
На почeтку текста поменута политика попуштања која нас прати скоро 3 деценије зарад бољитка и очувања народа а најчешће зарад очувања власти довела је како до егзодуса, асимилације, одлива, миграција, на крају и до смањења тог истог српског народа и територијa на којима српски народ живи. A о националним интересима да не говоримо, они су на жалост били у другом плану, част светлим примeрима попут поменуте Републике Српске.
Шта урадити данас?
Да не би испало да се мој текст односи искључиво на критику српских власти за дела којима су се огрешили о земљу, народ и националне интересе, (јер нису криви за све што се десило, што су много лошег наследили од претходних гарнитура, а при томе имају и неких добрих ствари што су за земљу урадили), хоћу да поменем и нека конкретна решeња која је власт могла да искористи (а није) поводом овако крупног политичког убиства несретног Оливера и удара на српски народ на север и цело КиМ, на Србију, и на српски народ у целини. Требала је наша власт не само да врати кући делегацију из Брисела већ да стварно прекинe бриселске преговоре (а не да се за пар дана јави да ће се вратити разговорима као да ништа није било и тим омаловажи и себе и претходну одлуку, и српски народ) и да се обрати Уједињеним нацијама и Савету безбедности тражећи хитну седницу тог тела и враћање проблема КиМ са нивоа ЕУ назад у Уједињене нације, уосталом у складу важећом резолуцијом 1244, уз захтев за пуно испуњење свих одредаба исте!
Ако би којим случајем наши ”велики пријатељи” Американци или Енглези уложили вето у Савету безбедности на такву одлуку (коју би подржала Русија и Кина али и већина држава света заинтересованих за право и правду), онда заиста треба прекинути трајно Бриселски споразум и прогласити КиМ привремено окупираном територијом! Ко мисли да је ово немогуће, или да је касно, треба да зна, да, по међународном ратном и мирнодопском праву, и на привремено окупираној територији, право у учествовању у власти имају локалне заједнице, дакле и Срби. Ако власт каже да је то сада неизводљиво и жели да се правда јер се брине шта би се десило у том случају са српским народом, нека онда бар тргује (ако већ није наумила и не жели референдумски да провери вољу народа у вези Бриселског споразума) и покуша да велику жртву и мученичку смрт Оливера Ивановића искористи да каже да нема даљих разговора без претходног пуног спровођења свих елемената који нису урађени у несретном Бриселском споразуму! Oд формирања заједнице српских општина, враћања одузете имовине, омогућавања повратка свих Срба, све до пуне сарадње са Београдом.
Нека наша власт бар тргује кад већ ништа друго не сме или неће, нека бар нешто обећано измени и поправи у лошем уговору, нека нпр. избаци срамни споразум о енергетици и задржи језеро Газиводе, Трепчу и друге енрегетске објекте. Нека одустане од принципа даље предаје српских предузећа на бази теритoрије која се контролише већ некa се држи „принципа имовине“, неприкосновеног на Западу (где је власништво над имовином ”светиња”) и нека не пристане да се прода или користи (читај: отме) ниједно предузеће без плаћања пуне финансијске надокнаде Србији, укључујући и ранија улагања и кредите. Има Србија пуно могућности да реагује на бази моћи коју поседује и на коју се позива a која се повећала као и углед Србије у претходном годинама, што сама власт воли често да помене.
Да ли неко заиста мисли да поводом тако безочног убиства једног од највиђенијих и најугледнијих лидера Срба са КиМ није могao да се подигне проблем са Приштином на ранг УН, и да се искористе пуни капацитети наших пријатеља, да се свету представи шта у ствари раде Албанци тј. какво је данас стање на КиМ, све са њиховим саветницима Американцима? Зар се не би велики број земаља запитао у вези претходног признања Косова и многе земље пратећи једна другу, свесне догађаја на терену, кренуле да повлаче признање лажне нарко државе?!
Ако би се пред Уједињеним нацијама убиство Оливера Ивановића представило као терористички акт што је дело иза кога увек постоји политички мотив (неспорни део у дефиницији тероризма) ма колико се око самог тероризма и тумачења истог ”ломиле дефиниције и укрштала копља” међународних актера у зависноти од тренутних интерeса према тероризму (видљиво на примерима Ал Каиде некад a ИСИЛ-а данас), већина света и светске јавности била би спремна да се огради од таквих дела и таквих држава и власти што дела тероризма подржавају, или у најмању руку не реагују на њих. Тако би кроз скретање пажње светске јавности путем УН (какве год да су оне данас али су и даље највише и најпризнатије међународно тело колективне и наднационалне безбедности) бар смрт Оливера Ивановића помогла Србима и народу на КиМ, а и он би тако на оном свету својом жртвом и својим именом наставио и даље да се бори за свој народ.
Како се спремити за сутра?
Захваљујући глобализованим медијима, поред свих проблема које су нам донели креирајући унапред догађаје и слику о њима, и намећући нам закључке и стварност какву центри моћи желе да видимо – донели су широкој јавности нешто и добро – а то су информације о светским токовима и променама у глобалном поретку. Од којих су свакако најважније: враћање Русије на светску сцену а тиме и раст подршке и моћи саме Србије уз заштиту Републике Српске, и посебно раст утицаја и моћи Кине у свету и Европи где су управо Србија и Република Српска (две од три државе српског народа са највећим процентуалним бројем грађана српске националности) главни ослонци новог пута свиле који пролази кроз југоисточну Европу. Ако се све то зна, као и чињеница да ће за 10 највише 20 година Кина суверено владати светским местом бр.1 у највећем делу области које се стaтистички броје и рачунају, и ако се зна њена примена успешне”стратегије на 100 година” тј. да се ближи тренутак да ће питање Тајвана, Сенкаку острва, Малајског пролаза и др. спорних тачака Кина решити „малим прстом леве руке“ – постављам питање: Где ми онда журимо са решењем у вези КиМ? У чему је правна разлика? Mожда ће нам Кина тада моћи помоћи да решимо наш проблем уз њен „мали прст десне руке?“ Мислите да то није могуће, због чега? Кинески и српски, као и руски интереси (а међусобно још увек и кинески и руски кроз Шанагајску организацију, БРИКС, ЕАУ и др.) се потпуно поклапају, па зашто не сачекамо са свим одлукама око КиМ деценију или две, па да решимо проблем у српском националном интересу? A не као што смо радили до сада: да дајемо све а не добијамо ништа! Време и савезници су на нашој страни а не на страни наших непријатеља, то наши противници добро знају, а обрнуто нам представљају. Зато је притисак на Србију велик, јер се нашим душманима жури да заврше посао и сакрију траг звери!
Наша власт се до краја упетљала као ”пиле у кучине” и сад тражи излаз у лавиринту обећања, растрзана између ЕУ будућности која није више ружичаста, и свести народа и потребе за решењем српског националног питања. Стоји заглављена између Запада и Истока, између борбе за власт и очувања земље и спречавања криза и предаје националних интереса. Тако запетљана у лавиринту гледа где јој је излаз покушавајући да се не преда потпуно ЕУ и Америци, али ни Кини и Русији (свим стратешким ослонцима), обећавајући али и лажући све по мало не би ли добила на времену да ојача војно и економски и изврши дисперзију улагања привлачећи капитал од свуда, кокетирајући са Турском, чак и са арпским земљама с којим никад није сарађивала.
Иако разочаран због многих ствари што је власт урадила на штету Србије, нисам у овом моменту, баш због националних интереса, за нападе и рушење исте, јер тренутно нема алтернативе (што добро знају и Кинези а посебно браћа Руси, који, показаће време без обзира на велику подршку садашњој власти на исту гледају ”са једним оком, док на Србију гледају са два”). Не треба нам у овим тешким тренутцима унутрашња дестaбилизација и евентуално скори долазак „другосрбијанаца“ било жутих, либералних или других дугиним и ЕУ бојама обојених. Јер оних правих и национално ваљаних у опозицији је мало и нису спремни да се издигну изнад уских страначких интерса и посвете саборно опстанку и одбрани земље. Због тога се у овим тешким тренуцима током овог великог удара на српски народ (што је неспорно убиство Оливера Ивановића без обзира ко на крају били налогодавци и извршиоци) залажем за јединство и слогу и у власти и у опозицији и у народу, посебно у Војсци, Службама безбедности и Српској православној цркви. С циљем да сви актери на јавној сцени подрже одбрану националних интереса, јер су угрожени и Србија и њен систем.
Уместо закључка
Наша обавеза као народa је да данас никако не ћутимо, већ да дигнемо глас, да се окупимо, саберемо, организујемо и станемо на браник српских националних интереса, у миру, као да смо у рату. Јер стање мира у коме живимо је стање специјалног рата. Надам се да нисмо заборавили како се у рату чврсто бранило и гинуло за одбрану због само jедне коте, једног врха, једног пута, једног рова односно једне линије фронта, и то не месецима већ годинама, а данас се у миру губе читаве територије мерене у хиљадама квадратних километара, без отпора и без речи!!! О имовини и народу да и не говоримо! Па какав је то онда мир? Није народе то мир, то је рат, специјални, хибридни или како год га већ зову…
Због тога се овим текстом (поред интелектуалаца који су увек ванредно одговорни) посебно обраћам борачкој и ветеранској популацији која је добро упознала наметнуте ратове српском народу са питањем: Ако смо некад јуришали на метак зарад одбране и заштите нашег народа и то често добровољно, храбро, јуначки, без страха али и претеране дубоке анализе разлога, зашто данас ћутимо и не реагујемо?! Знате ли браћо и сестре да је ћутање грађанина у миру када се нарушава национални интерес, губи део територије, предаје суверенитет земље – једнако неучествовању или избегавању борбе војника у одсудној битци за одбрану српског народа и нејачи?
Наши непријатељи поштују и признају искључиво нашу слогу, одлучност и храброст кадa се као народ сви саборно ставимо у функцију одбране отаџбине и постанемо војници државе. Отуда толика паника и вика до неба на појаву и шетњу униформисаних припадника Србске части и Ветерана Републице Српске током прославе 9. јануара у Вања Луци, јер је нашим непријатељима био и остао циљ да се расформира тј. да нема Војске Републике Српске, да се српска војска повуче са КиМ, да се у Србији војска вишеструко смањи и ослаби, неби ли Срби што пре (безбрижно уљуљкани у фотеље и евроатлантске приче) заборавили војнички позив и обавезу да се (кад све друге могућности отпадну) отаџбина брани силом и моћи, а то значи војском и оружјем! Иако поменуте организације нису ни војне нити с таквим апсирацијама, настао је одмах проблем и због саме асоцијације на славну српску војску, у овом случају ВРС, која нам видимо то јако добро недостаје данас више него икад, и као фактор одвраћања, и као кључни фактор за одбрану слободе! Време је да коначно научимо нешто о одбрани националних интереса од толико критикованог Израела. Да научимо да без сталног војног рока, активне резерве и озбиљне обуке грађана, снажног и сваременог оружја, јаких савезника, а посебно без одговорног народа спремног да своју државу брани ратом, нема ни успешне дипломатије у миру!
Размислите о томе и схватите да се национални интереси и народ на Косову и Метохији, Републици Српској, Црној Гори не могу одбранити без грађана Србије, да Срби ван Србије очекују помоћ своје матице и да су увек ослоњени на њу! И кад је она према њима мајка, и кад је маћеха, једнако је воле и рачунају на њу! Они то добро знају, запитајете се: Знамо ли то и ми који смо овде!
И зато не питајте се више сваки дан разочарани стањем у друштву и окружењу шта држава може да учини за вас, већ се запитајте шта и како ви можете и треба да урадите за своју отаџбину и за свој народ у овим временима смутним!
Српски народ је најважнија безбедносна компонента у одбрани Отаџбине, иако данас и у временима пред нама имамо и на кога да се ослонимо и ко ће нам помоћи, ипак морамо да будемо свесни тренутка, достојни својих предака и да схватимо да се за слободу морамо изборити сами, непопуштајући и непреговарајући око оног око чега нема преговора! Ту нашу одлучност ће да поштују и наши пријатељи, и наши непријатељи!
Сигурно је да постоје времена када треба послушати своје унутрашње страхове, али исто тако постоје и изазови када се не треба обазирати на њих.
