Нема места за било какве политичке злоупотребе и манипулације са оправданим социјалним незадовољством припадника Војске Србије. “Закон о Војсци Србије предвиђа да основица за обрачун војничких плата не буде нижа од 75% просечне плате у Србији. Закон је баш на предлог Владе усвојила Скупштина Србије. Иако нам финансијски иде сјајно, пара нема. Но ни ово није кључни проблем, нема се и нико није нерационалан. Проблем је што је повећање плата од 2% прошле године довело до новог смањења прихода од 10%. Без учешћа представника запослених, дакле незаконито, измењен је Правилник о путним и другим трошковима, чијим измењеним одредбама јесмањен износ дневница, стручних дежурстава за 30%… А хтели смо да будемо као сви, ништа више. Ново најављено повећање плата од 5%, за велики број припадника значиће смањење примања, наравно опет због незаконито и тајно донетог Правилника о платама запослених у Војсци Србије. И опет нас не изједначавају са осталим грађанима Србије. Од следеће године они ће имати више, а ми припадници ВС мање. И ми смо део народа и желели би да делимо његову судбину. Не тражимо повећање, тражимо поштовање закона и зараде који је исти предвидео и то у минималном износу.“[1]
Сигурно је да је требало доста времена да се Синдикат у Војсци Србије јавно огласи и покуша на тај начин укаже државном руководству и народу да су се нагомилали тешки проблеми који се немогу више поднети и трпити. То незадовољство Синдикати у Војсци не смеју дозволити да их било ко политички и страначки компромитује, јер је Војска национална институција првог приоритета. Припадници Војске Србије желе да их нико не дели на послушне и непослушне, подобне и неподобне, они не желе да руше своју државу, напротив они желе да законодавна и извршна власт схвате да се већ две деценије Војска гура на “споредни колосек” и да јој се стално смањује издвајање из БДП-а процентуално и номинално а ризици безбедности се усложавају на Балкану. Цео тај приступ власти се правдао кризом и немањем новчаних средстава.
Војска Србије (ВС) има кључни значај за очување државног суверенитета, поготово поштовање преамбуле Устава Србија, у којој се Косово и Метохија дефинише као саставни део Србије. У складу са Уставом ВС не признаје једнострано проглашену независност Косова и противправну сецесију јужне српске покрајине. Тим поступком је на најгрубљи начин прекршена Резолуција 1244 УН. Србија је и у таквим околностима, под притиском била принуђена да на штету својих виталних националних интереса настави Бриселске преговоре, преносећи надлежности на лажну државу Косово.
Треба знати да народ и виталне институције Србија никада неће да се одрекну дела своје територије, који је место постанка њеног државног и националног идентитета и духовности. Косовски завет дубоко је урезан у свест српског народа дајући му снаге и истрајности да превазиђе најтеже тренутке у својој историји. Ослобођење српског народа од вековног ропства и стварање модерне српске државе остварено је на основама косовског завета. Ниједна власт нема право да под било каквим околностима и притисцима пристане на сецесију Косова и Метохије. То није питање било које политичке елите нити генерације. Косово и Метохија јесте вечити завет српског народа и његова колевка. Без њега српски народ није слободан нити има перспективу и духовну стабилност. У том смислу Војска Србије има веома битну улогу у процесу повратка суверенитета над тим делом националне територије. Зато вишегодишње урушавање социјалног статуса припадника ВС може се сматрати намером појединих западних центара моћи. То се првенствено спроводи кроз дуготрајне “реформе”, које у суштини означавају континуирано уршавање оперативних способности или борбене готовости војске Србије.
Реаговање војног синдиката је израз нужде и вишегодишњег игнорисања државе према реалним захтевима и потребама за побољшање социјалног статуса и повећање инвестиција, како би се ВС опремила сложеним борбеним системима и опремом. Многи данас аналитичари и политичари истичу да је то први пут да припадници српске војске протестују, а не виде чињеницу да она никада није горе третирана од државе него последњих 20 година. Не може ни Војска да ћути ако се разара њено биће, суштина и урушавају борбене могућности а тражи одговорност онда када треба да се употреби и проглашава се неспособном ако не буде довољно ефикасна.
Војска Србије се постепено урушава и перфидно преко буџета, уз непосредно учешће Међународног монетарног фонда, при креирању буџета.
Само национално јака држава са ефикасним системом одбране и војском може успешно да развија све функције и битне деланости за развој друштва и сваког појединца. Ефикасан сисем одбране јесте гарант дугорочне заштите државних и националних интереса. Слаба Војска је највећи терет државе. Јака војска јесте гарант слободе и будућности народа и државе. Никаква ЕУ ни ММФ нису пречи од Војске Србије. Ако државе чланице НАТО теже да издвајају око 2% БДП за потребе одбране, како онда правдати да једна сиромашна Србија издваја 1,2 %.
Прикључивање Србије Европској унији није гарант њене безбедности нити заштите од војних претњи и локалног рата на Балкану. Србија треба озбиљно да преиспита у блиској будућности национално опредељење за чланство у ЕУ, јер се та организација све више потврђује као актер кризе у Европи. Њен пристрасан однос према креирању Украјинске кризе то потврђује. Народ је то препознао и не жели да се интегрише у такву организацију, која спроводи санкције према другим народима и државама. Српски народ треба да изрази своју вољу на референдуму. Санкције су биле и остале предворје рата.
Заједно са снагама НАТО, ЕУ припрема и распоређује команде и јединице усмерене ка Истоку, као претњу Руској Федерацији. Тај план је конципиран на дуже време и озбиљно може угрозити европску па и глобалну безбедност. Република Србија не сме допустити да под било каквим окриљем европских интеграција учествује у тим војним снагама, па ни у оквиру војних вежби и било каквих форми обуке. Европска унија све више постаје оков и израз неравноправности за мале народе и држве.
Са становишта одбране Р. Србије, ЕУ није приоритет нити перспектива, јер већина држава чланица је признала такозвано Косово, као државу, које је створено агресијом НАТО на СР Југославију. У процесу такозваног придруживања ЕУ, Србија би била принуђена да се суштински одрекне Косова и Метохије и да пристане на регионализацију и значајне уступке давања елемената прерогатива државности АП Војводини. Такође, Србија је у том процесу принуђена на распродају имовине и капиталних инфраструктурних енергетских и телекомуникационих система, ресурса, рудника, земље, воде.
Са становишта одбране Р.Србије продаја виталних система електропривреде и телекомуникација, пољопривредног земљишта непосредно угрожавају суверенитет државе и дугорочно угрожавају виталне националне интересе и безбедност. Продајом тих виталних стратешких ресурса угрожава се функција одбране Србије и елементарна социјална заштита угрожених слојева становништва.
Република Србија је и у војном смислу гарант Дејтонског споразума и заштите Републике Српске и од војног угрожавања. Сведоци смо да неофашистички кругови у Хрватској сањају о томе да силом окупирају западни део Р. Српске и пресеку је на два дела у Посавини. Сви требају да знају да Србија неће више мирно посматрати прогон и окупацију српског народа западно од Дрине. Србији треба јака Војска Србије ради њеног општег напретка и развоја. Пре сто година је то веома добро разумела тадашња политичка елита и опремала своју војску модерним оружјем и опремом. Српски народ се кроз стварање Републике Српске изборио за заштиту својих националних интереса у БиХ и несме ту вредност и национално добро да препусти насиљу које прижељкују екстремни хрватски и муслимански политички гругови..
Кључни проблеми у Војсци Србије су нажалост присутни дуже времена и угрожавају њену суштину и разарају виталне подсистеме Војске Србије. Све то заједно негативно утиче на одбрамбену функцију државе.
Кључни проблеми система одбране могу се исказати кроз следеће ставове:
- Технолошка застарелост наоружања и војне опреме;
- Истекли експлоатациони и временски ресурси великог дела наоружања и војне опреме;
- Лош социјални статус запослених и пензионисаних професионалних војних лица и цивилних лица на служби у МО и ВС, посебнно подовицира, професионалних војника и цивилних лица са средњом школском спремом; и
- Слаба обука команди и јединица, посебно резервног састава, због немања финансијских средстава.
Поред вишедеценијске запостављености Војске од стране државе и сталног смањивања њеног бројног стања, кључни проблем система одбране јесте његова финансијска неодрживост са додељеним финансијским средствима. Обим финансијских средстава који се опредељује за одбрану, као и постојеће стање система одбране, указују на немогућност обезбеђивања нормалног функционисања и развоја система одбране, како у средњорочном, тако и у дугорочном периоду.
Државе чланице НАТО у просеку по војнику за одбрану утроше 136.784 америчких $, односно 167.116 интернационалних $. Државе чланице НАТО у Европи у просеку по војнику утроше 118.955 америчких, односно 151.388 интернационалних $. У НАТО-у највеће трошкове одбране по војнику имају Сједињене Америчке Државе (489.133 америчких $) и Велика Британија (365.853 америчких $), а најмање Бугарска (23.444 америчких $, односно 65.889 интернационалних $) и Албанија (22.000 америчких $, односно 62.167 интернационалних $). Међу карактеристичним државама највеће трошкове одбране по војнику има Данска (210.250 америчких, односно 185.750 интернационалних $), а најмање Бугарска (23.444 америчких $, односно 65.889 интернационалних $).
Република Србија има најмање трошкове одбране по војнику у односу на карактеристичне државе са 21.333 америчких, односно 56.736 интернационалних $. Вредности трошкова одбране по војнику за суседне државе су уравнотежене, и крећу се око просечне вредности која износи 31.451 америчких, односно 71.020 интернационалних $. Највеће трошкове одбране по војнику има Мађарска (66.529 америчких, односно 144.294 интернационалних $), а најмање Македонија (16.714 америчких $, односно 41.936 интернационалних $) и Федерација БиХ (17.455 америчких $, односно 34.905 интернационалних $).
Дугорочним планом развоја система одбране Србије је предвиђено издвајање око 2% БДП. Међутим, имајући у виду да је тај Дугорочни план развоја усвојила Народна скупштина, он се не спроводи. Битно је шта каже ММФ. Реална издвајања за одбрану се смањују из године у годину. Например у 2014. години издвајање за Министарство одбране и Војску Србије било је око 1,51% БДП. Тако су у 2012. години средства била за око 20 милиона евра мања него у 2011. години, а у 2013. години за око 19 милиона евра мања него у 2012. години. За 39 милиона евра колико је умањено издвајање за МО и ВС могло се купити око 450 теретних моторних возила ФАП 1118 или 4 до 6 борбених хеликоптера. Тренд смањења улагања у функцију одбране је константан две деценије, а реалне потребе за инвестицијама у сложеним борбеним системима система су све веће.Такав однос режима у прошлости и актуелне власти утицао је на константно умањивање војних способности.
У недостатку финансијских средстава за модернизацију и опремање Војске Србије мултипликују се негативне појаве као што су бирократизација, повећање административних и управних структура и стални пад борбених могућности јединица, на свим нивоима командовања. Систем се бави сам собом и постаје самодовољан, а папири му постају резултат, а не реалне способности за извршавање мисија и задатака, у складу са безбедносним окружењем и друштвеним потребама.
Изражен је процес постепене деформације воне организације због честих, недоследних и доста некомпетентних организационих промена, које спроводе политичке гарнитуре које се мењају у Министарству одбране, уз полтронско понашање појединих генерала који су оптерећени личном каријером, неспособношћу и жељом да што дуже остане у професионалној служби. Све то изобличава укупну структуру Министарства одбране и Војске Србије, јер су многе одлуке о организацијским променама доношене снагом формалних политичких и војних ауторитета, без задовољавајућег утицаја војне струке.
Војска Србије је запостављена од свих држава и власти од распада бивше СФРЈ, посебно од 2008.године па до данас. Војска Србије са оваквим издвајањима нема перспективу модерне војске и даље ће трошити своју супстанцу и технолошки постати застарела, чак и у односу на многе војске суседних држава. Србија је кроз историју улагала у Војску и када је било најтеже и успешно је одговорила изазовима тог времена.
ЕУ и НАТО су пролазне категорије и организације које не гарантују заштиту безбедности националних интереса и циљева јер су постали један од учесника у кризама на евроазијском простору и у свету.
Дно смо дотакли и време јесте за препород Војске Србије, по узору на српску војску и њене способности да одговори изазовима времена Краљевине Србије. Тако и Војска Србије треба што пре да постане јака и способна да одговори изазовима у будућности, који се пред њу могу поставити у условима сложених и значајних промена и геостратешких игара великих сила на југоистоку Европе. Као мали народ једино тако можемо опстати са народним карактером Војске, уз много више знања и кроз брз процес опремања и модернизације.
Зато предлоге и захтеве Синдиката у Војсци Србије треба прихватити добронамерно, о њима одговорно разговарати и анализирати аргументе. Треба се бавити чињеницама како би се пронашла задовољавајућа решења. Ако приступ буде погрешан и сведе се на то ко су ти: Што покрећу проблеме; Зашто хоће да протестују?, онда се сигурно неће доћи до решења.
Шта хоће војни синдикат? Како истичу на свом сајту и у штампаним медијима Војни синдикат прецизно истиче следеће разлоге:
“НЕЗАДОВОЉСТВО – сада у Војсци Србије, према недавно спроведеним анкетама има више од 50% припадника незадовољних платом, што је двоструко више у односу на анкетиране претходних година, такођер велики проблем прави драстична разлика у платама подоцифира и официра (официри имају двоструко веће плате од подофицира, чак и оних који имају преко 20 година ефективне службе у војсци).
МАТЕРИЈАЛНА И ПСИХИЧКА ОПТЕРЕЋЕНОСТ-због мера ”штедње” значајан број припадника, њих више од 30% у озбиљној мери су оптерећени тешком материјалном ситуацијом што знајно утиче на квалитет њиховог рада и залагања на радном месту, а нарочито на њихово психофизичко стање и мотивисаност за извршавање свакодневних задатака (превелика задуженост код банака, незапосленост брачног друга, нерешено стамбено питање).
ОДЛИВ КАДРА- на лични захтев током 2015. године, Војску Србије напуштају највише професионални војници. Од укупног броја војника који су напустили ВС током 2015. године њих 72% отишли су на свој захтев. У прва два месеца 2016. године, Војску Србије напустило је преко 150 војника. Поред војника ВС све више напуштају официри и подофицири са највишим квалификацијама, као и цивилна лица.
ЛОША ПОПУНА – због недовољне попуњености јединица Војске Србије потребним и стручним кадром присутна је додатна оптерећеност припадника који поред својих дужности обављају и дужности радних места која нису попуњена, одзив на конкурсе за попуну радних места веома је лош, нарочито у Војводини и Београду, а од недовољног броја кандидата свега 30% задовољава услове конкурса. Због лоше попуне јединица изнуреност запослених у Војсци Србије прековременим радом и радом на терену је све присутнија.
Након завршеног састанка министра одбране са представницима Војног синдиката Србије, послодавац Министарство одбране није се удостојило да јавност упозна, са како је речено „вољом за побољшањем стандарда запослених“. Ударна вест на званичном сајту Министарства одбране је „Министар одбране посетио Прибојски ФАП“.
Поставља се питање: Да ли је Војска Србије потреба или терет државе?
По свему судећи за Министарство одбране Војска Србије представља терет, Војска је непрофитабилна, користи буџетска средства, а ништа не доприноси буџету…
ПРОТЕСТ Војног синдиката Србије није „спонзорисан“ нити инициран од било кога другог до од запослених у систему одбране. Овим путем Војни синдикат Србије се ограђује од свих спекулација у медијима.”[2]
Чињенице о стању у Војсци Србије су неумољиве и оне говоре саме за себе а добро их знају сви њени припадници. Војсци је заиста неопходна квалитативна вишегодишња реформа и хитна модернизација и опремање а не некакве нове мере смањења бројног стања и даље урушавање. Бити војник, подофицир и официр је најтеже занимање у државној управи па се и статус припадника Војске Србије не треба посматрати као статус било ког државног чиновника, који живи у свом месту и ради посао који не захтева ни приближна одрицања.
Носећи униформу 40 пуних година, знам да је стање у Војсци Србије изузетно тешко, те да треба вратити достојанство и примерен статус војној професији. То може једино да уради држава. Очекивати је да ће ту потребу ипак уочити председник, Влада и Народна скупштина. На њима је прилика да то отпочну јер је дно након две деценије ипак дотакнуто.
[1] Види шире Обавештење Војног синдиката, www.vojnisindikatsrbije.rs/
[2] www.vojnisindikatsrbije.rs/
