Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца односно каснија Краљевина Југославија у крајевима где су Срби били под аустроугарском окупацијом дочекана је као спасоносна. Сам краљ Александар као и Пашићева странка у тим деловима прихваћени су радосног срца и раширених руку. Исто тако онај део Словенаца и Хрвата који је реално сагледававао опасност од своје у будућности извесне денационализације у суседним државама, јер су биле католичке са радошћу су ушли у нову државу. Баш они су краља Александра називали ујединитељем осећајући јасно да их је нова држава спасла лаганог нестајања.
Сам краљ највећу опасност за новостворену државу увиђао је од два њена суседа, Мађарске и Италије. Мађарска никад није скривала своју жељу коју и данас истиче њен премијер Виктор Орбан за ревизијом Тријанонског споразума. Док је у Италији била изражена вечита тежња да некако подјарми целу јадранску обалу. Тријанонски споразум је био последњи у низу мировних уговора потписаних са побеђеним државама после Првог светског рата. Само име добио је по месту потписивања, палати Велики Тријанон у Версају, а закључен је 4.јуна 1920. године.
Споразум је регулисао статус и дефинисао границе према суседима поражене мађарске државе. Нескривену велику жељу да ревидирају споразум тиме што ће проширити своје границе на рачун других држава и народа Мађари никад нису могли да сакрију. Зато су покушали за то да искористе и Други светски рат опет приступајући природно тамо где и припадају, агресорима. Тако су мађари на челу са Миклошем Хортијем приступили Тројном пакту под патронатом Нацистичке Немачке. Та политика им доноси тренутне „слатке плодове“. А Мађарска на основу тога за време Другог светског рата успева да прикључе делове Чехословачке, Румуније и Југославије. Тако им погрешна политика доноси за кратко остварење жеља са једне стране. Са друге стране историја им још једном понавља лекцију да се тако могу наћи само на страни губитника, доносећи им још једно растрежњење. (1)
Без обзира на лекције које су добили Мађари ни данас не скривају своје тежње и јасно показују да само чекају да им се отвори нова прилика. Самим Тријанонским споразумом Краљевини СХС тада је припало укупно 63.540 квадратних километара са 4.2 милиона становника. Пошто се Мађарска стално позива на своје сународнике који су тада остали ван граница њихове матичне државе, треба напоменути да од укупног броја преко 3.7 милиона становника нису били Мађари. Дакле на поменутој територији Мађари су чинили једва до 10% становништва.
Њихова злонамерност се јасно може уочити и у томе да се при сваком садашњем поновном помињању стварање „велике Мађарске“ упорно тражи некаква паралела са српским Косовом и Метохијом. Јасно пренебрегавајући чињеницу да је српско Косово и Метохија вековна српска света земља, коју ми нисмо ником отели или се ту неприродно насељавали. Управо су и ту на српском вековном огњишту чињене Србима неправде неприродним насељавањем арбанаса још у време отомана. Што се касније уз подршку комуниста и на крају и Запада наставило, са циљем да се Срби побију, иселе и да им се Косово и Метохија отме.
Вратимо се ипак Краљевини Југославији, Александар I Карађорђевић као румунски зет био је идеалан промотер стварања савеза новостворених држава које ће се прозвати „мала Антанта“ (Чехословачка, Румунија, Југославија). Мада је духовни творац овог савеза заправо Томаш Гариг Масарик. То је управо онај Масарик који је остао упамћен и по томе да је бранио права Срба и Хрвата. Нарочито за време анексије Босне и Херцеговине од 1908. године. Захваљујући његовој умешности цар Франц Јозеф био је приморан да ослободи Србе оптужене за велеиздају Хабсбуршке монархије. Тако је монтирани загребачки процес у ком су се чуле и опасне оптужбе на рачун Краљевине Србије доживео свој крах. (2)
Политичар, филозоф, социолог, новинар и први председник Чехословачке Масарик искуствено и визионарски је предвидео да ће немачки реваншизам бити највећа опасност за Чехословачку републику. Тада индустријски најразвијенија средњеевропска држава није могла рачунати на то да ће у будућности Немци навикнути на искоришћавање њене индустрије то олако испустити. Ипак, у међувремену до јачања нацистичке Немачке некадашња водећа индустријска област Двојне монархије, као самостална држава развијала се сада интензивно у свим гранама. Постајући тако један од замајаца европског напретка.
Идеја да се новостворене државе удруже имала је своју јасну како политичку тако и економску логику. Јака индустријска могућност улагања фирми из Чехословачке, спојена уз традиционалну туристичку навику Чеха да летују на Јадрану, били су уз соколски свесловенски покрет пресудни, да се и Александар I Карађорђевић одлучи за савез. Временом ће баш он постати симбол тог савеза. Иако је само седиште било у Прагу, куда су водили скоро сви путеви из Румуније и Југославије, традиционално су следили франкофонску политику. Због тога постају трн у британском увек крмељивом оку, које је безобзирно тежило да се они у Лондону питају за све и свашта.
Јачање индустрије, посебно у Србији за време министровања Стојадиновића, али и значајан помак у експлоатацији нафте у Румунији, скретали су све више пажњу немачких банкара и индустријалаца. Тако временом краљ Александар за запад симбол и оличење „мале Антанте“ постаде личност која изразито смета плановима великих који теже ревизији. Италија није са наклоношћу гледала ни на Александрову отворену бригу за наоружавање југословенске војске модерним чехословачким оружјем.
Уз набавку новог оружја вршена је успешна репарација оружја наслеђеног од некадашње Двојне монархије. Упоредо са тим ишло је и стварање планинских јединица као елитне формације копнене војске. Јачање војске Краљевине Југославије доводи до све већег италијанског размишљања и окретања ка употреби хрватских сепаратиста усташа. Хрватским терористима, названих украденим српским именом коришћеним за време Босанско – херцеговачког устанка 1875-1878. Наравно они су већ имали и отворену подршку мађарских ревизиониста, предвођених некадашњим адмиралом црно-жуте монархије, Миклошем Хортијем.
Савез терориста Павелића и Михајлова, који су 1929.године у Софији потписали заједничку декларацију против државе Југославије, определио је краља Александра да додатно прида значај удружењу старих четника. Као осведочени познаваоци метода бугарашких комита који су упорно подривали јачање власти у Вардарској бановини, како се тада звала некадашња Јужна Србија, четници су поново требали да буду она сигурна полуга која чува и штити државу.
Хрватски терористи нису имали практичног искуства, изузев оних који су служили у Великом рату у формацијама названим „ловачке бојне“ (извиђачке јединице КуК пешадије). За разлику од њих бугарски комити имали су богато „радно искуство“ у ликвидацијама српских жена, деце, свештеника, учитеља и првака, као и грчких такође, из времена отоманске окупације. Свестан ове опасности Александар је подузео јаку дипломатску активност. Покушавао је да нађе заједнички језик са бугарским премијером, како би спречио настанак заједничке хрватско-бугарске иницијативе.
Чим је обавештен да је у мађарску усташку базу на Јанка Пусти стигла група инструктора из ВМРО, коју је предводио Величко Керин било је јасно шта се спрема. Величко који носи конспиративно име Владо Черноземски сигурно није случајно свратио у камп у Мађарској. Хрватски курсисти ће га звати и „Владо шофер“. Разлог томе је што је био шофер и пратилац Ивана-Ванче Михајлова, вође ВМРО-а, али и оно важније, искусни дугогодишњи ликвидатор!
После неуспелог покушаја атентата на Александра Карађорђевића у Загребу, закључили су Павелић и Михајлов да је Александра немогуће ликвидирати у земљи. Зато су почели разматрати варијанту атентата приликом посете некој од других држава јер је он често путовао. Он је својим честим путовањима покушавао да ојача сарадњу своје земље чак и са некадашњим непријатељима и вишевековним окупаторима. После успешног споразума који Александар постиже са Стамболијским, гневни реакционари у Софији предвођени вмровцима извршили су пуч. Том приликом самом Стамболијском су пре убиства за казну отсекли шаку којом је потписао споразум са Србима.
То је био видљив доказ колико смета ревизионистима политика сарадње краља Александра. Али још више можда показатељ мишљења британских покварењака, јер није марио за њихове покушаје да наметну своје „добронамерне савете“. За то време немачки нацисти, када је Југославија у питању, имали су стицајем околности моћног савезника у Коминтерни. Њено тадашње руководство чинили су Мађар, Аустријанац, Бугарин и Италијан. Тадашњи све већ осведочени српски непријатељи.
Исто тако не сме се заборавити ни чињеница да су усташки атентатори за Француску путовали са чехословачким пасошима и уредним визама. Коминтерна је имала свој центар у Прагу, будно пратећи догађања у „малој Антанти“, те је и та улога у самом атентату још недовољно истражена. Треба напоменути да су те визе издате у генералном конзулату у Загребу, а не у амбасади у Београду. Значај румунске рафинерије у Плоештију, која је пленила пажњу немачке војске сигурно није занемарљив. Јер су Немци већ увелико стварали стратегију будућег блицкрига у ком тенкови имају водећу улогу. А тенкови без горива тешко би се кретали. Па управо ту чињеницу треба посматрати као пресудну на утицај да донесу одлуку да помогну хрватско-бугарске планове за атентат. Што даје и јаснију слику зашто је оружје коришћено приликом атентата било искључиво немачко, и то савремено а не неко ратно, трофејно.
Остала је некако недовољно истражена и прича о фаталној плавуши која је пренела оружје до Француске. Неки хрватски историчари тврде да је то Стана Година, супруга америчког мафијаша из Трста, који је тамо водио усташки терористички пункт. Али има и тврдња да је то била љубавница немачког агента из Београда, који је радио по директним Геринговим инструкцијама. Ова друга тврдња је у некадашњој Источној Немачкој чак и филмовано у документарцу „Тевтонски мач“.
Иако је благовремено обавештен о припремљеном атентату, краљ је наредио да се само детаљно упозна француско министарство иностраних послова, верујући у земљу савезницу. Притом одбијајући савет да путује возом до Париза. Намерно је кренуо бродом, да оном дрипцу Мусолинију покаже чији је Јадран, а пре силаска са брода упркос савета одбио је да обуче панцир. Показао је својим понашањем и ставом две карактеристике које Србе историјски прате али и скупо коштају. Уз неоспорну храброст краљ је показао инат али и поновно наивно веровање у лажне западне пријатеље и савезнике.
Атентатору је олакшано на још један начин уместо затвореног аутомобила коришћен је отворени. Што је у односу на јасна оперативна сазнања да ће доћи до покушаја атентата било недопустиво. Тако је и тај потез јасно указивао на осмишљену помоћ како би атентатор лако обавио посао. Сама ликвидација атентатора после убиства, тумачена је као неконтролисани бес масе. Истовремено, убиство министра Бартуа, изразитог противника попуштању нарасле нацистичке тежње за променом у односима, и то француским метком који се разликовао од свих других пронађених на месту злочина, није расветљено.
Чињеница је да британски архиви али ни француски, нису ни данас доступни. Немци су их мало додатно прочешљали после окупације, али све то није изазивало пажњу браварових историчара. Отуд се намеће потреба за детаљним расветљавањем позадине убиства Александра, као прве жртве нацистичко-фашистичких планера. Оних који су намерили да разоре „малу Антанту“ као стварни ембрион уједињене Европе. Наравно то данашњи политичари у Бриселу не би признали ни у лудилу, јер, како то да један Србим буде међу иницијаторима.
До дана данашњег, одржала се прича о усташком атентату у Марсеју. Није спорно да они јесу учествовали али нису имали они јунака који би припуцао они су одувек знали само да кољу и пуцају у нејач, жене, старце и ненаоружане цивиле. Стварни извршилац био је Бугарин, кога ће и македонствујушћи својатати јер је био из Пиринске Македоније. Међутим, плански и намерно, пласираће се песма – „За Радића, Карађорђевића“. Покушавајући да на тај начин величају хрватску улогу у том злочину, уједно популаришући усташке терористе као „осветнике“.
Епилог који је уследио након тога добро је познат свима. Распала се „мала Антанта“ а румунска нафта појила је жедне немачке тенкове док су газили Европу у успешном блицкригу. Француска политика потпуно је клонула пред Хитлером. „Добри“ Британци су у Минхену даровали своју савезницу Чехословачку на тацни, само да они мирно спавају. Југославија се ипак упркос предвиђања није распала после атентата,чак је вешти Стојадиновић успевао да игра по жици између Мусолинија и Хитлера. Ипак Британци нису дозволили да им се тек тако план изјалови. Зато су све што је Стојадиновић успео да изгради немилосрдно својим захтевима урушили код послушног намесника Павла, који није наставио континуитет Александрове политике.
Четници и српски добровољци који су били ослонац краља Александра, које је плански насељавао у Западној Славонији, у Кумановској котлини, по Бачкој и Банату, по Метохији, били су први на удару после окупације државе. Мачекови заштитари и усташе почели су геноцид управо убијањем тих патриота. Бугарски окупатори и шиптарски злочинци чинили су исто. А ни муслиманско „хрватско цвијеће“ није изостало иза мађарских фашиста и немачких фолксдојчера, који се окомише на њих!
Наравно,комунисти као ђаци Коминтерне били су шлаг на торти, својим беспоштедним прогоном припадника ЈВуО, као антифашиста, у чијим редовима су били и бројни стари четници и добровољци из Великог рата. Одувек је за запад и њихове пајаце у нашем суседству главни циљ био уништење родољуба и патриота оног главног ослонца Отаџбине, како би спречили поновно уздизање Србије на место које јој припада.
Олује неправде које су нас кроз прошлост шибале направиле су од српског народа само још чвршћу стену, која и поред свог њиховог труда неће попустити. Западни „пријатељи“ су нам већ толико пута показали своје право лице, окрећући нам леђа сваки пут кад је потребно. Толико пута нам је то показано да више немамо никакав разлог ни права за нека нова улагања у та лажна пријатељства. Зато оставимо те „савезнике“ где им је место, далеко од нас. Они и онако су одувек једва чекали да паднемо јер су једино тада могли да нам се приближе. Окренимо се себи и онима који нас нису напуштали када више нисмо имали где.
„Не читам књиге оних људи који су издали Отаџбину“
Владимир Владимирович Путин
Време је и да Срби престану да читају али и да слушају разне издајнике и западне слуге. Време је да из своје прошлости научимо са ким, где и како да градимо своју будућност.
