„Исхитрена иницијатива да се укине Специјални суд за ратне злочине… у основи представља укидање државе Косово јер Специјални суд је саставни део правосудних институција косовске државе“ наводи се у анализи љубљанског Института за блискоисточне и балканске студије ИФИМЕС. (1)
Специјални суд за злочине ОВК, како наши медији воле да називају овај суд, суштински чине Специјализована већа и Специјализовано тужилаштво тзв. Републике Косово, која представаљају део „косовског правосудног система“.
Специјализована већа и Специјализовано тужилаштво формиране су на основу тзв. устава тзв. Републике Косова, те на основу Закона о специјализованим већима и специјализованом тужилаштву број 05/L/053. Закон је донет у скупшини тзв. републике Косово, а потписао га је председник те „скупштине“ Кадри Весељи, након чега је председник „републике Косово“ донео декрет о проглашењу Закона.
Закон о специјализованим већима и специјализованом тужилаштву предвиђа да се Специјализована већа имају формирати при сваком нивоу судског система власти на „Косову“, при Основном, Апелационом, Врховном и Уставном суду тзв. републике Косово. Седиште специјализовних већа би било на „Косову“, с тим што Закон дозвољава да се седиште по потреби измести у другу државу (држава домаћин). Са друге стране, седиште специјализованог тужилаштва према Закону је у држави домаћину, с тим што закон дозвољава да се исто успостави на „Косову“.
Специјализована већа и специјализовано тужилаштво према Закону имају својство правног лица, те могу закључивати споразуме са државама, међународним организацијама и другим правним субјектима у сврху испуњења свог мандата, сарадње, пружања правне помоћи и издржавања казне.
Овлашћења специјализованог тужиоца се односе, између осталог, и на то да захтева присуство и испитивање осумњичених, жртава и сведока и по потреби позивање тих лица, да захтева сарадњу од било које државе, међувладине, међународне или националне организације, те потписивање било којих договора или споразума који могу бити потребни у том погледу.
Свако лице које се буде налазило на Косову биће дужно да се одазове на позив специјализованог већа или тужиоца, под претњом новчаног кажњавања, а казна износи 250 евра. Уколико сведок одбије да сведочи, изриче му се наведена новчана казна, а ако и након тога одбија да сведочи следи лишење слободе. Специјализована већа могу да закључе договоре са другим државама и затраже помоћ од других држава у којима се сведоци налазе, како би обезбедили присуство тих сведока пред Специјализованим већима судова тзв. републике Косово (чл. 42 ст.6 закона).
Закон садржи посебно поглавље које се односи на помоћ и сарадњу са другим државама (мисли се на друге државе изузимајући тзв. државу Косово), организацијама и правним лицима у ком смислу се предвиђа помоћ и сарадња других држава, међународних организација и других правних лица, ако је то неопходно за кривично гоњење, те у том правцу Већа и тужилац могу закуључити потребне договоре. У вези са тим предвиђена је могућност склапања споразума са државама ради обезбеђења привилигија, имунитета, изузећа за све објекте, имовину, документа и сва лица која врше било коју функцију или на било који начин учествују у поступку пред тим Већима или Тужиоцем.
Иницијатива одређених политичких фактора у самопроглашеној држави „Косово“ да се укине Закон о специјализованим већима и специјализованом тужилаштву, наишла је на велики отпор тзв. међународне заједнице, а ту се мисли на најмоћније земље Запада (САД, Велика Британија, Немачка, Француска и Италија), које су иначе у протеклом периоду отворено подржавале „Косово“ признавши му независност, и без чије војне и сваке друге помоћи настанак ове монструм „државе“ не би био ни могућ.
Зашто се моћне западне земље противе укидању наведеног закона, свесрдно се залажући да специјализована већа и специјализовано тужилаштво почне са радом?
Као прво, ради се о правосудним институцијама тзв. републике Косово, па само функционисање тог „Специјалног суда“ представља додатну афирмацију и утемељење „косовске“ државности кроз функционисање њених правосудних институција. Истовремено, учешћем Срба у раду тих Већа и Тужилаштва у било ком својству, а очекује се да би то најчешћње било у својству сведока и сведока – оштећених (најближа родбина жртава злочина), а није искључено да то буде и у неком другом својству, пружило би додатни легитимитет правосудним органима тзв. републике Косово јер би се на тај начин манифестовала лојалност и повиновање српског живља тој „држави“ и њеном правосуђу.
Са друге стране, функционисање Специјалног суда и тужилаштва у којем би главну реч водили кадрови (судије и тужиоци) из западних земаља, би представљало изврсну прилику да се кроз брижљив одабир предмета који би били процесуирани, опере савест „демократског Запада“ и релативизују размере злочина извршеног према једној сувереној земљи од стране земаља НАТО пакта, чије снаге су извршиле агресију на СРЈ без одобрења Савета безбедности. Истовремено, то би била изврсна прилика да се умање и заташкају размере монструозних злочина који су почињени од стране, са Запада подржаваних, припадника ОВК према српском становништву и према припадницима регуларних снага полиције Републике Србије, на територији АП Косово и Метохија у периоду од 01.01.1998. до 31.12.2000. године, те да се селективном приказом догађаја баци посебно и жељено светло на сва збивања из тог периода, са циљем да се заташка основна чињеница и елементарна истина – да је наведена „ држава“ тзв. република Косово подигнута на темељима тешких злочина и терористичких аката тзв. ОВК, која је суштински представљала терористичку организацију, а не било какву ослободилачку војску, како јој земље Запада све време тепају.
Анализирајући изјаве српских званичника, почевши од изјава председника Вучића, а затим и министра правде Неле Кубуровић, те бившег и садашњег тужиоца за ратне злочине, Србија се придружила у потпуности тежњама водећих земаља Запада, залажући се за идеју да се злочини извршени над Србима процесуирају пред судовима самопроглашене републике Косово. У вези са тим може се очекивати да ће Србија, у својству „друге државе“ потписати све споразуме и договоре са овим правосудним институцијама тзв. републике Косово, чиме ће признати и легалност тих органа, а тиме и саму државу „Косово“. У Србији се томе за сада нико не супротставља, иако је такво понашање државних званичника директно у супротности са Уставом Републике Србије. По том питању анестезирана је и ућуткана и стручна јавност, што је последица закључења противуставног Бриселског споразума, којим се Србија одрекла вршења судске власти на територији АП Косово и Метохије. У спровођењу Бриселског споразума који је налагао гашење наших судова и тужилаштава чија седишта су била у Косовској Митровици су учествовали и Високи савет судства као и Државно веће тужилаца Србије, а да при том ни једно тужилаштво није прстом мрднуло како би спречило даље угрожавање територијалног интегритета Србије.
Најављена спремност Србије да пружи пуну подршку косовским сепаратистичким институцијама, као и да доставља сву тражену документацију, говори у прилог претпоставке да ће наша земља потписати тражене споразуме са Специјализованим већима и специјализованим тужилаштвом тзв. републике Косово, чиме би наши грађани, свиђало се то њима или не, били приморани да се по позиву „косовских“ судова појаве пред њима и признају њихову јурисдикцију.
На крају, не можемо а да се не запитамо зашто је државни врх Србије, кршећи своју уставну обавезу да заступа и штити државне интересе Србије на Косову и Метохији, заузео афирмативан и одобравајући став према институцијама тзв. независне државе Косово прихватајући надлежност „специјализованих већа и специјализованог тужилаштва“ тзв. републике Косово, уместо да је надлежно Тужилаштво за ратне злочине већ одавно прионуло на свој посао и процесуирало све случајеве ратних злочина који су починили албански сепаратисти према Србима и другим грађанима Србије, у ком случају би правноснажне судске пресуде судова Републике Србије већ одавно угледале светло дана.
