Скадарлија је поодавно омиљено место за боеме, свирку, песму и весеље, где се радо чуло „Ој Србијо, мила мати“, али се недавно прочу по скандалу, када је група немачких туриста поручила песму „Лили Марлен“ да не дангубе у уживању, док чекају мешано месо!
Услужни су им музиканти засвирали на увце, али је кувар који се очас створио у сали, јасно српски прекинуо ту срамну свирку, и зато зарадио отказ, а гости су уз извињење услужени!
Коментари тим поводом, казују да многи нажалост не познају предисторију поменуте песме, па да их потсетимо …
Средином тридесетих година прошлог века, краљевина Југославија основала је инострану редакцију Радио Београда која је имала нову и квалитетну опрему, па се Радио Београд тада чуо у целој Европи, али и на удаљеном Блиском истоку.
Најквалитетнију радио опрему тада је производила немачка фирма „Telefunken“, радо је продајући али и бележећи, шта је коме продано.
Припремајући окупацију Југославије, планирала је немачка војска да одмах поседне и просторије Радио Београда, како би се та моћна станица чији сигнал допире и до немачког фронта у Северној Африци ставила у функцију немачке пропаганде, тамо далеко, где све популарнији генерал Ромел успешно извлачи уши надменим британским генералима, до тада пуним себе и своје надмоћи над талијанским окупаторима у северној Африци!
У злочиначком бомбардовању Београда 1941.године, нацисти су зато штедели означене објекте, те ни Радио Београд није страдао, али зато јесте Народна библиотека (не случајно)!
После успешне кампање у Пољској, како су то називали Гебелсови чиновници, уследила је дуга јесен и зима, а немачки су војници у рововима пред француском границом проводили дане и ноћи далеко од куће.
То је у самој Немачкој изазвало сећање на минули Велики рат и мучнину пораза, те се зато покреће кампања забаве за војнике.
Музичар Norbert Schultze тада је одлучио да компонује песму коју је у Великом рату написао у рововима Фландрије млади немачки учитељ Hans Leip (Ханс Лајп), далеко од своје драгане.
Уча је песму назвао „Das Lied eines jungen Soldaten auf der Wacht“ („Песма младог војника на стражи“), а само име Лили Марлен заправо је комбинација имена његове тадашње девојке и његове пријатељице!
Композитор је песму снимио 1939.године, под називом „Das Mädchen unter der Laterne“ („Девојка под фењером“) а певала је тада популарна Лале Андерсен.
Објављена је у малом тиражу од свега 700 плоча, те је у поплави популарних партијских песама национал-социјалиста које су владале немачким простором и деовима окупиране Европе, скоро била непозната до окупације Београда!
У припремама за окупацију Југославије, одређено је да кадрови са одсека Славистике бечког универзитета буду основ у окупационој управи Србије, те је тако и официр који се у Бечу припремао за рад на радиостаници, понео собом неколико плоча на немачком језику, а међу њима је била и плоча Лале Андерсен.
По својој вољи, тонски сниматељ одабраће је за најаву, тек осмишљене контакт емисије „Gute nacht mutter“ („Laku noć majko“), „Soldatensender Belgrad“ („Vojnički radio Beograd“) за немачке војнике у Северној Африци, који на ужареном песку трпе муве, жеђ и „tommy-e“!
Чувши најавну песму контакт емисије, нацистички господар пропаганде Јозеф Гебелс био је расрђен њеним пацифизмом, и забранио је њено даље емитовање.
Тимe је изазвао реакцију бројних војника, и „Vojnički radio Beograd“ затрпан је дописницама са разних фронтова, у којима се захтева поновно емитовање ове песме, коју су сада називали „Лили Марлен“, те ће јој се стварно име заборавити.
Вешти генерал Ромел, искористио је повратак песме, и почео да је слуша свако вече у 21:55 заједно са обичним војницима, те та прича допринесе стварању мита о њему, уз постигнуте војничке победе, које нису спорне.
Узалуд је Гебелс покушавао да песму стави под патронат владајуће нацистичке странке, она је остала песма за себе, а ускоро су и британски војници почели истовремено да је слушају, јер није било сличне у њиховом ратном репертоару, те је убрзо певачица Anne Shelton (Ен Шелтон) снимила верзију песме на енглеском.
Ипак, најпопуларнију верзију на немачком отпевала је америчка певачица и глумица Марлен Дитрих, која ће снимити и енглеску верзију, као једна од изразито ангажованих уметница-ратних пропагандиста против нациста, иако је била Немица, напустила је Трећи Рајх још пре рата.
Потом је нацистичка пропагандна машинерија, плански од ове песме створила хит, користећи некадашњу жељу учитеља да њоме побегне од ратних страхота, што данас у покушају ревизије историје Другог светског рата чине и ревизионисти „хуманисти“, злонамерно минимизирајући све страхоте нацистичких агресора, које су чињене на бројним ратиштима уз ову песму.
Током окупације, у Скадарлији су је свирали немачким окупаторима који би свратили на освежење после „напорног рада“ у Јајинцима, или у унутрашњости Србије, или у логору Старо сајмиште, откуда су долазили чак из „ лијепе њихове NDH “ (тада Сава беше граница).
У време владавине „жутих другосрбијанаца и Бориса лепог“, већ 2008. године, не случајно, песма је у Београду плански рехабилитована, а певала је певачица „лаких нота“ Екстра Нена, скоро обавезни бренд на свим свечаностима немачке амбасаде у Београду.
Сасвим „случајно“, певана је на концерту у центру „Сава“ а преносила је национална телевизија!
Отада се све чешће певуцка по Београду, а разни „другосрбијански еуропејци“ упорно намећу да је то љубавна и срцепарајућа наднационална и ванвременска поема, о љубави и бесмислу рата.
Плански се намеће да су то могли да певају само осећајни, хумани, мобилисани младићи, ето силом натерани у бесмислени рат, а не никако обесни, сурови добровољци 7. SS Wafen „Printz Eugen“ дивизије, у којој су били домаћи Volksdeutscheri, зликовци, кољачи и паликуће широм српског етничког простора, у крвавом рату од 1941. до 1945.године!
Њихово радосно звиждање и певушење те песме, док чине злочине, потпуно искључује сваки покушај ревизије њеног „уметничког утиска“, али ван реалног времена у ком је коришћена!
Скадарлијски музичари, својим слугерањским свируцкањем, посрамили су и улогу и значај скадарлијског уживања, а наручиоци, бахати немачки туристи, показују да знају позадину настанка легенде о „Лили Марлен“, која се родила управо недалеко одатле, у просторијама некадашњег „Vojničkog radio Beograda“, али без помоћи српских бабица!
Oна слободарска Србија оличена у Марку Орељу, потомку оних који памте то зло време и песму „Лили Марлен“, зато још живи и живеће, чак и на „путу који нема алтернативу“ mutti Angele! Време је стога за поновно скадарлијско громко „Ој Србијо, мила мати“, у Београду!
______________________________________________________________________
„Tommy“ – популарни назив за британског војника у оба светска рата
Volksdeutscher – назив који су нацисти користили за припаднике немачке националне мањине у Европи.
