Макиндера и Степића можете слободно оставити ако не по страни, сигурно на маргини ваших разматрања. Они су и даље безусловно релевантни, али ономе ко је обдарен здравим расуђивањем они нису неопходни да би се разумео геополитички ћорсокак у који је српски народ запао, захваљујући поткупљивости, слугерањству и неспособности својих политичких предводника.
Лењин је једном приликом рекао да ће систем који бољшевици изграђују на крају бити толико једноставан да ће, по потреби, свака неписмена сељанка моћи да управља државом. То је можда била Лењинова пропагандна бајка или у најмању руку политичка хумореска. Међутим, што се тиче геостратешког положаја српског народа у овом тренутку, то несумњиво јесте толико једноставно и просто да би свака неписмена сељанка (ако таквих још увек има) заиста могла да га лако схвати.
Тај у својој простоти нимало повољан геостратешки положај своди се на неколико основних ставки.
На првом месту, то је опстајање у потпуном окружењу непријатељских снага. Аналогија са пролећем 1941. године стоји савршено. Српски простор опет је острвце у дубокој позадини ненаклоњених сила, без контакта са својим природним савезницима, тада погрешно перципираним као Англо-Американци, сада реално Евроазијском унијом под вођством Русије.
На другом месту је масовна опсена, која се убрзано осипа, али је за манипулативне сврхе и даље веома моћна, о никада испитаном, размотреном, расправљеном или макар дефинисаном «европском путу.» Та химера означава не само наводно консензуалну пловидбу државног брода, увек под командом неспособних капетана, ка луци која се издалека јасно види да је разорена, већ у односу на једно од средишњих националних питања – а то је Косово – још и нешто више. «Европски пут,» пропагиран као хипотетичка будућност, постало је quid pro quo у перфидно наметнутој безпоговорној размени бесценог за ефемерно, метафизичког блага за материјалне рите, или ако баш хоћете да то изразите материјалним појмовима, златне полуге за облутак шљунка. Држава и народ који не знају куда иду и не питају за цену слепог путовања никада неће приспети на добро место.
Треће, вероватно је да се убрзано ближавамо физичким страхотама Трећег светског рата али у праву је онај који је рекао да је осамдесет одсто рата који се тренутно води «информативан,» дакле за душе и умове људи. Много тежим искушењима која следе одолеће једино народи са високом историјском свешћу о свом идентитету, непоколебљиво посвећени универзалним вредностима којима верно служе. Народима-конвертитима, са вођама који су сами шарлатани и конвертити, рђаво се пише. У борби за опстанак и очување вредности чији историјски печат носе, такви народи ће се показати недорасли и рањиви. Како српски народ стоји у овом погледу нешто је што свако може за себе да расуди.
Четврто, и ту аналогија са пролећем 1941. године нажалост више не стоји, дух конформизма, кукавичлука и саможивости који данас суверено влада одбранбене капацитете нације урушава на најнижу меру. Народ који равнодушно посматра државно спонзорисано киднаповање и продају своје деце, доставу својих најнезаштићенијих чланова на коришћење странцима и употребу у непознате сврхе, природно је да се неће претерано ангажовати ни у одбрани своје духовне, метафизичке или, ако баш хоћете, «митолошке» баштине. Нити ће се макар својим потписима, симболично солидарисати са иницијативом за њену одбрану, осим у смешно занемарљивим размерама које не одражавају његову борбену одлучност већ разоткривају скоро потпуну сломљеност.
Пето, окружен егзистенцијалним супарницима (да мало елегантнијом фразом заменимо истрошену реч «непријатељима») народ који је и на међународном и на унутрашњем плану неспособан да рационално разликује оне који му желе добро од оних који му желе зло, и да се у складу са тиме интутитивно, јединствено и солидарно према њима постави, у изгледу нема јасну и успешну будућност.
Наведеним ставкама треба додати отворене назнаке најмеродавнијих међу ненаклоњеним факторима о начину како српски народ као колектив посматрају. Сасвим недавно, ген. Кертис Скапароти, командант НАТО снага у Европи, јавно је положио своје карте на сто када је рекао «да Србија, као држава али и Република Српска и уопште српска популација на Балкану представљају највећи проблем». По убедљивом тумачењу ове знаковите и отрежњујуће изјаве од стране ген. Винка Пандуревића, «дакле, реметилачки фактор на Балкану, према схватањима САД и њихових савезника, који то често морају бити и мимо своје воље, јесте Србија и српски народ у целини. Шта је са њихове стране потребно урадити да то не буде тако? САД и НАТО сматрају да Србију треба политички потпуно поразити, држати је под сталним дипломатским, медијским и пропагандним притиском, економски условити, војно јој запретити и држати је непрекидно у мрежи хибридног рата.»
Импликације свега реченог по безбедност и опстанак српског народа Халфорд Макиндер и Миломир Степић би без сумње умели изванредно да изложе и објасне, али суштина је ипак толико једноставна да ће је и без њихове стручне помоћи свака неписмена сељанка непогрешиво разумети.
Ох да, само једна закључна белешка, «уместо поговора» како овдашњи аутори воле да се незграпно изражавају. Шта год локалне компрадорске и конвертитске елите радиле, и чиме год се оне бавиле, дубокодржавне елите САД/ВБ знају да је њихов програм за успостављање потпуне светске хегемоније у шкрипцу, они су све очајнији јер им време истиче, привреде им се урушавају, поданици им постају све немирнији, а Кина и Русија се привредно и војно уздижу. За њих је ово сад или никад тренутак. Управо смо ушли у одлучујућу годину. Они ће употребити сваки трик у свом оперативном приручнику.
Да ли ће српски народ имати снаге да издржи и преживи пажњу коју ће му они неминовно посветити?
