Србија ће убрзо бити примљена у ЕУ и неће се још 15-20 година на таљигама возити дугим путем до Брисела!? Фредерика Могерини је ономад током неформалне вечере са лидерима из региона, наводно, најавила да би Западни Балкан могао да буде „истурено одјељење“ Уније.
Суштина се, по свему судећи, своди на то да би Србија и земље у окружењу могле за кратко вријеме да добију неки ограничен статус унутар оквира Уније. Због унутрашње кризе, ЕУ задуго неће моћи да се шири, а постаје и све мање атрактивна за балканске кандидате, којим се са руске (безбједност, енергенти, извоз) и кинеске (инвестиције, извоз, кредити) стране више нуди. Турски и албански лидери то и отворено кажу, а Вучић ономад у Кини вели: „Пет година ми причају о алтернативним изворима енергената, а нигдје их нема него у Русији!“ Другим ријечима, куцнуо је посљедњи час да ЕУ, и без ширења новим пуноправним чланицама, стави под контролу земље Западног Балкана. До јуче безусловно еврофилне, биле су спремне на бесконачно чекање уз рутинска и истрошена охрабрења „Рачунамо на вас!“. Сада, међутим, неки кандидати губе стрпљење (Турци, Албанци), а неки мотивацију (Срби и Бошњаци). Брисел губи ауторитет на Западном Балкану и зато је неопходно „истурено одјељење“.
Слична размишљања, али са нешто другачијим закључком, појавила су се у новије вријеме у иступима америчких специјалиста за Балкан, попут Џона Шиндлера, Данијела Сервера и др., који у разним поткомитетима Конгреса и тинк-танковима Стејт департмента утичу на спољну политику САД. „Америка више не смије да чека спору, неодлучну и самом собом забављену ЕУ док Русија и Кина политички и економски заузимају Балкан. САД морају да се врате у регион, а то ће ићи много брже и ефикасније преко друге западне организације, такође лоциране у Бриселу.“ Речено – учињено, па је упркос Трамповог одлагања због детанта са Путином, НАТО интегрисао малу, али стратешки значајну Црну Гору и затворио поморски прилаз Русији на Западни Балкан. На дневни ред ускоро долази Македонија, која Кини пресјеца „Пут свиле“ преко Балкана за Европу. Обје земље су, дакле, у доксату НАТО-а, док им је пут у ЕУ, послије већ давних првих корака, и даље неизвјестан и што се тиче рокова и што се тиче услова. Фрустрацијама Брисела допринио је Хојт Јиев кратки инспекцијски излет по Западном Балкану. „Замјеник помоћника министра“ земље у којој се не зна ко је предсједник (Трамп, Хилари, или Сорош?) избацио је у Скопљу из игре највише функционере ЕУ – Хана и Могеринијеву. А затим наставио да дијели инструкције у Подгорици, Приштини, Београду и на крају, у строгој дискрецији – у Сарајеву.
При свему томе, управо је Вашингтон био тај који је, претходно, кршењем споразума о неширењу НАТО-а на Исток, „бригом“ за алтернативне изворе гаса за Европу и сличним потезима увукао Брисел у сукоб са Русијом. „Ненасилним“ рушењем легитимне владе Виктора Јануковича у Кијеву САД су избиле на границу са Русијом. Москва је неугодно узвратила на Криму и у Донбасу, а онда је то Американцима послужило као повод за ширење русофобне параноје да ће „непредвиди Путин“ напасти и Пољску и балтичке републике. Тако су САД притјерале ЕУ на санкције према Русији, те њеним најразвијенијим чланицама, посебно Њемачкој, нанијеле огромне економске и политичке штете. Поред осталог, на леђа су им натоварили баласт несамоодрживог и територијалног и популационог горостаса – Украјине, са којом сада нико не зна шта да ради. Америчку политику, не само према Русији, која је вјечити непријатељ, него и према Европи, која увијек треба да буде само слабији партнер, најбоље је сажела Викторија Нуланд у познатој пресретнутој поруци амбасадору САД у Кијеву: „Ма ко ј … ЕУ!“ Надметање за Балкан између Њемачке и Русије/Кине за рачун САД тако се претвара у надметање између њемачке ЕУ и америчког НАТО-а.
Ономад, послије самита НАТО-а на коме је Ангела Меркел током Трамповог говора правила гримасе „Ма шта нам то рече?!“, њемачка канцеларка је дала спектакуларну изјаву: „ЕУ не треба више ни на кога да се ослања и треба да се окрене себи, са САД треба да остане пријатељ и треба да успостави добре односе са Русијом.“ Већ сутрадан, по завршетку разговора са Путином, секундирао јој је Макрон: „Ништа се не може рјешавати без Русије!“ Лидерима ЕУ као да се коначно упалила лампица да ће суперсила на заласку, када тврдом моћи НАТО-а поклопи и Западни Балкан, сјести за сто са Путином и Си Ђиаопингом да подијеле интересне сфере. А да за столом неће бити столице за Јункера, који би требало да представља не само Меркелову, Макрона и старо, оснивачко, пробрано друштво из „прве брзине“ ЕУ.
Зато су се присјетили да би, поред „друге брзине“, предвиђене за посљедње примљене Румуне и Бугаре (ограничено кретање радне снаге), западнобалканским кандидатима могли да понуде „трећу брзину“ илити „истурено одјељење“, „придружено чланство“ и сл. То би, отприлике, значило да „најновији Европљани“ (Србија, ЦГ, БиХ …), уз минимум права, преузму максимум обавеза, посебно у спољној политици Брисела према Москви и Пекингу, али и Вашингтону, а награда би била формално чланство у ЕУ. Балканци не би могли да одлучују, али би се обавезали да слушају, без српског „кокетирања“ са Русијом, бошњачког са Турском, албанског са Америком. Уколико би, бар потенцијално привлачна понуда Брисела, ако до ње и дође, била „узми или остави“, онда би значила само прелазак из дворишта у запећак ЕУ, и хвала лијепо. Уколико би пак понуда подразумијевала преговоре, онда би то била шанса да изразе своје приоритете, попут поштовања војне неутралности, изворног Дејтона у БиХ, одлуке о формирању заједнице српских општина на КиМ, деблокирања Јужног тока, отварање пролаза за „Пут свиле“ и сл. У супротном, десуверенизација, хијерархизација и доминација балканских земаља у име формалног чланства у ЕУ била би напредак само утолико што би (њемачка) мека моћ замијенила (америчку) тврду моћ.
Будимо реални! Реакцију Берлина изазвао је Трамп потраживањем да европске чланице НАТО измире чланарину и да без тога нема гаранције да ће их САД војно штитити, те ће се можда на крају свести на спољну подршку унутрашњој сатанизацији новог предсједника. А Америка ће дисциплиновати европске савезнике по већ више пута поновљеном методу. Исконструисаће нова хакерска непочинства Москве и Путинове освајачке планове, од којих Европа неће моћи да се одбрани без НАТО-а, дугове за чланарину која се ионако троши за америчко оружје дијелом ће одгодити и отписати, те предложити додатне санкције Русији. Нисмо ли исти филм гледали и 90-их у БиХ? Да би доказали да ЕУ није способна да заустави рат без НАТО-а, Американци су саботирали европске мировне планове све док Европљани нису пристали на бомбардовање српских полажаја, а тиме пристали и на опстанак трансатлантске војне алијансе те на останак америчких трупа у Европи. Исто тако, да би неформални приједлог Могеринијеве да се на Балкану формира подружница ЕУ, који је можда само израз тренутне љутње на Хојт Јиа, постао бар начелан став Брисела требаће бескрајна усаглашавања међу чланицама, а тек да се пређе на реализацију, требаће „вјечност“. Ипак, шири контекст се доста промијенио.
Пад америчке моћи, пад привлачности ЕУ и појава нових глобалних играча довели су до надметања више великих актера, који се, укјључив и неоосманску Турску, боре за утицај на Балкану. То не мора да буде науштрб „мира и стабилности“ на Западном Балкану, нити регион да гура на „линију ватре“ (Кери), а пружило би веће шансе за Србе (у Србији и Српској) да из вишедеценијске дефанзиве (признања, извињења и отпора) пређу на активнију дипломатску игру као „кључни политички фактор на Балкану“, како воле да нам ласкају. Да историјски оснивачи, Њемачка (Меркел) и Француска (Маркон) нису олако обзнанили да ЕУ треба да се еманципује од патернализма САД ових дана потврђује италијански премијер Ђентилони („Европљани морају узети своју судбину и своје руке“) и њемачки шеф дипломатије Габријел („САД више нису у стању да функционишу као најважнија сила у западној заједници вриједности“). У крајњој консеквенци, то се своди на питање да ли ће ЕУ напокон да оствари идеју о европским оружаним снагама без којих ће старији партнери увијек моћи да је плаше непријатељима разних боја и облика.
Зачудо, са Западног Балкана за сада нема реаговања. Разумљиво је да амерички фаворити Албанци и Бошњаци забринуто ћуте, али шта је са Србима? Ваљда неће да се замјерају или …
