У октобру 2008. године Генерална скупштина УНусвојила је предлог резолуције Србије,и затражила саветодавно мишљење од Међународног суда правде(МСП), упитавшига: „Да ли је одлука привремених институција Косова о проглашењу независности у сагласности са међународним правом?“ Медији под контролом српског режима бурно су пропратили усвајање резолуције, тврдећи да је тиме постигнут велики успех. Тако је код народа створена лажна нада да ће и одлука МСП-а бити релативно повољна за Србију, односно да ће она представљати позитиван преокрет у борби за очување Косова. Таквој колективној атмосфери подлегли су и многи медијски, као и неки јавни делатници националних уверења. Ретки су били они, као што је публициста и правник Милорад Вукашиновић, који су благовремен указали на то да Србија поново иде слепом улицом, односно да је понудила погрешно срочено питање. И да јој позитивна одлука МСП-а неће донети никакву корист, док негативна може да проузрокује озбиљну штету.
У четвртак, 22. јула 2010. године, уследио је шок за српско јавно мнење. Додуше, како је време пролазило и приближавао се дан одлуке, његов ентузијазам је опадао, али су ипак до краја преовлађивала позитивна очекивања, тј. да ће одлука МСП-а бити бар неутрална. Међутим, добили смо одговор чија је суштина: „Доношењем декларације о независности Косова није прекршено међународно право“. Док је у наставку речено: „Суд није расправљао о праву на самоопредељење или на нужну сецесију од постојеће државе“ – као што се српска јавност надала –„јер то излази из оквира питања које је поставила Генерална скупштина УН“.
Наравно, официјелни Београд је на такву одлуку реаговао испољавањем незадовољства. Министар спољних послова Србије, Вук Јеремић, оценио је да је МСП„избегао да се изјасни о суштинском питању”, тј.о томе да ли су косовски Албанци имали право на „покушај сецесије од Србије”. Међутим, када се ради о сагледавању тога шта је предмет оцене, нема сумње, у праву је ипак МСП. Какво питање такав и одговор! О томе су српске власти требале да размишљају када су постављале питање, односно биле су дужне да изанализирају да ли има смисла поново правити прећутне или директне договоре са онима који су већ више пута преварили и своје „пријатеље“ у Србији. На страну то што евроатлантски центри моћи систематски раде против њених националних интереса.
Београд је био охрабрен од стране Вашингтона и Брисела да се на стерилан начин обрати МСП-у. Отприлике му је речено: „Поставите анемично питање, а одговор ће бити на три ћошка. Преостале српске позиције на Косову неће бити радикално угрожене. Ви ћете моћи да причате свом народу да сте победили. То ће моћи да раде и лидери косовских Албанаца, а и ми ћемо бити задовољни“.Но, убрзо су српски властодршци поново добили потврду онога што су морали и раније да схвате, а то је да у геополитичким комбинацијама обећања мало вреде.
Лакомислена наивност не умањује кривицу оних који сада владају Србијом. Она је вишеструка. Прво, олако су, са својим некадашњим партнерима из већ готово заборављеног ДОС-а, прихватали да малтене раде све што је тражено из Вашингтона и Брисела, и тако су фатално ослабили моћ и преговарачку позицију Србије. Друго, наставили су по старом и онда када је било јасно да се изјаловила нада да ће колаборационистичка политика донети неку корист за државу (док је патриотски део некадашњег ДОС-а смогао храброст да од ње одустане и зашта је платио виску цену). Уместо да је Србија тужила земље које су признале тзв. државу Косово, и почела енергично да јача стубове суверенитета (национално-одрживу привреду, војску), односно да мења геополитички курс, она се после евроатлантистичког признања Косова и избора 2008. године, одлучила да постави немушто питање МСП-у, односно продужила је са вођењем погубне евроатлантске политике. Треће, криви су што се и даље самозаваравају, а српски народ варају.
Српски властодршци су се кратко време љутили због онога што су им урадили западни „пријатељи“, али су онда, уместо да макар тада почну да се од њих бар дискретно дистанцирају, у сваком погледу, укључујући и одбрану Косова, наставили по старом. Предложили су Савету безбедности УН резолуцију чијим усвајањем Србија поново ништа суштински не може да добије, а доста може да изгуби. Готово је извесно да изворна српска резолуција не може да доживи успех, као и да ће нови пораз додатно пољуљати већ нарушени међународни имиџ Србије.
Aктуелни режим очајнички настоји да се не замеризападним непријатељима Србије, па повлачи „патриотске“ потезе који су у напред осуђени на неуспех. Наравно, при томе чини разне акробације како би се оправдао пред народом. У циљу тога сада активира све своје медијске и друге пропагандне механизме како би народ био убеђен да власт ради све што је могуће, али на начин да цена одбране Косова не би била затварање капија ЕУ и погоршање економске ситуације.
Док власт поступа на такав начин, главна опозициона партија тврди да би она, у основи исту, „косовску политику“ спроводила боље. Српска напредна странка – која је исекла своје радикалске корене, и некадашњи национални ентузијазам опортунистички заменила евро-унијатским набојем – сада наступа само као опозиција режиму али не и међународним менторима тог режима, који су прави генератор зла са којим се сусреће српски народ. У духу принципа који је пласирала садашња власт, „и Косово, и ЕУ“ – а за који је јасно да спада у домен огољене демагогије – СНС отприлике тврди да је сада најважније да Николић и Вучић замене Тадића и Јеремића, па ће све постати боље.
Они ће, наводно, на неки чаробан начин успети да, у сарадњи са својим новостеченим бриселским, вашингтонским и лондонским пријатељима, побољшају српске позиције. Малтене да кажу: „Актуелни режим је направио грешку што више и боље није сарађивао са западом“. Камоли да имају храбрости да проговоре о ономе што је истина, а то је да се запад из геополитичких, а не персоналних, партијских или идеолошких разлога односи непријатељски према Србима. И да то не може да се промени било каквим уступцима, већ мора да се тражи модалитет за пружање ефикасног отпора мирнодопским агресорима, који настављају оно што су започели када су бомбардовали Србе у Српској Крајини, Републици Српској, Србији и Црној Гори.
На партијској сцени Србије, у већој или мањој мери, некада отворено а некада тек индиректно исказан, такве ставове, на срећу, ипак заступају Демократска странка Србије и Српска радикална странка. Без обзира на повремену, чини се, превелику обазривост, извесну конфузност и енергетске падове, бар је јасно да су те странке уистину на патриотским позицијама, како генерално, тако и у вези са одбраном Косова. Њихова супротност је Либерално демократска партија која власт не критикује као патриотске странке, што води дефетистичку политику, нити ка СНС, да је неспособна да добро води Србију „исправним“ путем који је одабрала, већ због тога што у потпуности није дигла руке од Косова, суверенитета Србије и, с друге стране, што је још није увела у НАТО.
Сличне ставове имају и, за сада релативно уздржани, отворено евроатлантистички кругови владајућег блока. Они представљају унутрашњу „лдповску“ опозицију председниковој квазипатриотској струји. А она је то јер, како смо видели, у суштини и не води борбу за територијални интегритет Србије и њену независност, већ је само постепено гура у безизлазни положај, односно ка прихватању косовске и атлантске „реалности“. То не значи да „дворска клика“ тако поступа зато што је дубински издајничка, већ зато што нема храбрости да учини, односно зато што има партијске и личне интересе да не учини, оно што је ризично али Србији једино може да донесе спас. А то је да поведе политику систематског унутрашњег и спољњег супротстављања непријатељима Србије. Она не мора да буде радикална, али мора да буде одлучна. Даљим попуштањем и полтронским ставом према Вашингтону и Бриселу, Србија не да ништа добро не може да постигне, већ иде у пропаст.
С друге стране, када би власт показала истинску чврстину у одбрани преосталих националних интереса стекла би, без обзира на све што је до сада урадила, много искренију и активнију подршку знатног дела народа него што може да постигне квазипатриотским манипулисањем. Међутим, то већ спада у домен политичке фантастике. Не каже народ џабе: „Што се кусо роди време не исправи“. Саможива и уплашена власт, и то не само због спољних фактора већ и евроатланских „мангупа“ у својим редовима, односно вашингтонско-бриселске алтернативе (СНС-а), иде линијом мањег отпора. Благо се супротставља западу, како би сачувала образ пред народом и историјом, иако изгледа мисли да од Косова нема ништа.
И те како је и власт свесна да они са којима колаборира због лично-партијског интереса, и погрешне процене да сурови англоамерички бог Молох може да буде задовољен „умереним“ жртвама, не мисле добро Србима. Но, официјелни Београд очито и даље сматра да ће куповином времена када се ради о Косову, и с друге стране, кооперативношћу не само у вези са неким аспектима тог проблема, већ и многим другим питањима, провести Србију и себе лично између Сциле и Харибде. Другим речима, да ће иако не сачува Косово, спречити да дође до даље дезинтеграције Србије (Рашка област, Војводина, Прешево – Бујановац). Наравно, то је погрешан рачун. Ако Србија настави као до сада, Америка ће јој полако узети све што желе, а њу, сведену на границе које јој је Хитлер наменио 1941. године, још и увести у НАТО, па да се Срби сутра за евроатлантске интересе боре у Авганистану или неком другом далеком поднебљу.
Све у свему, ситуација је веома тешка. Како када се ради о положају у коме се налази Србија, тако и спремности влати и великог дела опозиције да се истински бори за интересе српског народа и Србије. Стање у коме се Србија налази можда најбоље описује изванредан афоризам познатог београдског адвоката Ђорђа Мамуле: „Није све тако црно, бели се застава“. Ипак, историја је показала да је живот пун наглих преокрета. Не треба занемарити народу изреку: „После кише сине сунце“.
Нема сумње, приближавамо се још једном неуспеху. Било тако што ће предлог српске резолуције бити одбачен, или тако што ће уплашена власт прихватити њену делимичну промену (вероватно путем амандмана), чиме ће српске одбрамбене косовске позиције поново бити померене, и то до линије где се капитулација – а њу представља убрзавање процеса фактичког прихватања „независности“ Косова (формално признање од Београда нико озбиљно не тражи) – већ назире. Свакако, власт ће то што није повукла резолуцију покушати да представи као своју победу. Можда ће успети привремено и да превари део народа, али тиме положај Србије неће постати бољи. Неће постати бољи ни ако ДС на челу државе замени СНС, или те странке направе коалицију. Но, ни то није смак света. Напротив!
Док год се релевантан део Срба, макар то била и значајна мањина, опире стању које нам Вашингтон намеће, имамо шансу да победимо, ма колико пре тога доживели пораза. Људи који воле Србију и желе јој добро, сигурно, представљају већину њених грађана. Друга ствар је што су изманипулисани и тихи, и што у жељи да се докопају бољег живота, омогућавају западним клијентима да земљу воде антисрпским странпутицама. Када увиде крајње консеквенце онога што допуштају да им се чини, освестиће се. А на свима је који већ знају куда идемо да упорно чине све што могу да остатак нације пробуде. Ту поново стижемо до одлуке МСП-а и српске резолуције о којој ће се ускоро изјаснити Генерална скупштина УН.
Иако то звучи сурово, некада стварно може да испадне да горе води ка бољем. Најопасније је постепено труљење. Када се тај процес убрза, много теже је сакрити шта ће се на крају десити У складу са тим, у условима продужене економске кризе, одлагања европских интеграција и раста стандарда, кулминација понижавања српског народа можда допринесе сазревању услова за промене. И то праве, а не да једни клијенти запада смењују друге, тек површно другачије политички обојене. Ипак, да се не заваравамо, то се неће десити брзо.
И да власт формално призна Косово, до суштинских промена не би дошло преко ноћи. Тим пре се то неће десити због серије правно-политичких пораза пред разним органима УН. Срби су се, пре свега захваљујући нерзрелости своје политичке „класе“,трагично заплели у мрежу саткану од калкулантства,дефетизма,колаборације, лажних нада, сујете, раздора, разочарења. Тако су постали плод који полако дозрева и постаје погодан за то да буде убран или сам упадне у евратлантску корпу. А нова серија болних неуспеха власти, сама по себи, неће их извести на прави пут, а то је пут отпора глобалном злу.
Но, услед неуспеха власти биће динамизиран политички процеси. Ма колико водеће партије биле клијентске у односу на запад, нису му потпуно подређене. Њихови лидери су спремне да националне интересе третирају као монету за поткусуривање, али не и да било чему подреде своје амбиције. Стога, СНС ће пораз власти покушати да искористи да је обори, а она ће се пре свега окомити на конкуренте за место сатрапа Србије. У таквим околностима ДСС и СРС – ма колико се неки њихови предводници (поготово последњих) плашили да је опасно играти оштро и призивати изборе у околностима када им је рејтинг лош – имају шансе да побољшају своје позиције, и заузму боље почетне положаје за битку за власт која ће у неком тренутку уследити. У наредном периоду вероватно ће се после фазе међусобног одмеравања снага и наредних избора удружити два евроатлантистичка блока (владајући и СНС са могућим коалиционим партнерима).
Тиме ће бити олакшано кристалисање језгра националног отпора. И то од патриотских делова садашњег партијског спектра – наравно допуњеног другим формалним и неформалним стециштима националног отпора – ако те странке покажу способност да се саме искобељају из мреже о којој смо говорили, и да на конструктиван начин обједине своје снаге и привуку друге националне факторе. А ако то не ураде, бар ћемо на свим странама до краја спознати ко је ко, те ћемо добити много већи празан простор за стварање нове, делима а не само речима, патриотске опозиције. У првом случају се ради о краћем путу до суштинског преокрета, а у другом о дужем. Али како рече Сенека: „И после лоше жетве треба сејати“. Ако тако упорно будемо радили, пре или касније, верујем, изборићемо се за спољно и унутрашње ослобођење.
Дављеник се и за сламку хвата, али ако се не паралише од страха и не препусти судбини, чак и на тај начин може да се спасе. Они који не желе да се спасе покушавају да га убеде да „рационално“ сагледа околности, и у складу са тим не гаји наду, односно не троши џабе снаге. Међутим, шта је за њега алтернатива нади и ризичном отпору? Сигурно дављење! Уосталом, није ни свака нада луда. Таква је, у конкретном случају, нада да ће онај који је несрећника бацио у океан са намером да се удави, у ствари, њему помоћи да се претвори у рибу и наставити да живи, и то срећно и берићетно као никада пре. А нада да ће се из смртоносне воде извући, пропраћена истрајним и енергичним копрцањем да се то и деси, напротив, и те како није узалудна, односно може да има спасоносни карактер.
