Па, ако је Председник Србије Томислав Николић проговорио о накнади штете од стране НАТО пакта због бомбардовања бивше Југославије, то онда није случајно.
“Ја се не жалим и не тражим класичну ратну надокнаду, али док сам ја Председник Србије, подсећаћу вас на ваше обавезе да нам компензујете огромне и непоправљиве штете које су нанете нашим цивилним објектима и привреди у целини” – рекао је Николић на седници СБ ОУН посвећеној Косову и Метохији.
Узгред да кажем и да питање компензације за српске избеглице са Космета, такође свакако није сувишно. Вољом НАТО пакта, стотине хиљада људи су лишени крова над главом и изложени су понижавањима.
А проблем загађености Србије услед гађања пројектилима са осиромашеним уранијумом, одавно се налази на нивоу вештачке катастрофе која се може поредити са штетама Вијетнама од дефолијанта “црвени агенс” током “ослободилачке мисије” САД у југо-источној Азији.
Захтев Председника Србије је јасан и легитиман. Смисао захтева своди се на једно – молим вас да нас сматрате партнерима једнаким себи и да одговарате за своје поступке.
Али шта ће сада уследити? Да ли можемо очекивати да ће организације за заштиту људских права под патронатом Брисела почети плакати због жртава бомбардовања и да ће хорски молити Брисел да надокнади штету?
Или да ће можда Савет НАТО пакта вођен човекољубивим осећањима, донети одлуку да жртве “колатералне штете” у рату против Југославије вапију за правдом? И да ће у резултату тога Србију запљуснути пљусак долара?
Тешко да се тако нешто догоди. То јест, онај ко одавно прати делатност те организације, највероватније ће претпоставити нешто сасвим друго. И то друго (ко зна по који већ пут), тако подсећа на сиже из бесмртног романа Јарослава Хашека “Догодовштине доброг војника Швејка”.
“То се догодило код капетана Адамичека… Једном приликом на батаљонски рапорт му се јавио војник из једанаесте чете, жалећи се да га је заставник Дауерлинг синоћ на улици назвао чешком свињом.
Пре рата је тај војник радио као књиговезац који је сачувао осећање националног достојанства. “Хм, да, то су такве ствари – тихо је рекао капетан Адамичек (он је увек говорио веома тихо) – То је рекао увече на улици? Треба проверити да ли сте имали дозволу за излазак из касарне. Аbtreten!”1
После извесног времена капетан је позвао подносиоца жалбе. “Разјашњено је да сте ви тога дана имали дозволу за излазак из касарне до 10 сати увече. То значи да нећете бити кажњени. Аbtreten!”
Од тог момента, драги пријатељу, Адамичек је стекао репутацију праведног човека”.
Управо тај сиже се отелотворио и у случају са Председником Николићем. Најправеднија организација на кугли земаљској размотрила је његово питање и он неће бити кажњен.
Зар ово није тријумф равноправности међу члановима међународне заједнице?
Иако, наравно, међу америчким сенаторима има људи са појачаним осећањем одговорности према другим народима, који могу затражити да се Николић казни због своје незахвалности. Јер, да није било рата, Срби би до дан данас страдали због своје удаљености од западне цивилизације. А чак и ако су их из ове цивилизације бомбардовали, онда би било добро да се искажу топла осећања уважавања према ауторима бомбардовања. У супротном, некако ружно испада.
Овде се треба до ногу клањати, а не тражити некакву надокнаду.
Због тога, уколико неко у Београду није све баш најбоље схватио, онда ће се у случају поновљеног питања, чути легендарно Аbtreten!”.
1 Аbtreten! – У германској војној терминологији овај израз има отприлике значење као “Вољно!” код Срба (прим. прев.).
