Србија у контексту потпуног слома савременог међународног права

188

 


Међународно право није увек изгледало тако као што изгледа данас. Одмах после потписивања Статута ОУН 1945. године и развоја његових одредби у читавом низу других међународно-правних аката, постепено је почело да се формира такозвано “савремено међународно право”, чија је главна одлика била његова прогресивна усмереност. То прогресивно међународно право у принципу је завршно оформљено средином седамдесетих година двадесетог века. Као главна одлика тог прогресивног међународног права постало је успостављање једног потпуно новог међународног поретка. Као прво, колонијални народи добили су право на самоопредељење, што је одредило легитимитет и међународну подршку борби (па тако и оружаној) национално-ослободилачких покрета и легитимитет за рушење колонијалног система (који је до тада био и подржан међународним правом). Као друго, међународно-правнo обезбеђење примене силе и успостављање система колективне безбедности. Као треће, равноправност држава, немешање у њихове унутрашње послове, обавеза међународне добросуседске сарадње…



Данас смо ми сведоци слома тог међународног система. Тај слом иде путем уништења важећих норми и стварања “паралелног права”. Паралелно међународно право ствара се другим субјектима који се разликују од субјеката међународног права, као на пример међународним кривичним трибуналима, створеним да би се заобишао закон. Ти трибунали доносе одлуке које су у директној супротности са важећим нормама међународног права, но оне постају ефикасније јер се спроводе грубом силом. Таква је, на пример, постала одлука Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију и Међународног кривичног суда о скидању имунитета председницима држава, када су ти Трибунали издали налог за хапшење Слободана Милошевића и Моамера Гадафија – и то управо у време кад су те земље биле подвргнуте иностраној агресији.


Међународно право се урушава и путем слома важећих институција, пре свега система ОУН-а. Чини се све како би у очима светске јавности ОУН почела да изгледа или као неспособна или као злочиначка организација. Због тога су мировне снаге УН и Обале слоноваче јурнули на "зимски дворац" и хапсе законитог вођу земље. Ради тога органи система УН демонизују Сирију и њено руководство. Ради тога се СБ УН приморава да створи МТБЈ ради обрачуна са највишим политичким и војним руководством земље, а изасланик Генералног секретара УН Марти Ахтисари, развија и промовише план о черечењу Србије.


После слома (још увек) дејствујућег позитивног међународног права, остаје само паралелно међународно право, које већ неће имати прогресивне црте, јер у његовом стварању не учествују законити субјекти и оно није усмерено на обезбеђење интереса читаве међународне заједнице.



У вези са тим, политику коју Запад у последње време спроводи према Србији и српском народу, треба посматрати не само као парцијалне покушаје промене државних граница, не само као просто кршење међународног права, већ и као део потпуног слома основних принципа савременог међународног правног поретка. Растурање Југославије и Србије представља најгрубље кршење тих основних принципа међународног права као што је принцип територијалне целовитости држава и принцип немешања у унутрашње ствари државе. Ови принципи садржани су у Декларацији УН “О принципима међународног права”, из 1970. године. Постоји још један важан принцип, који је уграђен у само једном међународно-правном акту. То је Хелсиншки Завршни акт из 1975. године, који су потписале 33 државе у Европи а такође и САД и Канада. И његов принцип јесте – принцип неповредивости граница. Кршење принципа неповредивости граница можда и јесте главни циљ потпуног слома савременог међународног права. Видимо да су главни рушитељи међународног права земље са англосаксонском правном традицијом, које сматрају да треба правити преседане како би се замениле као бајаги “застареле” норме међународних аката.



Заштита граница Србије није само заштита српског народа и српске државности. То је заштита основних принципа Хелсиншког завршног акта, који представља камен темељац међународно-правних аката који су завршно оформили и учврстили резултате послератног правног устројства света и међународног правног поретка. Због тога заштита граница Србије представља најважнији бастион борбе за очување прогресивног међународног права и читавог светског устројства.