“… само у последњих тридесетак година на тлу Европе догодило се више крвавих оружаних сукоба него, на пример, у Источној Азији …”(1)
Тимоти Гартон Еш, професор европских студија на Оксфорду
Почињем овај текст цитатом угледног западног професора и интелектуалца пре свега зато да би избегао беспотребну расправу са српским евро-фанатицима који раде за плату и који ме обично оптужују да блатим Запад јер сам руски лобиста, али и зато што ми даје шлагворт да свима њима, на челу са Вучићем, поставим једно занимљиво и веома важно питање. Сећате ли се шта је било пре тридесетак, тачније пре 29 година?
Не можете да се сетите? Нисте били рођени? Није Вам важно? Е, па, веома је важно. Тада је, понајвише заслугом Михаила Горбачова, пао Берлински зид! Немачка се ујединила, договори са Јалте су престали да важе, а савезничка победа у II светском рату је обесмишљена.
Практично, само две године касније започело је крваво разбијање Југославије.
Случајност? Може бити, али уједињена Немачка била је један од његових видљивих инспиратора, пре свега признањем Хрватске за које није имала сагласност ниједне западне земље, осим можда Ватикана. И у свим осталим сукобима на тлу Европе (Босна, напад на СРЈ, Украјина, Грузија, Чеченија) та уједињена Немачка итекако је имала своје прсте. И излазила јача, бришући ограничења која јој је наметала капитулација у II светском рату. Дошла је чак дотле да је почела лобирање за право Вета у УН, а када јој то није прошло започела је са изоколним захтевима за његово укидање. Од тих тридесетак година уједињене Немачке у Европи који се, о гле чуда, поклапају са тридесетак година сукоба на староим континенту, Ангела Меркел је канцелар готово половину, од 2005. И још би. Тек да се зна.
Ако погледамо структуру ратних сукоба у Европи тих тридесетак година, колико трају, видећемо да су они били пре свега анти-словенски! Увек су актери, или бар један, били словенски народи и увек је деловање Запада, које је у Европи симболизовала уједињена Немачка, било усмерено против словенског народа у сукобу. Православног. Наравно, помињани су диктатори, демократија, људска права и остали реторички вокабулар, али када оголимо стварии анализом, видимо да увек бивају на мети Словени и Православље. И велика Немачка као актер на другој страни. Три деценије, већ.
Имамо ли права да се тим поводом не сетимо односа према Словенима и територији коју насељавају мрачног нацистичког вође Адолфа Хитлера?! И ширења европског Запада према руским границама, ових последњих тридесетак година о којима говори оксфордски професор Тимоти Еш! И тога да су све државе које су током II светског рата створене од стране нацистичке Немачке, или су је помагале, данас слободне државе којима Запад, на челу са Немачком без зида, признаје статус демократских. О претварању Дана победе у Дан Европе да и не говоримо.
Смемо ли као Срби, Словени и Православци, да заборавимо шта смо све као народ преживели и препатили тих тридесетак немачких година, од којих је половином господарила фрау Меркел? Имамо ли право да заборавимо све речи, ставове и дела Немачке упорене против самог нашег постојања, да затворимо очи и искључимо мозак, како нас својим медијским бичем приморава Александар Вучић? Имамо, ако тако желимо и ако сматрамо Вучића за Вођу, али морамо узети у обзир да се историја увек понавља онима који не науче њене лекције.
На срећу има оних који те лекције памте. Пре нешто више од деценије, на безбедносној конференцији у Минхену 2007. године, Владимир Путин одржао је, у име ојачале Русије, пророчки говор у коме је упозорио Запад, пре свега његов европски део, где ће га одвести једнострана политика којом је кренуо. Замолио их је да узму у обзир дата обећања и минимум интереса друге стране. Разумели га јесу, јер говорио је јасно, али нису га очигледно нису узели довољно озбиљно.
Пре пар дана, нешто више од деценију касније, Путин је одржао нови говор, своје редовно годишње обраћање нацији. Сви од реда, посебно Америка и Немачка без зида, чуљили су уши. А он, иновативан као и увек, није само говорио већ је показао и неке видео снимке. Ново руско оружје. Деценију испред њиховог антиракетног штита, Ратова звезда и других Хари-потеровских назива. И поручио им је да су то оружје заправо сами они направили, Запад. А да су почели оне 2007. у Минхену.
То оружје ставило је тачку на прокламовану војну супериорност НАТО-а над Русијом и послало у коначну пензију концепт униполарног света. А Европа, са Немачком као лидером? То више није монолитна заједница која расте у светлију будућност. Али, да не љутим поменуте српске евро-фанатике за плату, па ни Вучића, опет ћу позвати у помоћ уваженог оксфордског професора Еша:
“ … Европа мора да пронађе нови темељ заједништва, такав који би имао практичног, политичког и емотивног смисла за њене младе генерације. Европа, такође, треба да осмисли своју јединствену позицију у свету који се драматично мења – мимо њених граница…” (2)
Разуме ли ово Вучић, када после братског загрљаја са Лавровим, јури у Берлин без зида, на позив Ангеле Меркел да реферише, прими инструкције и утврди цену коју Србија треба да плати да би наставила путем “европских интеграција” које не постоје. И да је моли да све остане на столици Косова у УН, као да то није исто као и потпуно признање?
Где жури и зашто срља таблоидни српски вођа? О каквом вековном конфликту између Срба и Албанаца он говори? И зашто?
Ако сматра да се конфликт решава одрицањем од територије, зар заборавља да такав конфликт очас посла може имати са Муслиманима у Рашкој, Мађарима у Војводини, Власима у Неготину, и тако редом…
И да ли размишља како ће Вучићофили у руској власти, а дефинитивно их има, гледати на његово трчање код Меркелове, жене која делом и због погрешне политике према Русији, своју политичку судбину више не држи у својим рукама…
А Путин ћути и гледа …
_____________________________________
