Атински модел
Уколико би технику владања Александра Вучића хтели да означимо једном речју, онда би то била демагогија (етимолошки: демос – народ, аго – водити). Све одлике демагогије, које политичка теорија везује за овај начин владања, а којe су се испољавале још у старој Атини, итекако су видљиве у политичком животу данашње Србије. Отуда К. Чавошки, бавећи се у својој новој студији o Тукидидовој политичкој мисли између осталог и демагогијом, као пратећом маном атинске демократије, (не)намерно осликава и политичке прилике у Србији Вучићевог (не)времена.1)
Као прво, демагог долази на власт подилажењем хтењима и (анти)вредностима простог и лаковерног, а при том квантитативно најпретежнијег дела народа. Управо онако како је то чинио атински демагог Клеон, имајући према демосу став који се у најкраћем могао изразити речима: „Ви знате ваша властита ограничења, ви знате да вам недостаје просуђивање, те да стога морате веровати другима; а пошто не располажете просуђивањем, нисте кадри да правите разлику између оних који заслужују ваше поверење и оних који га не заслужују. Ја вам пружам мерило које можете да разумете: верујте оним људима који су вашег кова, људима без племенитости, људима попут мене; да бих вас оспособио да мене разликујете од других простака, ја вам кажем да располажем Периклеовом врсноћом и нисам непоуздан”. Оваква матрица демагошке владавине чини да „чак и они који су разборитији и ученији (не можемо да кажемо и мудрији, пошто је мудрост подразумевала и моралну исправност) упорно настоје да опонашају простоту и приглупост оних за чије се поверење боре, зато што добро знају да су обичним свакидашњим људима најближи они који се од њих најмање разликују”.2) Тако је подилажење незнању и моралним нискостима светине постало обавезни пратилац демагогије још од старе Атине.
При том, властодржац-демагог не подилази страстима народа зато што га воли и уважава, већ зато што демос третира као пуки објект манипулације у свом походу на власт. Поредећи славног Перикле са његовим наследницима, Тукидид истиче како је „Перикле обуздавао масу и није допуштао да га она води, док су они после њега кренули да ласкају и угађају простом народу не би ли стекли првенство и надмоћ у односу на друге”.3) Гојећи ирационална народна хтења, демагог се показује као поробљивач народа. Јер само онај вршилац власти који је учитељ врлине, истински je чувар слободе једног полиса (политичке заједнице). Зато што свет моралних норми припада царству слободе, док свет телесних прохтева и страсти припада царству нужности. Отуда свако спољно ослобођење, лично или национално, започиње освајањем унутрашње слободе кроз победу врлине над страшћу.
У Атини је подилажење народу после Периклеове владавине довело до тога да је демос ћутке прихватио Писандрову одлуку о укидању демократског поретка и увођењу олигархије. Речју Чавошког, „када је Писандар сасвим отворено објаснио да другог спаса нема (од укидања демократије и увођења олигархије), прост народ је олако пристао најпре из страха, а потом у варљивој нади да ће се све то касније моћи да промени”.4) Тако нам се открива кључно правно-политичко обележје демагошке владавине – крхост правних установа у поретку који је демократски по пореклу (формалној легитимацији), а демагошки по манифестацији. Разлог томе је то што је законитост (еуномија) главна жртва демагогије, а законитост је по Солону „божанство” чије се дејство открива „у миру и хармонији друштвеног космоса”. Мудрим Атињанима је, како истиче В. Јегер, било јасно да је неспорна „узрочна веза између кршења закона и поремећаја социјалног живота”.5)
Уз то, ласкање страстима светине од стране властодржаца-демагога порађа политички амбијент којим царује лаж, на шта јасно упозоравају речи Атињанина Диодита: „Дошло је дотле да и добри предлози, ако су изречени искрено – нису ништа мање подложни сумњи од лоших. Тако и онај говорник који би хтео да убеди у најопасније подухвате мора да прибегне обмани да би придобио масе, исто као што и онај који износи поштене предлоге мора да лаже, да би му се веровало”.6)
Основна страст која рукводи ирационална хтења светине у јавном животу и чијом злоупотребом демагог гоји своју моћ, је жеља демоса да има више или pleonexia.7) Истовремено, пошто се светина (plethos) руководи страстима, а нарочито похотљивом страшћу да има више (pleonexia), она је у јавном животу ћудљива и превртљива, што се материјализује кроз доношење спорних и ризичних одлука, а пре свега таквих којима се власт carte blanche препушта у руке властољубивих пустолова и варалица, који искључиво живе за и од владавине (не и политику као врхунску мисаону делтаност). Међутим, као што светина временом постане жртва својих страсти у политици, тако се и демагози из господара гомиле често претварају у жртве њене ћудљивости.
Демагошко налажење ослонца у страстима неодговорне светине, „која се лако поводи за оним што је њој пожељно и угодно или чак осуђује оно за шта је сама крива”, чине да „полис (политичка заједница, З. Ч) није ништа друго доли велика гомила, у којој се страсти једног човека сучељавају са страстима других, док је ум ућуткан”. Следствено, духом политичке заједнице која није окупљена око идејне вертикале, тачније заједничке заветне жртве (по Ф. Де Куланжу у темељу сваке политичке заједнице положен је религиозни култ), већ око обећања задовољења хтонских страсти обећања стицања, почиње да влада свеопшта завист и отимачина као сигуран знак скорог распадања полиса. Зато Солон, по речима В. Јегера, наступа као „упозоривач својих суграђана, који се заслепљени интересима, уништавају у борби. Види како град убрзо срља ка провалији, па он хоће да заустави ту претећу пропаст. Гоњени страшћу за добити, вође народа се богате неправедно, не штеде ни имање државе ни имање храма”. Такву државу, по Солону, „погађа божја казна, која није лоша жетва и куга, као за Хесиода, него се она спроводи у виду поремећаја социјалног организма, какав изазива свако кршење права. У таквој држави избија страначка свађа и грађански рат, људи се истребљују на скуповима који познају само насиље и неправду, велике гомиле људи без средстава морају да напусте отаџбину и одлазе у ропство за дуг. И мада би неко хтео да избегне ту несрећу и да се завуче у најскровитији кутак свог дома, ипак ће општа несрећа наћи и њега, она ће прескочити довришне зидове и обезбедити себи улаз”.8)
Истовремено, како се демагошка владавина рађа у амбијенту у коме се подстичу ирационалности, слобода расправе, као предуслов сваког сабраног и рационалног промишљања у политици, прогнана је из политичке заједнице којом управља демагог. Тукидид наводи пример демагога Клеона, који пориче улогу мудрости у политици и противник је сучељавању ставова, због чега интелектуалце сматра за „праву погибељ за опстанак државе”. Од њих су „много кориснији они други, који се не уздају у своју мудрост нити доводе у питање важеће законе, од којих нису паметнији, па мање оспоравају беседе вештих говорника”.9)
Демагогија боје „Пинка”
Искуство атинског политичког живота пружа одговор збуњеним Вучићевим савременицима, зашто политички живот у Србији сваким даном све више наликује разним „фармама” и „паровима”. Разлог је демагогија, која је под легитимацијом демократије, зацарила у Србијином политичком животу. Истовремено, демагогија, која се показује као подилажење и гојење најнижих страсти светине од стране властодржаца, објашњава зашто су у Србији Жељко Митровић и Миломир Марић главни Вучићеви помагачи у стварању ријалити политичког амбијента. Прецизније, Вучић је са својом демагогијом, заједно са медијским тровачем Митровићем, учесник у великом пројекту моралног разбијања и духовне деградације Српства. Он је покренут почетком дведесетих година прошлог века, у тренутку када је, с једне стране, после пола века титоистичког једнумља започело политичко ослобађање Србије, а с друге стране, ослободилачко-отаџбински рат српског народа у Крајини и БиХ.
Овај пројекат је замишљен да буде главно позадинско, петоколонашко оруђе за раслабљивање, дезорјентацију, разбијање и постепену окупацију матице Србије. Требало је примитивизмом и подкултуром духовно инфериоризовати Србе, а демагогијом обесмислити демократију, обљутавити политику као умну вештину и онеспособити државу. Истовремено, демагогија најбоље успева на тлу на коме је претходно посејан кукољ примитивизма, југо-интернационалистичке и вулгарно материјалистичке подкултуре, тајкунизације, криминализације и свеопште комерцијализације.
С тога се без икаквог претеривања, оснивање „Пинк” телевизије може узети не само као симболички почетак унтрашњег духовног рата против светосавског духовног наслеђа, већ и као родно место савремене српске политичке демагогије. Атинско историјско искуство нас опомиње, да оба процеса, вулгаризација српског духа и демагошко урушавање српске политике, имају један циљ – разарање духовних основа једне заједнице и коначно колапс њеног самосталног политичког живота.
Најновији симптоми старе болести
Неки догађаји из последњих пар месеци упечатљиво доказују да демагогија Србији доноси исте оне кобне проблеме са којим се у прошлости суочавала атинска држави.
Укратко, насиље у Савамали потврђује да је законитост (еуномија) прва жртва демагошке политике, јер у демагогији владају људи а не закони. Последично, правна несигурност изазвана безакоњем, ствара услове за пораст различитих друштвених конфликта, а ови воде у растакање политичке заједнице.
Потом, услед потпуне утонулости српске политике у партијашке и клановске сукобе, на удару демагошке политичке матрице нашле су се поједине за државу виталне уставне институције. Тако је Вучићев „независни аналитичар” Д. Анђелковић, по принципу „због Николе мрзим Св. Николу”, конфузно и крајње лаички, уз читавних низ погрешних уставноправних закључака преко Томислава Николића напао саму установу непосредно изабраног председника државе.10) (Нпр. Анђелковић тврди да је шеф државе имао већа овлашћења по Уставу Србије од 1990. него по садашњем Уставу, што је супротно тврдњи писца Устава од 1990. и доајена српске уставноправне науке, Р. Марковића)11) По Анђелковићу, може се реално очекивати да ће у поступку промене Устава, а ње ће због ЕУ бити јер „о томе врапци на грани певају”, Србија добити слабог шефа државе кога ће бирати парламент. Овим би српски властодржци извршили један од битних задатака у процесу уставне денацификације Србије, елиминисање наметнуте „хипотеке аутократског шефа државе” из Милошевићеве ере, како се 2006. изразила група експерата Београдског центра за људска права.12) Уставна денацификација Србије које се од 2006. спроводи поступно, треба да се заврши по моделу послератне денацификације Немачке. СР Немачка је 1949. уместо неспосредно бираног, што значи јаког председника, из предратне Вајмарске Немачке, као ондашње замене за немачког цара, добио посредно бираног, што значи слабог председника. Или по моделу, разоружана држава добија протоколарног, развлаћеног команданта – шефа државе. Уосталом, и англосаксонски обрачун са немачким државотворним традицијама се одвијајо по линији обрачуна са пруским милитаризмом и пруском аутократијом.
И најзад, атмосфера која од прве седнице влада новим сазивом Народне скупштине потврђује да ће представничко тело од ефикасног контролора извршне власти и веродостојног репрезента политичке воље народа имати скарадну ријалити форму, која сасвим одговара демагогији као царству лажи и простаклука.
Закономерно, у држави која је лишена основиних атрибута суверености, народно представништво, које би требало да изражава вољу народа као носиоца највише (суверене) власти, претвара се у пуку машину за изгласавање на страни написаних закона.
Следствено, функција контроле извршне власти у земљи под иностраним туторством прелази са народног представништва на окупаторове центре моћи – бретонвудске и бриселске установе. Зато од доношења Устава од 2006. године до данас, а вероватно и убудуће, у Народној скупштини нећемо имати на дневом реду интерпелацију предвиђену важећим Уставом, која је уз неизгласавање буџета најефикасније средство парламентарне контроле Владе.
Једном речју после ере демагогије, и у Србији, као и у старој Атини, неће остати ни камен на камену од правних институција, владавне закона и демократије; и на крају, као и у случају Атине, неће ништа остати ни од самосталног политичког живота.
Корени данашње демагогије у Србији
Демагогија је Александру Вучићу иманентна као начин владања. Политички се родио под управљањем човека који је с поносом истицао да му је руководно начело макијавелистички аморални принцип да циљ оправдава средство, што је конкретним радњама толико пута потврдио. Своју политичку еманципацију Вучић је остварио у СНС, странци која четири године од оснивања није имала свој програм, што више од свега говори о мотиву политичког окупљања неорадикалских пребега. При том, Вучић се у СРС научио идејној неконзистентности као нужном изразу доминације макјавелистичког креда. Јер су почетком деведесетих година „жестоки” противници западне псеудоимперије били истовремено најгласнији заговорници либералне економије, тврдећи, између осталог, да је држава по природи лош власник. У јавним иступима било је очигледно да су вођи српских неорадикала и његовим ђацима, а најбољи по сведочењу вође био је А. Вучић, много ближи западни социјал-дарвинизам, као и одређење нације према крвно-територијалном критеријуму, него хришћански, светосавски поглед на нацију као заветно-жртвену заједницу. Једном речју, Вучић је политички рођен и стасао у средини која је лични политички успех ставила испред врлине, која је свој национализам и антиглобализам синкретички обликовала тако да има народу пријемчиву домаћу епску, (у смелости, али не и у врлини) динарску виолентну форму и западну, анахрону наполеоновско-мацинијевску (револуционарни, атеистички национализам 19. века), слободно-зидарску идеолошку садржину.
Пошто проблем српске политике нису појединци, нити стрнаке, па ни Вучић и напредњаци, као што се ни решења проблема не крију у појединцима и странкама, демагогију нису породили појединци, већ доминантни модел политике, према коме је селектована кадровска структура. Политички модел који обележавају демагогија и из ње простекло партијаштво, опште безакоње, криза правне и моралне свести, одсуство начелности, безидејност и политичка недоследност, корумпираност, волунтаризам, презирање струке, доминација личних и групних интереса над интересима заједнице, идеални је амбијент да се амбициозни, а бескрупулозни полусвет домогне уносних управљачких функција у држави и уђе ненадано у круг политичке „елите”. Овакав друштвени амбијент, који је додатно транзиционо „зачињен” хистеричном глобалистичком и еуро-прогресистичком помодношћу и хиперпродукцијом лажних факултета, професора и диплома, помаже уздизању типова људи које је И. Иљин означио као полуинтелектуалца, „који нема довршено образовање, али се наслушао и начитао довољно да би импоновао другима «природном образованошћу». У суштини, он не зна и нема ништа, али ни издалека не поима где се завршава његово знање и умење. Он нема своје идеје, али застрашује себе и друге туђим, етикета формулама: а када покуша исказати нешто самостално, одједном открива своје убоштво. Сложеност и префињеност света, попуно су му недоступне: за њега је све просто, све је доступно, све се решава одједном и самоуверено. Основни његов орган је – емотивна реакција, праћена површним расуђивањем. Он не познаје дух; над религијом се изругује; част је за њега «релативни појам». Зато верује у технику, снагу лажи и интриге, у дозвољеност порока”.13) Ето иљиновског одговора зашто је у главама наших еуроунијата све до крајности просто и зашто се сва решења своде на придруживање ЕУ, усвајање западних закона и вредности и протестантизацију националног карактера. И зашто се „политички” тако добро разумеју светина гладних очију и манипулатори њихових живота, демагози-полуинтелектуалци.
Горе наведена спољна обележја повезују демагогију српског вишестраначја са демагогијом из епохе Брозовог политичког монизма. Отуда су савремени демагошки тровачи и растакаоци српског политичког, а тиме и државотворног живота и националне свести, било у улози лажних патриота или отворених петооктобарских превратника и издајника, доследни наследници Брозове окупације Српства. Јер, се Брозова послератна окупација спроводила демагошким гојењем ирационалних и вулгарних народних хтења у име којих су Срби сопственим рукама, а за туђ рачун, из своје заједнице истеривали врлину. Зато после подизања споменика Ђинђићу, можемо да се надамо да ће Вучић започети са враћањем Брозовог имена улицама и трговима српских градова, којима се вијоре заставе са жутим ЕУ петокракама. Окупација Српства спроведена демагошким гојењем нискости и обећањима земљаског раја код светине, друго је име за Броза, Ђинђића, Вучића и ЕУ. Бирајући модел владавине, Вучић бира друштво у историји, а Србија ропство или слободу!
- К. Чавошки, Моћ и превласт: Тукидидова политичка мисао, Београд, 2015.
- К. Чавошки, нав. дело, стр. 84.
- К. Чавошки, нав. дело, стр. 92.
- К. Чавошки, нав. дело, стр. 101.
- Jeger, Paideia: oblikovanje grčkog čoveka, Novi Sad, 1991, str. 85.
- К. Чавошки, нав. дело, стр.
- К. Чавошки, нав. дело, стр.
- V. Jeger, нав. дело,
- К. Чавошки, нав. дело, стр. 93.
- http://www.pecat.co.rs/2016/05/predsednicke-igre-prestola/
- Р. Марковић, Уставно право и политичке институције, Београд, 2008, стр. 326-327.
- М. Павловић, Прикривена уставна денацификација, http://www.vidovdan.org/index.php?option=com_content&view=article&id=9873:prikrivena-denacifikacija-u-ustavu-od-2006&catid=37:politika&Itemid=40
- И. Иљин, У потрази за праведношћу, Цетиње, 2001, стр. 21.
