Један од кључних аспеката улоге додељене лажном наративу о Сребреници у кампањи за уништење Републике Српске најзад је разјашњен, и то на најауторитативнијем нивоу.
Наиме, у издању од 10. фебруара 2018. за Босну и Херцеговину хрватског дневника “Вечерњи лист” појавио се интервју са министром безбедности у централној влади БиХ, Драганом Мектићем, који се између осталог односи и на питање Сребренице. Да појаснимо, Мектић је министар у влади испред опозиционе политичке странке СДС из Републике Српске, која је део владајуће коалиције централне власти у Сарајеву. Он је као српски кадар делегиран на положај на коме се налази. Важно је нагласити да Мектић није пуки страначки функционер, а још мање приватна личност чијим јавно испољеним ставовима евентуално не би требало придавати посебну тежину. Он је важан функционер највеће опозиционе странке у РС, која је уједно и политички стожер опозиционог блока “Савез за промену” који ће ујесен 2018. поново покушати да освоји власт, што му умало није пошло за руком на изборима 2014.
Штагод Мектић имао да каже о Сребреници то је, по природи његовог положаја у структури централне власти у БиХ и политичких снага из РС које он представља, од изузетне важности.
Ево шта је о Сребреници Мектић рекао “Вечерњем листу”:
„Срби морају да прођу катарзу и признају геноцид у Сребреници. Постоји релевантни документ. Ми морамо признати то што се догодило. . . Погледајмо у Њемачкој, опет се њемачки парламент неки дан извинио за холокауст. Ми Срби морамо проћи ту катарзу и признати геноцид. Нико не може злочине, попут оних у Сребреници, радити у моје име. То су радили болесни умови и те особе треба процесуирати.“
Када су Мектићеви ставови почели да у јавности изазивају негативне коментаре, вероватно схвативши да се изрекао и да би се његове речи могле лоше одразити по успех пете колоне на предстојећим изборима, Мектић је дао стандардну изјаву којој прибегавају сви политичари у сличној ситуацији. Пожалио се да је био лоше схваћен и да су његове речи биле погрешно наведене.
Међутим, са демантијем је био лоше среће. Новинар “Вечерњег листа” Хасан Хајдар Диаб, који је интервјуисао Мектића, снимио је разговор и његова редакција је ефикасно оповргла Мектићево невешто порицање изјаве коју је дао тако што је објавила тонски запис тог дела интервјуа. [1]
Политичке конзеквенце Мектићевог отвореног признања о томе како он и политички миље коме припада гледају на Сребреницу тешко је преувеличати. У његовим речима препознају се све главне тематске компоненте западног наратива помоћу којег се води систематски морални и политички рат против српског народа. Пре свега, јасно је да Мектић без ограде усваја квалификацију сребреничких догађаја као геноцид, што је прва и основна тачка западног и сарајевског дискурса по том питању, са очигледним импликацијама за производњу српске кривице. Мектић се затим позива на “релевантне документе,” које не прецизира али се може разумно претпоставити да има у виду пресуде Хашког трибунала које, ако је та претпоставка тачна, за њега представљају меродавни извор не само правних, већ и историјских закључака. Најзад, и то је најбитније, Мектић перфидно поистовећује Сребреницу са холокаустом, а Србе самим тим са Немцима, захтевајући од Срба исто што су Немци били принуђени да учине за злочин који су стварно извршили: да прођу катарзу и да се понизно, гамижући (како би се изразила Дајана Џонстон) кају за нешто што нису учинили.
Када смо пре три године, уочи избора у Републици Српској одржаних на јесен 2014, покренули кампању за одбрану Републике (укључујући објављивање књиге “Рушење Републике Српске”) многима није било јасно зашто би се невладина организација која се бави Сребреницом ангажовала на тој, наизглед неповезаној, теми. Један уважени професор и истакнути интелектуалац нам је тада поставио управо такво питање.
Одговор је и тада требало да буде јасан свакоме ко има способност да политички расуђује, а сада то безусловно јесте. Од свих дотадашњих коришћења и потенцијалних злоупотреба Сребренице, она која би дошла до изражаја у случају да пета колона оличена у “Савету за промене” приграби власт све остале би бацила у засенак. План Запада је централизација Босне и Херцеговине под Сарајевом, које он контролише. (Не, наравно, предаја власти муслиманима који су у том процесу само тактичко оруђе.) Некооперативна Република Српска је препрека на путу остварења тог пројекта. Политичка пацификација централног Балкана, увођење у НАТО структуре и интеграција у западни систем, елиминисање руског утицаја, и обезбеђивање стратегијске позадине за пројектовани сукоб са Русијом — све је то немогуће док Република Српска не буде укинута или сведена на празну љуштуру.
У том оквиру, 2014. као и ове године, потенцирање српске кривице позивајући се на Сребреницу игра кључну улогу изговора чиме би се амортизовала издајничка делатност пете колоне, која има налог да спроведе самоуништење Републике.
На сваком кораку издајничке политике коју би водили, они би се правдали Сребреницом и обавезом “катарзе” коју Сребреница намеће. Та “катарза” би се испољавала излажењем у сусрет свим самоубилачким захтевима који би били постављани Републици Српској. Рефрен пете колоне на власти био би “шта можемо, због геноцида у Сребреници морамо да радимо све што траже, исто као Немци после Другог светског рата.”
Једино у том контексту, не само ставови него и терминологија Драгана Мектића, попримају свој прави политички смисао. Вреди потсетити да се у истој коалицији “Савеза за промену”, као један од најбучнијих петоколонашких агитатора, поред Драгана Мектића налази и Драган Чавић, духовни аутор инфамозног “Извештаја Владе Републике Српске о Сребреници” 2004. године, где су буквално постављени темељи лажном наративу који његов идеолошки колега Мектић распреда данас.
Као што би Сребреница дошла до пуног изражаја тек у случају да Мектић, Чавић и остали оперативци пете колоне приграбе власт у Републици Српској, захваљујући њима и стара комунистичка синтагма “народни непријатељ,” коју су комунисти углавном лепили родољубима, такође тек данас поприма своје истинско значење. Превратничкој банди која се уз помоћ страних обавештајних служби опет захуктава да се докопа власти у Републици Српској, да би је уништила, етикета “народни непријатељ” управо најбоље и паше.
Драган Мектић сигурно није најбрилијантнији припадник корумпиране дружине која Републици Српској ради о глави, нити га одликују нарочито суптилне интелектуалне способности. Сребреничка тољага за којом је нетактично посегнуо у интервјуу “Вечерњем листу” то најбоље показује. Научници који врују у теорију еволуције имаће корист од изучавања Мектићевих неандарталских френолошких својстава уколико још увек трагају за “недостајућом кариком” коју Дарвину никако није полазило за руком да пронађе. Али за овај драгоцени тренутак бруталне и отрежњујуће искрености — Мектићу се ипак дугује свесрдно признање.
Да ли ће ноторно небрижна српска јавност то забележити и да ли ће бирачи у Републици Српској то задржати у памћењу све до октобарских избора па у складу са тиме донети одговарајуће одлуке, то ћемо ускоро сазнати.
Напомена:
[1] https://www.vecernji.hr/vijesti/snimka-dragan-mektic-srebrenica-republika-srpska-bih-milorad-dodik-1225576
