Још од времена кад се 1882. године Милан Обреновић IV окрунио за српског краља, тадашња Двојна монархија упорно и дрско бранила је да се јавно назива српским краљем, јер је тада скоро половина Срба живела под скутом бечког цара, али не својој вољом!
Тако је тада почело натурање појма „србијански“, као одредница за Србе у самој Србији, што траје до дана данашњег, а без да је ико питао саме Србе за мишљење.
Краткотрајни период постојања прве заједничке државе, краљевине СХС назване потом Југославија, наметао је унитарно југословенство, али се и даље упорно користио израз „србијански“ у делу државе који су српски војници ослободили од аустроугарске владавине, искрено доносећи слободу и равноправност, нажалост тој незахвалној већини ослобођених.
Настанак браварове нове Југославије, собом је донео и резолутно наметану употребу нових подела, па су Срби дељени на хрватске, босанске, војвођанске, косовске и србијанце, уз намерно негирање Срба у Македонији!
Отворени насртај на Србе у NDH док је трајао геноцид, најпре доношењем расних закона у хрватском сабору и то акламацијом, уз учешће и представника RKC, јер је 12 свештеника било у посланичким редовима, оставиће дубоке трагове у српско-хрватским односима, упркос браварове наредбе о постојању „братства-јединства“, чији је појавни облик и забрана свим културним установама из Београда да брину о српској култури, нарочито о језику на целокупном српском етничком простору, вешто раздробљеном ставовима другова Ђиласа, Кардеља и компаније, који чак на седници политбироа КПЈ и „македонску ПЦ“ створише!
О геноциду над Србима је било забрањено и мислили, а камо ли говорити, да се хрватски и муслимански злочинци не осете прозванима, јер су они ипак већ 1945.године „увидели заблуде“, али нису они били „криви“,ти злотвори усташки из она четири аутобуса што су пратила поглавника из Трста до Карловца у априлу 1941.године, натерали су јаднике да почине геноцид, а оно мало заблуделих RKC свештеника, свега њих око 1200 и нешто ресто, спасавало је заблуделе душе закланих српских шизматика, али не и грешно тело!
Јесте, радило се примитивно, ножем, маљем, крампом, казанима за кување сапуна, Пичилијевом пећи у самом Јасеновцу, али је учинак ипак био импресиван, толико, да комунисти нису дозволили попис жртава геноцида после рата, до краја своје владавине!
Нажалост, нешто претекавших Жидова са простора NDH, иселило се одмах после ослобођења у своју новостворену државу Израел, и тамо су марљиво сакупили изјаве преживелих из усташких логора смрти, а било их је само 23, те су саставили и спискове страдалих породица, али и детаљне спискове опљачкане имовине, коју су одмах усташе присвојиле уз имовину Срба, те су заправо ти жидовски вреднаци описали и размере страдања Срба, нарочито у градовима где су они живели до настанка NDH!
Када се распала заједничка држава Југославија у крвавом грађанском рату деведесетих година, поновили су се злочини над Србима, а Жидова и није било толико, а њихове затечене имовине још и мање, јер су другови комунисти поодузимали све што су хрватски фашисти претходно стигли да присвоје.
Када поче брутално лагање о доброј хуманој NDH, у којој су само те „дивље усташе“ чиниле непочинства (читај, разбојништва), док је цивилна власт наводно апеловала на поштовање закона (а Срби претходно законски били изопштени!), жидовски потомци из некадашње NDH увидеше, да је последњи час да се спречи планска ревизија злочиначке политике геноцида и холокауста, доказано почињеног у NDH!
Наиме, NDH је била једина држава у тадашњој Европи, где су домаћи хрватски фашисти без помоћи немачке нацистичке организације, сами потаманили скоро све своје суграђане Жидове, притом користећи немачке расне законе, те зато својих посебних одредби и нису доносили!
Грађанско жидовско становништво је било писмено, тако су остали трагови у разним административним папирима, о власништву, о организацији друштвеног и верског живота, о културним и спортским установама, није се све уништило, а малобројни претекли чланови ŽOZ (Жидовске општине Загреб) пажљиво и темељито су сакупили сваки преостали папирић, те се стекла документација која казује и показује размере хрватског холокауста у NDH, што тешко оптужује неоусташку савремену државу, чланицу и NАТО и ЕU, наводно анти фашистичку, по срцепарајућим декларативним изјавама њених челника!
Изложба у средишту OUN у Њујорку, поводом дана сећања на холокауст, коју су потакли чланови међународне комисије за истину о Јасеновцу, прва је таквог обима и значаја у свету, што је тешко погодило савремену Хрватску.
Оптуживање Србије је нова хрватска лаж, сама Србија не би смела да организује такву изложбу, иако је номинални организатор мисија Србије при ОУН, јер су заправо иницијатори јеврејски потомци жртава из НДХ, а србијански властодршци у Београду не смеју због развијеног синдрома србијанства да се мешају, те је то још један видљиви пример успешног „штокхолмског синдрома“ (појава када жртва удворички велича свог џелата!) на српском етничком простору некадашње Југославије!
Желећи да каналишу бес и незадовољство хрватских грађана, што се неко уопште и усудио да дирне у добру хрватску NDH, одмах је организована ТВ емисија о срећном детињству типичног малог Хрватића из времена NDH, чији је драги тата као стручњак (ветеринар) радо обукао официрску одору и добровољно (пардон, драговољно!) пошао у саставу хрватске бригаде на Источни фронт, да учествује у „уљудби“ (читај „цивилизовање“) тих страшних и злих Руса, који константно прете да угрозе добру католичку Европу!
Тата је успешно бринуо о хрватским коњима, док се о њему нису побринули козаци са Дона (судбина коња није у емисији посебно наглашена), те је мали дечко остао сироче због тих злих Руса, који и данас отворено угрожавају ЕU и добри NАТО, јер имају оружје да се одбране, а добровољно не дају агресорима свој Сибир, и добра у њему!
Растући као сироче, мали се Хрватић играо оловним војницима, сањајући да једног дана освети тату и другове који се нису вратили са фашистичког излета у далеку Русију, а онда су стигли окупатори који су се звали партизани, и наступили су црни дани, више није било наших драгих хрватских играчака, није било ни играчке „доброг стричека Адолфа“ који диже руку на поздрав, то се није смело ни носити ван, ни мењати са вршњацима, нису се смели више јавно играти усташа и четника, где наше усташе увек редовно убијају четнике!
Срећом, захваљујући добром NАТО, ЕU, и светом оцу Војтили у Ватикану, најзад је домовина слободна и може се сада показати очувана збирка хрватских играчака, што понајбоље сведоче о доброј NDH, а не тамо нека пакосна изложба у том Њујорку, где један подгојени београдски стричек безочно (срамно) „лаже“ о убијању неких који нису били Хрвати, али су хтели да „руше нашу Хрватску“, те су наши дечки морали да их све убију, и децу, и тете и баке, а не само мушкарце без оружја, али бил је рат, но! И зашто се уопште ти „србијански представници“ мешају у нашу хрватску хисторију, кад ми имамо доказану „истину“ коју је написао први демократски врховник, стричек Туђман, а бил је он и хрватски антифашиста, њему се ипак мора веровати више него ли том дебелом београдском „лажову“, само да нема тих Жидова који никако неће да забораве, чак су и спомен институт начинили и упорно изучавају тај холокауст, а цело једно поглавље казује о нашој NDH, што се не може никако прескочити а још теже заборавити, а њихов утицај на паре у банкама је још увек јак, те не смеју наши челници на њих, али зато смеју на те Србе, уосталом шта то они хоће, лепо им из Брисела, Берлина, Лондона и Вашингтона упорно поручују, доста са том прошлошћу, она јесте била мрачна, али гледајте само у светлу будућност, она ће ипак бити „светла“ само ако заборавите већ једном тај ваш Јасеновац, па то је још из прошлог века!
