Дозволили смо да нам запад говори шта је успех, шта срећа, шта је истина. Убедили су нас да је то материјално, оно што си зарадио током живота, или оно што си као они успео да запоседнеш, отмеш, покрадеш и сада приказујеш као своје. Док смо њих слушали заборавили смо истину. Заборавили смо да је успех и срећа једино оно што заиста јеси унутар своје душе. Срећу и успех морамо стварати сами, она се не може украсти од других. Док год будемо дозвољавали западу да нам кроје одело живота сигурно је да ће нам бити претесно и да се у њему нећемо осећати нимало пријатно.
Ту где се сада налазимо смо зато што смо поверовали западу. Веровали смо наивно или боље рећи глупо, да они знају нешто више или боље од нас. Убедили су нас да не можемо. Говорили су нам без престанка: не можете ви то, не можете да успете, не умете да стварате, не можете да имате… А шта они и откуд знају шта ми заиста можемо? Омогућили смо онима који стварно не могу да пренесу своје личне импресије на нас. При томе убедивши нас да и ми то осећамо.
Да смо се тако понашали у својој прошлости, да су њих слушали шта могу а шта не наши преци, сигурно се данас не би поносили Теслом, светим Савом, не би имали Пупина, цара Лазара, Андрића, Миланковића, Његоша… Да смо их слушали не би имао ко да нас води кроз историјске подвиге. Не би имали веру а без Отаџбине остали би одавно. Пред нама је данас нов избор. Можемо да наставимо да их слушамо. То је сигуран пут да изгубимо све оно што смо стекли и што имамо захваљујући томе што их нисмо послушали.
Други избор је онај једини прави, да наставимо својим трновитим али исправним путем. Путем од којег никад нисмо одустајали, слушајући и поштујући искуства својих предака. Тада ћемо се сигурно за веру, живот, срећу, истину и Отаџбину изборити сами. Наши ђедови су своје животе давали у нади да су у нашим венама оставили довољно српске крви. Довољно вере да изаберемо прави пут. Пут на коме нећемо газити без поноса по гробовима својих предака.
По гробовима
Ја немам сузе за оне младиће,
Што су остали кланцима и пољем;
Све друг до друга као једно биће
Као једна жртва нараштају бољем.
Ја немам сузе за оне младиће.
Што су весели пошли из свог стана,
Као да их зове за границом коло:
Њине су груди пуне светлих рана,
На које душе прнула је холо.
Ја немам сузе за тај покров бели,
Кроз који чујем један шапат дуги:
„Са својих њива живот смо донели,
И знамо где смо, знамо где ће други.
Гробови данас добро су понели.“
Ја немам сузе за хумке синова,
Из којих ведро буде се слободе,
И нови дани, и приче џинова,
И старе земље, планине и воде.
Ја немам сузе за хумке синова,
За хумке деце Отаџбине ове,
Што су свој живот као булке дала
За стару мис’о и границе нове,
За прошлу славу и реч са гусала.
Уместо сузе да мртве делије
Ожале редом, нек гробове њине
Песма из срца, из груди прелије:
Велика песма уместо црнине.
Уместо сузе да мртве делије
Ожале редом, нек у њине кости
Уиђе љубав новога појаса
И бол мој, зашто овај живот прости
Нисам спустио у борбу таласа.
Владислав Петковић ДИС
Прецима светосаваца нису потребне наше сузе. Они су своје животе уградили у темеље српске Отаџбине да би се у њој видели осмеси, чула песма. Нису они своје животе несебично и јуначки полагали за Србију да би их ми данас само оплакивали. Њихови јуначки животи, њихова храброст и љубав ка Отаџбини је подсетник да увек морамо вером, љубављу, истином, слободарским духом пркосити свим непријатељима Србије.
Кроз живот ће нас стално пратити питања као што су: да ли ћемо успети? Да ли можемо? Заслужујемо ли боље? Неће нас никада напустити размишљање хоћемо ли доживети да нам Отаџбина заиста буде слободна? Запад нам каже да то не може, да је то једино могуће ако се приклонимо њима. Говоре нам да ми то не заслужујемо, одузимају нам и светиње убеђујући нас да и оне нису наше. По њима смо сами криви и за толике хумке које су нам други правили. Покушавају да нас убеде да смо сами себе клали, силовали, убијали, палили, бомбардовали. Једноставније речено, ко је нама и дозволио да постојимо као слободни? Како смемо да им се супростављамо остајући на светосавском путу?
Прави одговор на сва њихова питања је а ко су они? Ко је „запад“ да нам говори да нисмо способни, да не можемо, да није наше? Ко је то, и шта је то због чега ми не би могли? Зар њима треба да верујемо да смо ми гори од других, да су други само зато што нису Срби бољи од нас? Наравно да онај ко поверује у њихове лажи и јесте гори од њих. Онај ко дозволи да му они одређују пут сигурно није оне јуначке и херојске српске крви. Такви немају никакве везе са нашим прецима који су вековима ходили овом земљом дајући се увек несебично за њу. Они који се поведу горима од себе нису ни достојни Отаџбине Србије као ни светиња у њој. Оних српских светиња које нас управо својим постојањем подсећају и обавезују да останемо на исправном путу.
„Несрећа је у томе што тако често, краће или дуже, јавно или тајно, хоћемо да будемо оно што нисмо, или да не будемо оно што смо. Таквим нашим прохтевима и чудима, којима не можеш видети циља ни смисла, ми кваримо свој кратки живот више него што нам га трују и загорчавају људи и прилике око нас.“
Иво Андрић
Не одустајмо од оног што је исправно, радимо оно у шта верујемо што пре. Што пре учинимо оно у шта верујемо биће лакше. Што више времена буде пролазило наравно биће теже. Велике ствари се раде онда када осетимо потребу, ако их тада не урадимо касније ће бити немогуће. Није потребно дивити се другима што су били храбри или су постали хероји, већ схватити да су то успели само зато што су одлучили да ураде оно што осећају. Треба их поштовати зато што су били спремни да ураде оно што осећају.
Наше је да будемо хероји свог времена и да учинимо оно што осећамо. Морамо урадити оно што нам је у крви морамо своје потомке поново учинити поносним. Одлучимо ли то сада биће лакше. Оставимо ли кукавички одлуке за касније може се десити да не успемо. Не донесемо ли одлуке по ономе што осећамо оставићемо својој деци проблем који ми нисмо имали храбрости да решимо. Не смемо дозволити да нас деца памте као људе без вере, као кукавице без храбрости. Ми се данас својим прецима поносимо зато што су имали вере и храбрости, зато што су оно што су осећали и чинили. Надам се да сви прави Срби осећају исто потребно је онда да то само и учине.
Живот се састоји у томе да човек буде оно што јесте, да буде достојан народа ком припада, да се не плаши живети. Ми можда по западним мерилима желимо много, али по нашим светосавским веру, истину и слободу нам нико не може и не сме одузети. Знамо ми добро да је у њиховом свету вера исто што и новац, да је истина само оно што њима одговара, да на слободу само они имају право. Зато и не желимо њиховим путем зато нас не интересује њихов свет. Мораш се тргнути и наставити Србине без обзира на тешкоће. Морамо да као и наши преци веру, истину, љубав, срећу и успех стварамо сами.
