Крајем октобра ове године, после сусрета са црногорским председником Вујановићем, Борис Тадићје изјавио: „Свако ко жели да говори црногорским језиком има на то пуно право. Свако ко се осећа Црногорцем, може да користи право говора на свом језику и да га назива по имену свог народа“. Затим је додао да ће и у Србији сви који то желе моћи да уче „црногорски језик“ у школама.
Позивајући се на Повељом УН загарантовано „право људи да говоре матерњим језиком“, председник је занемарио право других људи да им се не отима оно што је њихово. А и међу правима постоји хијерархија, односно постоје норме понашања које морају да се поштују.
Према члану 25. Опште декларације о правима човека УН, свако има право на стан, односно животни стандард који обезбеђује здравље и благостање. Но, то не значи да било ко сме другима да отима животни простор, или бар један његов део, како би задовољио своје потребе. А баш то се дешава са српским језиком. Свако ко на овим просторима умисли да је постао нација, а треба му матерњи језик, отима и преименује наш!
Не треба да заборавимо народну изреку: „Ко лаже тај и краде, а ко краде тај и убија“. Хрватима смо, због илузија о братству и јединству, још у 19. веку допустили да украду наш језик, и знамо шта смо добили: Јадовно, Јасеновац и бројне јаме испуњене покланим Србима. Тај геноцидни ланац настављен је са свим оним што се десило током 90-их година.
Сада саучествујемо и у крађи нашег језика и историје од стране тзв. ентичких Црногораца. Председник је, можда и инспирисан својим „подрјетлом“, маркирао пут, а ових дана је у складу са тим уследила реализација дела црногорске варијанте србождерског посла, и то на простору Србије. Војвођанска општина Мали Иђош увела је 6. децембра тзв. црногорски језик у званичну употребу!
Изгледа, понавља се хрватска прича, овај пут увијена у „дукљанске“ обланде. Сами себи поново копамо јаму, а можда се ускоро појави и неки тамошњи Анте Павелић, који ће ускликнути: „Катунска нахија од Цетиња до Малог Иђоша“. Разуме се, ради реализације тог циља треба поклати све Србе који се налазе између та два места!
Зли дух је пуштен из боце. Измишљени црногорски национални идентитет, услед испирања мозгова, репресије и комплексне корупције, заживео је међу делом православне популације Црне Горе, као и њених огранака у Србији и на другим просторима. А уместо да се, као и свака нормална држава када се ради о поткопавању њених виталних националних интереса, енергично боримо против тога, и то пре свега тамо где је жариште проблема – у Црној Гори и у вези са њом – ми лакомислено или чак и из издајничких побуда дела наше политичке касте, допуштамо метастазу дукљанског канцера у самој Србији.
Како сведочи римски историчар Светоније, једном је окрутни и поремеђени император Калигула (Iвек н. е.), опхрван ирационалним бесом на сународнике, рекао: „О, када би само римски народ имао један врат“! Наравно, како би лако и брзо могао да га усмрти. Изгледа, слично о српском народу – чије интересе би требало да штите –мисле и многи наши владајући и опозициони политичари. Или бар, у бољем случају по њих, отупели од саможивости, не само да плиткоумно допуштају неометано остварење таквих наума српским крвника из ближег и даљег окружења, већ томе и асистирају!
