Далеке 1991. године, моја жена са њеном сестром спремала се на манифестацију против Михаила Горбачова и писала је паролу „Доле политички импотентни“. Ја сам им саветовао да једноставно напишу „Доле импотентни“. То би више одговарало интересима многих руских жена. Моје даме су се увредиле и мотале су се са својом крпом цео дан по Москви у хрпи исто тако ненормалних.
Потом се показало да ствар није тако смешна и те епизоде сам се сетио док сам читао интервју људи које много уважавам – фотографа Драгољуба Замуровића и докторке Десанке Радуновић.
Као уопштена публикација тог интервјуа, стоји фраза: „Елита“састављена од незналица са лажним титулама, уништила је систем вредности у Србији: Омладина то не треба да толерише“.
Оба аутора ватрено подржавају протесте младих у Београду и сматрају да такви протести дају наде за промену на боље. Десанка Радуновић чак се сећа да, када су слични протести носили паролу „Оставка“ (имала је у виду С. Милошевића) демонстранти су добили жељено. Истина, на смену Милошевићу сада су дошли његови следбеници, што је њу веома разочарало. Иако, по мом мишљењу, ти „следбеници“ баш и не подсећају на Милошевића. А у социјално-економској политици представљају његову супротност. Тако лоше као данас, Срби нису живели чак и у најтежим годинама владавине С. Милошевића.
Но, ни један аутор нимало није збуњен тим што омладина изражава конкретно незадовољство неприхватљивим нивоом живота, међутим, не нуде никакво решење. Њима је довољно то што су се појавили знаци препорода грађанског протеста.
А ја бих волео да знам, а шта ће бити даље? Јер парола „Доле!“ ће довести само до смене власти, без смене система. Србија је стала на пут „тржишно-демократског“ развоја и смело корача по њему право у ЕУ. Тамо је чека друштво истих таквих битанги, који су у својству бонуса већ добили етикету „члана ЕУ“, коме су заборавили да приложе пакет са социјалним давањима.
Због тога хоћу да схватим: да ли се протести спроводе против тога или против нечег другог?
Не могу да се сагласим са простим рецептом Десанке Радуновић, која схвата да српску младину никакве лепе перспективе не очекују кући и препоручује јој да путује у потрази за срећом у иностранство.
Не сме се заборављати да је Бог завештао да се живи на својој земљи.
Мене у тој причи више привлачи нешто друго. Оба аутора се залажу да се протести прошире и претворе у велику политичку силу.
Но, за мене су у овим догађајима видне само две варијанте.
Или ће почети процес смене Александра Вучића са потпуно продатим политичарем који ће седети у џепу САД (као у Украјини);
Или је то заиста спонтани протест хаотичног карактера. У таквом случају на власт може доћи политички авантурист који ће гурнути земљу у хаос.
Политички покрет мора имати тачну артикулацију. У другом случају он постаје изузетно опасан због своје анархистичке унутрашњости. За сада српска омладина нема вођу са јасним програмом. Но, чим се он појави, схватићемо о чему се ради.
Може ли се омладина упутити по исправном, национално орјентисаном смеру? Теоретски – може. Међутим, ја не верујем да се та мисао у Србији може оваплотити у пракси. Све политичке партије у Србији су стале на тржишну основу и интензивно продају и тргују.
У земљи нема националне независне партије. Зато прозападних и проамеричких има у великом асортиману.
Српски народ је на раскрсници и у зависности од тога за ким ће он поћи, одиграће се или препород његове националне самосвести или ће се он распршити на историјском пространству.
У међувремену, до појаве пароле «Thank you America» српска омладина може с успехом писати на својим плакатима „Доле импотентни“. То је, у крајњем случају, јасније.
