Тајну дипломатску комуникацију између држава поред осталог карактерише установљавање прецизног чињеничног стања о противничком табору, односно профилисање кадровских капацитета скраћено названо ”ко је ко”. Заправо, државе обавезно настоје да персонално идентификују статус појединаца у хијерархијској лествици ”противника”. Првенствени циљ свакако јесте установити појединачну моћ и политички утицај, али, ништа мање пажње није посвећено и прикупљању карактерних и професионалних особина и животних навика. Овакве активности су мотивисане са најмање два константна циља: 1.) установљавање могућности за придобијање – врбовање у корист својих агресорских циљева; и 2) за дискредитацију али и за евентуално физичко уклањање у случају процене да дотична особа бескомпромисно штити националне интересе матичне државе и да је такву особу немогуће придобити – врбовати.
Поменути задатак је у искључивој надлежности обавештајних служби заинтересованих држава (агресора), које за ту сврху улажу огромне напоре. Применом разноврсних комбинованих тајних и јавних метода, обавештајне службе настоје да израде обавештајну студију о противничкој држави у оквиру које важан садржај представља поглавље ”профила личности” највиших фукнционера, колоквијално звано ”ко је ко”.
Доступна сазнања о српском националном бићу указују и упозоравају на то да су српске патриоте независно од државног и друштвеног уређења биле и јесу константно на нишану обавештајних служби држава које су имале/имају освајачко-поробљивачке намере и планове према српским државама. Нажалост, данас када се јавност Србије практично свакодневно омамљује хвалоспевима о лагодном међународном положају државе, многе чињенице из обавештајно-субверзивне сфере аргументовано демантују оптималност таквог међународног статуса. У вези са наведеним довољно је повезати два периода – један из наше ближе прошлости и други, актуелни. У Краљевини Југославији, која је била свеобухватно нападана до коначног уништења (сматрана је Великом Србијом) од стране обавештајних служби већине западних држава тог периода, укључујући и суседе, специфичан је пример такозваног списка ”4000”, односно Књиге потерница за Југославију. Крајем марта 1941. године, у Целовец (Клагенфурт – Аустрија) је стигао врховни командант СС трупа Хајнрих Химлер. Наизглед миран човечуљак са уреднним брчићима, ући ће у историју као један од највећих зликоваца. Долазак Химлера на југословенску границу био је строго наменски. Наиме, приликом агресије на сваку земљу, Гестапо би фомирао ”Команде за ликвидацију” – Einsatzkommando – Einsatzgruppe, а свака армија би добила групу јачине 1000 припадника СС, Гестапоа и Криминалистичке полиције (SS, Gestapo, Krimpo). Химлер је у разговорима са командатом Einsatzkommando и командантима група дао наређење да се мора поступити ”брзо и немилосрдно”, чиме би се спречило да побегну ”утврђени”. Утврђени су заправо били најнепоколебљивије патриоте (четири хиљаде особа), уредно пописани и евидентирани у посебно израђеној студији кодног назива ”Списак 4000 – Књига потерница за Југославију”, коју је израдио Рајнхард Хајдрих, шеф СД – Sicherheitsdienst (СД – обавештајна служба СС) са сарадницима. На том списку су поред највиших државних и војних руководилаца (председник владе, начелник Генералштаба, министри) били и тадашњи Патријарх српски Гаврило Дожић и академик Михајло Константиновић, носилац Албанске споменице, каснији творац устава ФНРЈ. Сви они су били предвиђени за хапшење у року од 72 сата, након чега би били изведени пред ”суд” Гестапоа, односно стрељани.
У актуелном тренутку, засути смо константним изјавама вајних безбедносних и политичких ”аналитичара” који ултимативно поручују да ”Србија неминовно мора да одреди на коју ће страну- ЕУ или Москва.” Ако се то уопште може назвати избором, жртва треба да изабере да ли ће са сопственим џелатом – ЕУ, или са онима који су увек, наравно и сада, уз њу – Москвом. Да би ваљано разумели актуелно стање, зашто су српске патриоте поново на нишану обавештајних служби, као основни оријентир треба имати у виду које државе су отворено и директно против територијалног интегритета и опстанка Републике Србије. Реч је о земљама које су признале лажну државу ”Косово” и улажу огромне напоре да идентификују српске патриоте у свим сферама друштвеног живота, а посебно у политичкој елити, односно у систему политичке власти Србије. Тако идентификоване региструју, и профилишу, правећи спискове за политички, а у датим околностима и физички одстрел.
За разлику од прошлости, када су обавештајне службе то радиле тајним методама, данас се поред тог модела, овај задатак извршава и јавно – посредством невладиних организација које стварају и финансирају у Србији (и Републици Српској). Карактеристичан најсвежији пример је ”списак за одстрел” српских патриота који је у облику студије службеног назива ‘‘Јачање руске меке моћи у Србији – циљеви, инструменти и ефекти” аутора Јелене Милић, директорке ”невладине организације” Центар за евроатлантске студије (ЦЕАС) из Београда представљен маја месеца 2016. године. Милић је објавила списак од 105 покрета, организација и истакнутих појединаца у српским земљама. Према наводима студије, улога наведених је да уз минимална улагања укљученим земљама, Русија буде представљена као старији брат Србије. Подсећања ради, ово није први црни списак за одстрел западне невладине агнтуре. Хелсиншки одбор за људска права, који води Соња Бисерко (чији су чланови породице активно учествовали у терористичким акцијама хрватских усташа током разбијања Југославије) је још пре неколико година објавио списак ”неподобних Срба који ометају евроатланстке интеграције”. На том списку, као и пре седамдесет година на СС нацистичким списковима, поново су се нашли истакнути појединци, патриоте, академици, и наравно, Патријарх српски и целокупна СПЦ.
Септембра месеца 2016, Вашингтон пост поткрепљује студију ЦЕАС-а таргетирањем централних руских информативних кућа Раша Тудеј и Спутњик, као преносилаца системских порука о братству Руса и Срба. Да ли икоме разумном има потребе медијски аргументовати братство два народа? Још једна од подмуклих бесмислица западних служби и њихових поданика са ових простора. Само злонамерни или недовољно упућени могу да поверују у ”случајност” историјског понављања ”спискова утврђених”. Евидентно је да геополитички положај и неутралност Републике Србије и Републике Српске провоцира ванбалканске центре моћи и њихове европске помагаче да константно опсерирају часне и истрајне припаднике српског народа. Циљеви се већ дуже од столећа не мењају – омаловажавање, дискредтитовање, застрашивање, уцењивање, односно – елиминисање могућности заштите националних интереса Србије. Врло често, за ту сврху, и физичко уклањање. Најупечатљивији пример наведеног јесте, након октобарског пуча 2000. године, изведена отмица председника Србије и СР Југославије Слободана Милошевића, који је утамничен, и на крају убијен у Хагу (у најмању руку убијен нелечењем).
Међутим, бројност и упорност часних Срба која је сваким даном све присутнија, као и њихова непоколебљивост и истрајност у заштити сопствене отаџбине, задаје велике проблеме агресорским службама и њиховим слугама у Србији, Српској, Македонији и Црној Гори. Рађају се нове генерације, наново одлучне да бескомпромисно бране своје. Најбољи доказ наведеног јесте управо старосна структура злогласног списка ЦЕАС-а.
