Баш зато што је српски национализам чиста и неискварена мисао, она запад плаши. Светосавски завет је оно што код њих изазива паничан страх, то је она ватра које се плаше, онај пламен у коме њихово зло не може да опстане. То је исто тако пламен који се никад неће угасити. Она ватра која све нечисте душе које јој се приближе сагори. Знајући ту истину покушавају да нас успавају, заведу, бар на тренутак одвоје од српства и светосавља. Када би то успели, могли би слободно и самоуверено да нас нападну и униште. Тај проблем покушавају вековима да реше и премосте, покушавају да пронађу прави моменат да нам се на силу наметну.
Наивне упорно убеђују да је национализам нешто страшно, нешто неприродно. Можда се то и може рећи за њихово поимање национализма. Односно за шовинизам који они носе у себи а желе да га представе као национализам. Тај западни осећај шовинистичке надмоћности, проткан презиром и нетолерантношћу ка другима је нешто чему су Срби вековима изложени. Срби су увек били жртве тог нељудског и нечовечног приступа и он нема никакве везе са светосавским осећањима.
Српски национализам је светосавље и њега може имати само чиста и неискварена душа. Светосавски је волети своју Отаџбину више од других држава. Светосавски је волети свој народ више од других народа. Ова осећања не искључују него подразумевају правдољубивост, толеранцију, искреност и часност ка другима, јер без тога не би више била светосавска. Свако друго размишљање може се само подвести под лицемерје, јер онај ко не воли себе и своје не може волети ни друге.
„ Господо српска, браћо и сестре, у Христу Богу. Ево зашто је тешко бити Србин. Ево шта је то српски национализам:
То је рам у коме је икона Христова.
То је дом у коме је Христос домаћин.
То је брак у коме је Христос благословитељ.
То је село и град у коме је Христос начелник.
То је држава у којој је Христос Цар.
То је уметност у којој је Христос чаробник.
То је школа у којој је Христос учитељ.
То је црква у којој је Христос првосвештеник.
То је борба у којој је Христос војсковођа.
То је страдање у коме је Христос главни страдалник.
То jе мука, где се Христос мучи кроз невину децу.
То је мрак у коме је Христос једина свећа.
То је робовање које је издржљиво само са Христом.
То је устанак против неправде са барјаком Христовим.
То је победа с певањем: Христос Воскресе!
То је песма која Христово име слави.
То је весеље где анђели Христови са људима играју.
Шта је то српски национализам ?
То је ткиво историје српског народа коме је основа Христос,
а потка свеци и светитељке и јунаци, мученици Христови.
То је молитва до последње сузе и последње капи зноја.
То је пост док очи не постану двапут веће.
То је жртвовање за Христа и свега имања и себе сама.
То jе снежна чистота у девичанству и анђелска верност у браку Христа ради.
То је срећа у самоћи, срећа у браку, срећа у друштву, срећа у побратимству,
срећа у колиби, на престолу, срећа у оба света у име Христа Бога.
Ево због чега је речено да је тешко бити Србин.
А то је речено комшијама српским и издајницима српским, којима је национализам рам у који они стављају другу слику, коју им противници Христови гурну у руке.“
Владика Николај Велимировић
Треба ли и смемо ли онда да се кријемо и да у себи сабијамо свој српски национализам. Не, ми требамо њиме да се поносимо. Неопростиво би било да заборавимо речи нашег светог владике српског. Знао је свети владика Николај да једино српски и руски братски и јединоверни народ имају такву историју. Знао је да су највеће жртве за веру и Отаџбину поднели Срби, Руси и Јермени. Знао је владика али ми смо ти који не смеју да забораве своју историју пуну борбе за истину,страдалништва за правду, сужањства за Христа Бога. Не смемо да заборавимо часну прошлост и, понашајући се по истим мерилима, морамо и будућност оставити на понос потомцима.
Морамо бити спремни да се одупремо западним лажима и притисцима. Зашто би пред крсташима и инквизиторима данашњице крили свој национални идентитет ? Смемо ли се склањати испред њих? Зар ће нас њихове нове претње уплашити толико да се одрекнемо себе? Можда би им то успело са неким другим народом, али не и са народом Светог Саве. Пролазио је овај христолики народ и до сада кроз сва њихова мучења и није посустао. Не плаше се Срби њиховог звецкања оружјем, звецкања ланцима, њихових санкција и претњи. Не плаше се Срби, јер им је душа испуњена вером. Испуњена је српска душа национализмом, истином и љубављу, таквој души се не може претити.
Национализам је свест о припадности одређеној нацији, поседовање националног духа, родољубље, патриотизам. Србин поседује тај национални дух и никад се неће одрећи својих предака. Не би се ови нови крсташи и инквизитори трудили да нас натерју да се одрекнемо српског национализма да то нису највредније и најчистије вредности и осећања. Западним каубојима је то добро познато и с обзиром да они немају на шта да се поносе, а не могу да поднесу боље од себе, циљ им је да нас натерају на грешку. Жеља им је да национализам прикажу као ману, да сакрију истину да је то осећај поноса на своје претке, на своју Отаџбину. Упорно покушавају да сакрију истину да је национализам љубав, спремност на жртвовање за своју мајку Отаџбину и да за оне искрене и часне не представља никакву опасност. Они који имају страх од српског национализма су они који се плаше верујуће, искрене, часне, пробуђене нове Србије.
НОВА СРБИЈA
Ја имам визију нове Србије,
са оном славом из старије’ дана,
гдје ни један човјек заборављен није,
гдје су дјеца безбрижна, срећна, насмијана…
Ја већ јасно видим, да се из сна буде
уснули: храброст, правда и поштење.
Видим да старе и безвољне људе
смјењује, свијетло, ново покољење.
Видим како стид се међу људе враћа,
доносећи са собом понос, поштовање…,
како сваки човјек усправно корача,
како је преваре и биједе све мање,
како жена образ чува породици
и како за дјецу, своју, све жртвује,
како се цијене: сељаци, радници…,
како се земља воли и поштује.
Видим како ничу нови великани,
коријени јаки пуштају изданке,
видим како нестају мозгови испрани,
туђинске: вјере, школе, књиге, банке…
Видим слободу,
нашу власт…,
а они нека оду
бестрага, у пропаст!
Ако, можда, неко, не вјерује мени,
нека сам погледа – сви су пробуђени!
Горан Полетан
Знају они добро да ће нова пробуђена Србија вратити истину тамо где јој је и место и од тога их је страх. Не могу они да поднесу истину. Истина је оно што им смета, што их плаши. Јер истина искључује лаж, отимање, користољубље ,превару… Све оне вредности на којима су они створили своје државе, своја друштва и своје нације. Не брину они више за последице, не размишљају ко су постали, зло их је потпуно обузело. Они само интуитивно осећају опасност од искреног и правдољубивог национализма једног христољубивог народа. Предосећају да ће их вера, љубав и истина победити. Морамо им овај пут признати да их осећај не вара.
Не увиђају они своју основну грешку: да никада нису прво размишљали о својој Отаџбини, да је прво требало своју земљу да направе бољом и праведнијом. Они су, уместо тога, увек били сконцентрисани на туђе. Увек су свој живот желели да проведу на туђој муци, једино о чему размишљају је како да отму оно што су други стекли. Зато им и смета српски национализам – јер он то неће дозволити. Запад нема припадност осим материјалне, и једини циљ им је да зарад тога отму и нашу Отаџбину. Препрека на том путу им је верујућа српска душа која је, као и увек, спремна да страда за оне једине праве вредности. Светосавац ће се увек водити вечном истином да зло никад није остало некажњено нити је добро остало заборављено и без награде. Оставићемо их зато нека наставе и даље без нас свој пут ка материјалном, а ми настављамо свој пут светосавља.
„Овце траже поља и ливаде а паметни мир и спасење.“
Свети Симеон Дајбабски
Увек ће неки нови западни инквизитори, без обзира којим именом се представљали, да отимају – као што то вековима чине свугде по свету. Где год се појаве, ти крсташи и каубоји само краду. Док има шта да се краде они су ту, живе као пијавице. Када нестане „крви“, западне пијавице траже нову жртву остављајући иза себе „демократску“ пустош. А онда ту пустош опет треба неко да изгради и опорави. Можда неком делује невероватно али то увек чине националисти. И тако вековима, они који воле свој народ и своју земљу стварају и граде а онда доћу лепо васпитане космополите и све то демократски покраду.
Битно је да ми не посустанемо, да зло никад не прихватимо. Не смемо себи дозволити да у злу или од зла живимо. Зло које нам нанесу они чије душе у злу спавају прихватамо као свој крст и искушење са којим морамо да се суочимо и са којим ћемо да се изборимо. Зато нам је и дато најјаче и најмоћније оружје – светосавље. Светосавље је српски национализам, то је Србиново оружје које сваког непријатеља оставља пораженог. На нама остаје само да никад не посумњамо у своју снагу, да никад не одустанемо од свог пута, од српског национализма. Они који одустају никад не побеђују, зато прави Срби никад не одустају.
