Ракетни напад на војну базу у Сирији, из које су, према америчкој процјени, полетили авиони који су користили хемијско оружје током борби у Идлибу, упућује на доктрину America First, односно на став да САД морају остати једина водећа сила. Специјалним одјељењима америчких безбједносних агенција и маговима друштвених мрежа у сајбер простору полази за руком да скоро цијелу планету убиједе у своју истину. Оно што при томе ужасава је да свијет не реагује на fake news. У суштини, корпорације у виду наднационалних компанија показују интеракцију и моћ. Оне стварају „истине“ у које треба да повјерујемо, а уједно одређују на колико километара од нафтовода и гасовода не смије бити насеља. Наднационалне компаније уводе наднационалну власт. Оне плаћају петоколонаше у Русији, имају на располагању силу, имају и времена. Важно је сазнати било шта, а онда се праве конструкције, те мејнстрим медији од Путина праве монструма, који је „и већи монструм од Асада“. Шта је постигнуто ракетним нападом на Асадове снаге, које се истински боре против Франкештајновог чудовишта, створеног у лабораторијама Запада и Заливских земаља? Спашавање тзв. Исламске државе од коначног слома, и извлачење Ел Багдадија и његових сарадника из окружења.
Одлуку да се испале ракете на Асадове снаге амерички предсједник Трамп је донио руковођен с неколико мотива. Он покушава програмирати политичка дешавања као некад свој бизнис на берзи, али се сада умјесто пословним бави политичким ризиком. Јасно је и да жели надокнадити оно што је Обама пропустио да уради у Сирији. Трампу, као пословном човјеку, познато је колико Алепо и сјевероисточна Сирија значе за нафтне гиганте. Уједно, хтио је „запослити“ пажњу политичких противника у САД, као и пажњу Москве и Пекинга. У том контексту треба посматрати ракетни напад на Асадове снаге који подсјећа на стратегију „ред бомбардовања, ред политике“. Напад је представљао и упозорење Москви. Дозирани напад је пренио поруку, а „бизнис Трамп“ је профитирао, јер му је на домаћој сцени рејтинг порастао за преко 40 %. Трамп жели зауставити Путина у Сирији и шаље му поруку да „остатак посла“ са Исламском државом препусти америчкој коалицији, иза које стоји седам нафтних гиганата.
Како ће Путин да реагује, да ли ће промијенити спољну политику? Неће. Путин је стратегију спољне политике предочио посљедњим говором на сједници Генералне скупштине УН, када га је Обама игнорисао и исмијавао. Обама није схватио Путиново излагање, а Трампа очито нико на то излагање није подсјетио. Наиме, Путин је тада изнио доктрину од које не намјерава да одступи, а то је очување биполарности у свијету и повратак основним нормама људских права и међународних стандарда, које се заснивају на немијешању у унутрашње ствари других држава и поштовање међународних граница.
Трампов покушај да кинетички удар преусмјери на политичко поље, гдје би добио пажњу и остварио предност, осуђен је на неуспјех. Једини ефекат који ће постићи је да ће Москва допремити нове системе С-300, па и С-400 у Сирију, понеку подморницу и додатне трупе специјалних снага. Путин не би слао руску војску у Сирију да није имао у виду да се у Сирији бране Балкан и Кавказ. У дипломатским круговима постоји увјерење да ће у случају „пуштања Раме с ланца“ Русија у року од неколико часова успоставити контролу над Босфором и остварити апсолутну војну доминацију у региону, уз затварање уласка у Црно море.
Вјероватно је Трамп убијеђен да је Тилерсон имао успјешан наступ с позиције силе у Москви, и да ће Путин схватити поруку која се хтјела постићи ракетним нападом. Да је наступ с позиције силе био неозбиљан Москва је демонстрирала веома брзо, промовишући нови-стари савез Москва-Техеран-Дамаск. Стална представница САД при УН, Ники Хејли, држала је лекцију Русији наводећи да након „ноћи употребе гаса и смрти невине дјеце ништа неће бити исто“. Очито је да су Путинова помирљивост и жеља за преговорима схваћени као знак слабости. Путин је само маестрално амортизовао притиске, али сигурно неће заборавити неосноване оптужбе.
Трамп је убрзо на волшебан начин преусмјерио пажњу грађана САД и ЕУ на Сјеверну Кореју. Сваком је јасно да је Сјеверна Кореја очајник и да се осјећа превареном након што је обуставила свој нуклеарни програм, а заузврат није добила економску помоћ обећану од Запада. У случају америчке кампање, изгледи да дође до нуклеарног напада или масовног конвенционалног напада САД на ту земљу ипак су веома мали, јер Кина, која граничи са Сјеверном Корејом, то не би дозволила, иако је кинески предсједник Си Ђинпинг задовољан посјетом коју је остварио у САД. То илуструју покрети кинеске војске. Наиме, Кина прераспоређује 84 корпуса, од којих неке уз границу са Сјеверном Корејом. Кина неће заборавити да је Трамп напустио Транспацифичко партнерство чиме ће Кина добити на значају у трговачкој архитектури у Азији, али Вашингтон ће погријешити ако кинеске осмјехе буде тумачио као знак да је све дозвољено.
Пут свиле је постао ноћна мора за Вашингтон јер се у Вашингтону сматра да би изградњом Пута свиле Кина постала не само војни конкурент у биполарној игри, већ и доминантан економски конкурент. То је и Пекингу познато. Кина је искористила везе у Шангајској организацији и налази се у предности. САД се стога труде да разбију Шангајску организацију за сарадњу, која још снажно веже Пекинг и Москву. САД желе Кину одобровољити и привући по основу економске сарадње, а заузврат ће од Кине тражити да помогне у дисциплиновању Сјеверне Кореје.
У Давосу је Си Ђинпинг рекао да је Кина за интеграције у глобалној економији и да је то историјски тренд, али понашање Кине у Јужном кинеском мору више указује да Кина разара устаљен свјетски поредак, него што има жељу да му се придружи. САД су у економским проблемима, а ни Кини не одговара да се њен привредни замах заустави. Обје земље су заинтересоване за заједнички „праведан“ и одржив раст. Иначе, Запад се у односу према Кини држи смјерница Бжежинског, које су истовјетне са савјетима Кисинџера.
