Регуларне владине снаге освајају посљедња упориште фантомске Исламске државе, терористичке организације против које су се, бар декларативно, бориле и САД и Русија, и Турска и Израел, и Иран и земље ЕУ. Рекло би се да проблема на Блиском истоку задуго неће бити, да следи изградња земаља које су претрпеле ратне страхоте, и да је дугорочни мир на помолу. Али, да ли је тако? Ни приближно. Проблеми постоје, а основни је што су САД, иако још увек глобална сила, на одласку. Империја је доживела зенит и њена звезда се гаси. Јасно је то и америчком естаблишменту који је потпуно свестан чињенице да је „преспавао“ нагли технолошки и војни напредак Русије и Кине. Превелике амбиције довеле су до унутрашње кризе и све већих проблема унутар САД. Савезне државе се све више окрећу себи, отворени расизам је у порасту, чиме се знатно слаби унутрашње јединство које, како ствари стоје, може довести до дисолуције ове велике силе. Комплексности ситуације додатно доприноси што ФБИ, ЦИА, Конгрес, Сенат и Бела кућа не делују хармонично. Нејасна је и граница између демократа и републиканаца, више се са сигурношћу не може одредити ко је ко.
Иако свесни узрока проблема, у естаблишменту не желе ствари именовати правим именима. Кривац је изван САД и то је, наравно, Русија. Русија се представља као највећи амерички противник, па и као главни планетарни проблем. Како се само дрзнула та Русија да доспе у позицију да је чак и САД морају молити за услуге како би својим астронаутима доставиле логистику? Наиме, без коришћења станице Мир, која је, замислите, такође руска, то није било изводљиво. Чак се и Европа, тј. водеће земље ЕУ, отимају и пружају отпор стиску Вашингтона, не прихватајући амерички поглед на правила светске трговине и њене контроле. Опет, додатни проблем за све представља надувана вредност долара. Ако би долар „издувао“ Америци следе унутрашњи немири, а непознато је шта ће са огромним резервама долара да раде растући економски џинови попут Русије, Кине, Индије, Индонезије … Проблем ствара прелазак на алтернативне валуте, што Русија и Кина форсирају, и што се све више прихвата од низа земаља. Стога многи траже начин како би се ослободили долара који убрзо може да пропадне. Међутим, да ли би у том случају свет експлодирао? Како год, рањене империје су опасне и непредвидиве. С друге стране, историјско искуство указује да се на пепелу старих стварају нове империје.
Буђење Европе је неминовно. Стога су САД поставиле „нагазну мину“. Са свешћу о проблемима који следе на унутрашњој сцени, САД су ЕУ, као свом највећем економском противнику, инсталирале фашизам, који је све више у порасту, нарочито у државама које граниче са Русијом и које традиционално баштине фашизам. Сада су им САД омогућиле да „обуку нови шињел“, на штету ЕУ и Русије. ЕУ је економски конкурент, а Русија је војни и политички конкурент САД. Русија, уз то, поседује огромне природне ресурсе о којима сањају Ротшилди и Рокфелери. Пројекат „Три мора“ корене вуче још из доба Вермахта и не представља никакво чудо што су га на „светлост дана“ извукли данашњи фашисти. Познато је да је идеју „Три мора“ подржало и хрватско усташство, али и хрватски званичници.
Други, али огроман проблем на Блиском истоку је могућност избијања нуклеарног рата на релацији Тел Авив – Техеран. Израел настоји да Москва, тј. председник Путин, помогне у решавању перманентне блискоисточне кризе и безбедносних проблема које Израел има са својим суседима и Техераном. Израелски премијер Бенјамин Нетанјаху у сусретима са Путином, које је сам иницирао, није успео да представи све „муке Израела“. Он је вероватно чекао снажнији ангажман САД у Сирији и стварање државе Курда. Курди држе завидне резерве нафте, а тако и могућност пресецања коридора Иран – Либан. Израел је забринут за своју стратешку безбедност због чињенице да Иран преко Хезболаха повезује територије на којима има утицај све до границе са Израелом. Израел жели и безбедност границе на Голану. Либан се, наиме, претвара у платформу за напад на Израел. Све више постаје простор са којег могу да се лансирају тензије, терористички напади, и ракете. С друге стране, Нетанјаху није задовољан политиком коју води амерички председник Трамп, а у којој доминирају нејасна стратегија и непредвидиви поступци. Матис вуче на једну страну, стиче се утисак према ситуацији на терену, потпуно независно од Трампа и Тилерсона, који, очито, не сарађују. Израел, суочен са чињеницом да има несигурног и неозбиљног савезника, што то у ова времена САД јесу, из очаја сам жели извести ваздушне нападе на Иран. Разлог је у сумњи да се Техеран домогао 200 кг обогаћеног урана, што је количина сасвим довољна да технолошки способан Иран, у тајности склопи неколико атомских глава које могу носити побољшане верзије иранских ракета. Све су прилике да је и промена политичког курса Саудијске Арабије у смислу покушаја отопљавања односа са Техераном, проузрокована сазнањем да Иран поседује моћно оружје.
Крај рата на Блиском истоку је, свакако, близу, али се не назире крај проблема. Као нерешени остају они који се односе на стварање курдске државе и операција Ирана у циљу геополитичког излаза на још једно море – Медитеран, бар у политичком смислу, што може постићи овладавши позицијама у шиитском Либану. Стога Израел настоји Путину изнети своје проблеме, страхове и виђења, првенствено по питању експанзије иранског утицаја на Блиском истоку. Опет, Израел бомбардује циљеве уз Голанску висораван не би ли уништио логистику Хезболаха, али тако ствара проблеме Москви, савезнику Сирије.
Москва би требало да се скупа са Турском активније укључи у решавање питања Курда, јер без тог решења мир и напредак на Блиском истоку биће јако далеко. Чињеница је да су Курди велика популација и да је природна њихова тежња да напокон реше питање властите државности. У том погледу Турска је незаобилазан фактор. То је био разлог због којег је Ердоган позван у Москву на консултације јер су „испливале“ варијабле због којих се морао прекинути мировни састанак у вези Сирије. Наиме, сви геополитички играчи инволвирани у блискоисточни сукоб желе обезбедити своје геополитичке тј. геоекономске интересе. Израел жели сачувати Голан као тампон зону и спречити било какву могућност да Иран копненим путем Хезболаху допрема логистику. Ирак жели део курдске територије у Сирији, а то желе и САД. Ради се, наравно, о територији богатој нафтом. Турска жели задржати тампон зону у Сирији и физички одвојити Курде из Сирије од Курда у Турској. Иран настоји да оствари потпун утицај на шиите, било да се ради о Курдима или Либанцима.
Каква је перспектива изградње мира на Блиском истоку? Иако се рат ближи крају, неповољни сценарији нису искључени. Свој допринос у виду горког зачина САД су увек спремне да дају, ако ни због чега оно да докажу да је ангажман Руса био неискрен и непотпун. А тероризам? Да ли се САД боре против тероризма? Недавно су биле снажно ангажоване у том погледу. У Сирији је био Трампов твит. Чак два дана.
слика http://freelagu.site/download.php?id=KoGhS7bIMes
