Прилично недоумица и опречних тумачења изазвали су шатори разапети у Подгорици, идентични онима које смо током покушаја обојене револуције могли видјети у Скопљу. Пометњу је уносила сценографија виђана током свих успјелих и неуспјешних обојених револуција, уз истакнут захтјев: “Ђукановићу, одлази“! Како то да се америчким методима руши проамерички режим, и зашто – било је питање на које су покушали да одговоре многи. Уједно, како су из америчке, подједнако као и из руске амбасаде стигле осуде полицијске интервенције, а на исти начин реаговала је и ЕУ, стекао се утисак да различите стране имају исти интерес – одлазак са власти Мила Ђукановића. Немогуће је да Ђукановићевим одласком сви буду на добитку, и САД и ЕУ, и Русија, и српске партије у Црној Гори и њихови политички противници, овог пута окупљени уз један слоган. Карте јесу подијељење, и сви су сада задовољни, али када се партија заврши, неко мора и да изгуби.
Црна Гора је очекивала позив у НАТО а који је требало да стигне са наредног министарског НАТО самита, заказаног за децембар ове године. Уласку у НАТО противи се значајан број, можда и већина становништва, али то је пут који је званична Црна Гора одабрала. Евроинтеграције и потпуни отклон од Русије, којој је Црна Гора увела и санкције, препознатљива су обиљежја црногорске политике. Ђукановић је уложио велики напор и средства у лобирање, како би се НАТО кишобран надвио над Црном Гором и заштитио је, између осталог, и од апетита Велике Албаније, која на својој мапи има и знатан дио Црне Горе. И када је изгледало да је све договорено, ситуација је почела да се мијења из коријена.
Руска интервенција у Сирији против тзв. Исламске државе, бацила је у воду многе планове. Након предвиђеног и очекиваног пада Дамаска, Исламска држава је требало да се развија на Кавказу и Балкану. Стога су и сви „радови“ започети у Македонији, у смислу убацивања терористичких група с Косова и отварања ратишта у Македонији и свим државама од којих Велика Албанија има намјеру отети територије на којима Албанци живе у већини, заустављени. Чекало се да стигну војно искусне снаге из Сирије, како би се операције одвијале брже и лакше. Наведеним плановима и велики мигрантски талас, који је запљуснуо Србију и Македонију, ишао је у прилог, јер је поменутим државама створио прилично проблема, али у том смислу највећи треба да стигну када чланице ЕУ, по узору на Мађарску, потпуно затворе своје границе. Међутим, удари руских сухоја су обезглавили менаџмент Исламске државе и довели у питање планове које су други имали са том квази државом.
Стога ће Велика Албанија морати да се шири без очекиване помоћи, и на све стране, како би Западни Балкан био потпуно дестабилизован. Великоалбанске жеље су надјачале Ђукановићеве напоре код Западне алијансе и позив Црној Гори за чланство у НАТО ће, по свој прилици, за сада изостати. Са те стране је и стигао импулс за претесте, а Србе који живе у Црној Гори није било тешко против Ђукановића покренути. Руски војни успјех у Сирији у концентричним круговима шири руски политички утицај у региону. Зато су на протестима заједно Медојевић, Булатовић и Мандић. И они који су за НАТО, и који су категорички против тог војног савеза, свако из свог разлога жели одлазак политички најдуговјечнијег владара на Балкану.
Ђукановићева позиција би се могла упоредити са ситуацијом у којој се нашао Никола Груевски, премијер Владе Македоније, који је и поред јавно прокламоване прозападне политике и лобирања за пријем у НАТО (који је де факто присутан на македонском тлу) и ЕУ, управо са те, „пријатељске“ стране трпио велике ударе. Груевски се одржао захваљујући снажној подршци македонског (православног) бирачког тијела, иако је био принуђен на договор, везано за формирање привремене владе у јануару (у којој он неће бити) и ванредних избора. Захтјеви за привременом владом могли су се чути и на протестима у Подгорици. Матрица је иста.
Како ће се ситуација развијати? Ђукановић неће тако лако отићи, као што се углавном предвиђа. Сувише је искусан, много политичких утакмица има у ногама, у ситуацијама у којима су многи губили, он је знао извући побједу. Када год су га на Западу отписали као алат који је послужио сврси и више није потребан, он је умио да докаже да је итекако потребан, чак неопходан. Али, дестабилизација Црне Горе ће се наставити и бити све израженија. Ђукановић нема широко упориште у Србима, и уопште, у православном становништву, а оно које је стекао у албанском дијелу бирачког тијела, ишчезнуће. На његовој страни биће полуге државне власти, бирократски апарат и антисрпски расположени дио Црногораца. Изостанак позива у НАТО неће му ићи у прилог.
Његовим дојучерашњим пријатељима одговара дестабилизација прилика, како би се на крају изњедрио нови лидер Црне Горе, политички много слабији од њега, а јаки лидери на Балкану за Запад нису пожељни. Оно што губе из вида јесте да ће дестабилизација Црне Горе хомогенизовати бирачко тијело по националној основи. Као илустрација за наведену тврдњу може послужити каменовање амбасаде Албаније током протеста. Такав развој ситуације више одговара српској, што је у Црној Гори идентично са – руској страни. Везе Русије и Црне Горе су дубоке и Ђукановићева прозападна политика их није избрисала.
