Предстојећи самит између америчког председника Доналда Трампа и кинеског председника Си Ђинпинга представљаће рани тест спремности Трампове администрације да се окрене од политике глобалне једнополарне доминације и бесмисленог сукобљавања који су обележили претходне три америчке администрације. Сама чињеница да се самит одржава оволико рано у Трамповом мандату је охрабрујући знак.
Прва ствар коју треба имати на уму је недостатак јединствености сврхе на америчкој страни. Од Трампа, и вероватно шефа дипломатије Рекса Тилерсона, се може очекивати да самиту приступе у маниру „хајде да се договоримо“. Њихов најважнији циљ, далеко важнији од осталих, је исправљање, како они виде, огромне неравнотеже у америчко-кинеској трговини.
Међутим исто тако треба да узмемо у обзир и утицај Трамповог тима за националну безбедност, којим доминирају војници који мисле да је корен свих проблема у недовољном америчком „вођству“ и неадекватном коришћењу или претњи силом. Мада су обазривији у односу на Кину него што би били када је нпр. реч о ИСИС-у или Ирану, њихов почетни став је дефинисан војним реакцијама: ваздушним и поморским оспоравањима кинеских позиција у Јужном кинеском мору, размештањем противракетног система THAAD у Јужној Кореји, претњама војним одговором на севернокорејске ракетне тестове.
Најзад, ту је и отровни утицај америчке перманентне бирократије („дубоке државе“) и преосталих кадрова Барака Обаме, за које су америчка глобална доминација и покушаји диктирања унутрашњих и спољних политика других земаља нешто што се подразумева. (Највероватније је управо захваљујући овој групи и прогуран пријем Црне Горе у НАТО ове седмице, после вишемесечног херојског отпора сенатора Ренда Пола.)
Свесни ових подела, Кинези ће свакако Американцима приступити са опрезом. Задатак Пекинга ће бити да процени релативну тежину Трампових економских и трговинских императива – које Кина свакако није расположена да ребалансира у америчку корист, али вероватно неће имати другог избора – наспрам кинеских виталних национално-безбедносних интереса, међу којим су најважнији Корејско полуострво и Јужно кинеско море, где ће амерички војни званичници и припадници дубоке државе хтети да диктирају услове Пекингу. Главни изазов за Кинезе ће бити како да искористе Трампову релативну незаинтересованост за питања безбедности и главно тежиште пребаце на питање његових економских циљева.
По мом мишљењу, оптимални резултат за обе стране био би тај да Пекинг направи неке компромисе по питању трговине у замену за америчке безбедносне уступке у правцу признавања кинеске безбедносне сфере у западном Пацифику. Ово би могло и требало да резултира у значајном америчком ублажавању политика које непотребно угрожавају кинеску безбедност а, с друге стране, не доприносе америчкој, у следеће две области:
Кореја
Творци америчке политике редовно захтевају додатни „притисак“ на Пекинг да заузда Северну Кореју. Разумне кинеске иницијативе, попут недавног предлога за истовремени мораторијум на севернокорејске ракетне тестове и америчко-јужнокорејске војне вежбе су по кратком поступку одбачене од стране САД. Кинеске (и руске) бриге о степену у којем амерички антиракетни штит THAAD покрива њихове суверене територије су на сличан начин игнорисане. Чини се да америчка страна не схвата да америчке војне претње и противмере изазивају још ратоборније и неуравнотеженије реакције Пјонгјанга.
Ова неспремност да се схвати контрапродуктивни ефекат америчке политике је умногоме резултат убеђења да Америка никад не може да буде крива ни за један лош исход. За Кинезе ће бити велики задатак да убедљиво изложе свој витални, безбедносни интерес за опстанак Северне Кореје, који није подложан преговорима. Јер, кад би, из било ког разлога, Северна Кореја престала да постоји, уједињена Кореја под влашћу америчких савезника у Сеулу би омогућила присуство америчких снага на кинеској граници. (Американци ће можда ово да негирају, али треба само имати на уму шта се десило са ширењем НАТО после распада Варшавског уговора и пропасти СССР-а.) То присуство би представљало неприхатљиву претњу кинеским виталним националним безбедносним интересима. Стога и кинеска потреба за даљим опстанком Северне Кореје, док год су Американци присутни у Јужној Кореји.
Имајући у виду Трампове јавно изнесене примедбе како нас наши савезници искоришћавају и не плаћају за сопствену одбрану (а, кад је реч о Јужнокореанцима, такође уништавају америчка радна места путем трговинске размене која је дебело у њихову корист), требало би предложити отворену дискусију о томе под којим би тачно условима америчке снаге могле да буду повучене са полуострва. Вашингтон мора да схвати да би одустајање од садашњих провокативних акција могло, уз кинеску помоћ, у будућности да доведе до стања где би америчке безбедносне гаранције Јужној Кореји постале нерелевантне.
Јужно кинеско море
Амерички критичари Пекингових истакнутих интереса и права у Јужном кинеском мору се позивају на два принципа: наводни амерички интерес за слободу навигације и отворене поморске путеве, и наводну незаконитост кинеске изградње милитаризованих вештачких острва и полагања права на воде око њих.
Што се тиче навигације у Јужном кинеском мору, америчка страна као да губи из вида да Кина ни на који начин не прети поморским путевима, који су, с озбиром на релативни обим контејнерског транспорта, много битнији за Кину него за САД.
Што се тиче острва, амерички став је умногоме израз наше жеље да увек будемо арбитар легитимитета акција других земаља, имали ми неки интерес или не. (Да ли би Кину било брига ако би САД изградиле вештачка осртва у Карипском мору, а затим их прогласиле сувереном америчком територијом? Наравно да не.) Си ће без сумње јасно ставити до знања да су кинеска острва у Јужном кинеском мору суверена кинеска територија, и да ће америчко војно тестирање кад-тад довести до нежељених последица које ни једна страна не жели. Предлози који нуде гаранције за права других земаља на легитимни транзит би могли да имају позитиван ефекат, поготово ако би то било прихватљиво за америчке регионалне партнере, на првом месту Филипине.
Сиу неће бити лако да издејствује значајно америчко повлачење са било које од ових позиција, као што ни Трампу неће бити лако у трговинским преговорима са Кинезима. Али ако би тежње ка споразуму надвладале политику диктата која већ четврт века обележава америчку политику, један успешан “win-win” самит, на којем би обе стране нешто добиле, би могао да постави стандард за будући напредак у другим форумима.
