Лажу нас! То више и није новост, питање је докле ће наставити да нас варају, лажу, краду а да ми то немо и олако прихватамо. Зар требају статистике које нам сервирају преко медија да нам уређују живот? Верујемо ли ономе што осећамо на својој кожи или политичарима и медијима? Свако од нас треба да погледа себе, у себе и око себе и значе недвосмислено шта је истина. Тачно је рецимо да Кинеза има много, кажу преко 1.350.000.000. Ако је веровати тим бројевима можда им је донекле тачна и статистика да је сваки пети човек на планети Кинез. Морамо само бити свесни да је то нека њихова статистика. То и даље сигурно не значи да је сваки пети члан наше породице Кинез. Не, и даље смо сви Срби без обзира зашто и шта њихове статистике показују.
Ми Срби имамо душу, а она има неке своје друге статистике. Оне које нису релативне управо оне које никад не лажу. Та светосавска статистика јасно каже да ако не будемо својој Отаџбини вратили љубав којом нас је она даривала изгубићемо и себе и Отаџбину. Наша статистика ће увек бити вера, правда, част, истина и Отаџбина. Та статистика је она једина истинита и не зависи од тренутних прилика. Душа Србинова се никад није водила потребама одређене клике, никад није ишла за тренутним. Светосавац зна да нема истине ако не буде поштовао своје претке и себе.
„ Ако желиш бити поштован, најпре мораш поштовати сам себе, само тако можеш учинити да те други поштују.“
Фјодор Михајлович Достојевски
Извини Србијо што смо икад поверовали лажима. Извини што смо своју Мајку тиме изневерили. Опрости нам што смо на тренутке падали не поштујући ни себе ни тебе. Извини, опрости ако можеш ипак смо само обични смртници који неки пут не виде куда смо кренули. Као људи, као грешници догађало нам се да кренемо за оним што чујемо а што тако лепо звучи. Дешавало нам се да поверујемо у те западне статистике, заборављајући да је у поквареном западном свету истина увек прва жртва. Опрости нам Отаџбино, задобићемо својим делима у будућности поново твоје поверење. Пробудићемо се, ипак смо ми Срби. Нећемо дозволити да због наше непромишљености без Отаџбине оставимо следеће поколење.
„ОТАЏБИНИ“
Крв рођена ме свег сажиже врела;
У сузама се покајничким купам:
Са светим страхом, погружена чела,
Пред жртвеник Ти грешном ногом ступам.
Јест’, ја сам силно грешан према Теби,
Ја нисам ишо путем Твојим светим;
Ја сам се само старао о себи,
А никад Тебе, Мајке да се сетим!
До сад сам био себичан и ружан:
За своје боле ја сам само знао,
Без осећања да сам Теби дужан,
И да ти ништа, ништа нисам дао!
Ал’ данас љуту ја осећам грижу
До саме сржи сваке своје кости,
И плачем: сузе једна другу стижу,
И грцам: „Мајко, молим те, опрости!
Крв моја српска жеже ме и пали!
У грлу глас ми трепери и грца!
Ко врело гвожђе душа ми се кали
У огњу крви и сузи што врца!
И ево Ти се тешком клетвом кунем:
Звезданим плавим небом нада собом,
И земљом, где ћу мртав сам да трунем —
Животом својим, земаљским, и гробом,
Животом вечним — и распетим Богом,
Да нећу више грешит се о Тебе:
По твом ћу путу ићи чврстом ногом,
Заборавити на самога себе!“
Велимир Рајић
Нека се запад и даље користи својим оружјем – лажима, они верују у његову снагу и оно јесте опасно али само за оног ко истину не потражи. Срце светосавца живи у светој истини, њом се увек поносило кроз векове и тако и успело да преживи. Нова времена донела су нам и нове проблеме, искушења и скривене непријатеље. Неопрезна душа пада по неки пут у њихову замку, али са својом чистотом осећања брзо увиђа да у таквој средини не може да живи. Никоме више не смемо дозволити да мрачи име српско.
Познато је нама да није свиња онај ко је у каљ упао него онај ко у том каљу жели да живи. Зато ћемо свиње оставити у њиховом природном станишту, а своју Отаџбину очистити од прљавштине коју су нам унели док их нисмо препознали. Није данас лако одмах препознати ко је ко, променило се све. Сви су научили да се притаје нико више не иступа отворено са својим ставом, чини се да се сви крију под заставом неке измишљене статистике. Покушавају да нас заварају па најчешће плове под том лажном заставом приказујући је као пријатељску. Тако прикривени траже унутар наше средине квислинге да би заједно са њима успели да скину нашу заставу и да онда обуку своја права одела.
И ако су давно прошла времена гусара сада морамо бити још опрезнији. У оним временима када су гусари харали морима људи су се плашили њихове снаге и изгледа, њиховог изненадног напада. Мислило се тада да су то најстрашнији криминалци, да никад неће бити горих. Данас када сагледамо та прошла времена видимо да није баш тако. Тачно је да су гусари били страшни, да су били зли. Сигурно да је било тешко увек се изборити са њима, поготово при изненадном нападу али су се бар могли лако препознати. Они се нису под лажним заставама скривали.
Када препознате непријатеља колико год да је снажан или страшан имате шансу за борбу, знате како да се припремите за битку. Данас „гусари“ не носе као некад минђуше и тетоваже они не живе на пустим острвима и не плове морима на својим бродовима. Гусари данашњице не носе своје заставе на јарболима више се и не зову гусарима. Данас највећи криминалци носе одела и кравате живе у институцијама система и возе се у лимузинама са обезбеђењем. Крију свој прави идентитет облачећи се као поштен свет.
То сигурно није случајност, ништа они не раде без разлога како то наивни мисле. Не крију се они под лажним заставама, у скупим оделима иза неких статистика зато што су храбри, зато што су сигурни у своју исправност и победу. Не, они се крију зато што су до сада увек губили а оно чега сада можда нису свесни је да ће изгубити опет. Очито је да нису научили или само нису схватили лекцију да битке не губе због лоше тактике, зато што су слабији или зато што смо их препознали, већ зато што вера, част и правда не могу бити побеђени. То никад не смемо сметнути са ума, то је оно што увек изнова мора да нам улива нову веру и снагу.
„ Да је свима нама, као људима и као хришћанима, јасно начело „зло добра донети неће“, да је „крв људска храна наопака“ ствари би ишле сретније.“
Патријарх Павле
Очигледно је да запад ово никако не успева да схвати и прихвати. Зато нас вековима и убијају знајући да у сваком сукобу и рату губимо увек оне најбоље. Крајњи циљ им је да нам убијајући најбоље на власт доведу оне најгоре, нажалост као и сад кроз историју то су често и успевали. Није њима први пут да нам приређују несреће, не стижемо ни предах да ухватимо између голгота које нам запад приређује. Само колико год да се труде то им не даје жељене резултате, светосавцу управо та искушења су доказ да је на правом путу. Голготе кроз које је пролазио и пролази му казују како и за шта вреди и мрети и живети.
Натерали су нас на дефанзиву успевали су они то и раније, али су након тога наше офанзиве увек биле још јаче. Нисмо и нећемо никад заборавити Албанску голготу у којој је како је писало у званичном извештају министра војног генерала Божидара Терзића, председнику владе Николи Пашићу: нестало, погинуло, умрло или заробљено 243.877 људи. Високи официр званично тада једне савезничке војске рекао је о томе:
„Повлачење наших савезника Срба, под околностима под којима је извршено, превазилази по страхотама све што је у историји као најтрагичније забележено“.
Француски маршал Жозеф Жофр
Са друге стране саопштење немачке Врховне команде те 1915 године гле чуда баш на дан 29.новембра је гласило:
„Пошто српска војска више не постоји, већ постоје само њени бедни остаци који су се разбегли у дивље албанске и црногорске планине, где ће без хране по овој зими наћи своју смрт, то су прекинуте даље операције и неће се више издавати извештаји са балканског ратишта”.
Тако је говорила њихова статистика. Али Срби ко Срби шта они знају о статистици. Иако су нам предвиђали да смо нашли смрт врло брзо су били суочени са нечим сасвим другачијим. Са истином да нас је близина смрти учврстила у вери и да смо уместо смрти нашли живот. Вратили смо се живљи него икад и опет својој Отаџбини вратили част, а западу показали да их статистике кад су Срби у питању по ко зна који пут лажу. Поново смо им пружили лекцију да живот не зависи од статистика које праве људи већ искључиво од вере и љубави ка Отаџбини коју човек носи у души.
Никад светосавац неће одустати од своје Отаџбине. Можда смо се о њу пуно пута огрешили али је никад нисмо оставили. Има Србин снаге за све голготе које му спремају неће им у томе помоћи ни ови Богумрски српски отпадници. Србин живи по православним начелима и неће дозволити да га заведу хијене да му западни „гусари“ узму душу. Светосавац није онај ко ће одустати од нечег само зато што је тешко, он одустаје од нечег само зато што није вредно. Зато и не желимо са западом. Чега су они то вредни? Отаџбина може мирно да спава и да буде сигурна да се у њој још увек рађају и да њом корачају они Срби који ће пре заборавити на самога себе него на своју Мајку Србију.
