СТО: ПРИРОДНИ РЕСУРСИ И ЗЛОЧИНАЧКА УДРУЖЕЊА. ЗАКЉУЧАК

423

 

СТО: како се теорија претвара у живот

 

Пилот-пројекат под називом „Ретки метали“

 

На назив „ретки метали“ се данас наилази често, не само на страницама специјалних техничких издања, већ и у економској и политичкој штампи. Разлог је у чињеници да већ неколико година масмедији прате конфликт који се захуктава у Светској трговинској организацији, а тиче се ситуације на светском тржишту ретких метала. Наведена група метала данас игра велику улогу у најразличитијим индустријским гранама, посебно у оним, које производе високотехнолошке производе. На бази ретких метала производе се, на пример, мобилни телефони. Ретки метали се користе и при производњи изузетно чврстих керамичких производа, сложених оптичких инструмената, хибридних аутомобила, у радиоелектроници, атомској физици, хемијској индустрији, машиноградњи, преради нафте, индустрији летилица, ракетоградњи и многим другим гранама.

 

У епицентру конфликта се нашла Кина која располаже са отприлике 1/3 светских истражених резерви ретких метала и која производи преко 90% ове врсте стратешких сировина. Уосталом, још на етапи преговора о ступању у СТО Кина је, како не би дозволила да транснационалне корпорације контролишу њене резерве ретких метала, предузела неке превентивне мере. У споразум је унела клаузулу о искључивости кинеских компанија у истраживању и експлоатацији налазишта руда, укључујући и ретке метале. Такође. почев од 2006.године Кина је почела да одређује квоте за извоз ретких метала, што је после извесног времена довело до пораста светских цена за метале наведене групе. То је изазвало незадовољство САД, земаља Западне Европе и Јапана. Против „Земље излазећег сунца“ Кина је почела да користи ограничење извоза ретких метала као инструмент спољнотрговинског и спољнополитичког притиска, због питања која су била врло далеко од трговине металима. Запад се забринуо, зачули су се протести против тих кинеских ограничења, при том је Запад помињао чак и да такав поступак угрожава стратешке гране, па и војну безбедност Запада.

 

У марту 2012. године су САД, ЕУ и Јапан заједнички направили тужбу Светској трговинској организацији против Кине, окрививши је за коришћење ограничења при извозу ретких метала (конкретно – кроз извозне царине). Значајно је да је у тужби констатовано следеће: Кина покушава да на својој територији формира производни ланац који почиње вађењем сировина и њиховом примарном обрадом, а завршава се производње финалног високотехнологичног производа и његовим извозом на светско тржиште. Произилази да Кина покушава најсавременијом производњом да конкурише Западу. При том – Кина очигледно побеђује у тој конкурентској борби, јер је за кинеског произвођача сировина јефтинија, него за западног. У западним масмедијима разлежу се узнемирене речи да је Кина ограничила помоћу царине извоз сировина ретких метала, али је истовремено потпуно ослободила царина и пореза на додату вредност робу за извоз, која се производи на бази ретких метала. Тако још може да се деси да ће Кина ускоро да преплави цело светско тржиште робама у којима се користе ретки метали! Протести западних земаља поводом кинеске политике ограничења извоза метала звуче врло претеће. На пример, у изјави Европске комисије (март 2012.) каже се: „Ограничења које је увела Кина на извоз ретких метала и других сировинских роба крше прописе међународне трговине и морају да буду укинута. Те мере онемогућују и произвођаче, и потрошаче и ЕУ, и читавог света… Међутим, без обзира на јасне прописе СТО Кина није предузела никакве покушаје да укине уведена ограничења (за остале сировинске робе). То не оставља никакав избор, осим да се извозни режим Кине изазове како би се обезбедио праведан приступ наших предузећа наведеним материјалима“. Оваква изјава „цивилизоване“ Европе јако подсећа на претње које су у 19.веку одзвањале из Лондона пред почетак оштрих и крвавих „опијумских ратова“ у Кини.

 

Званичан одговор Кине на тужбу садржи три основна аргумента, која објашњавају смањење извоза метала:

 

А.Бојазан да се залихе ретких метала брзо троше,

 

Б. Загађивање и уништавање човекове околине у процесу експлоатације руда и њиховог примарног обогаћивања,

 

В.Борба власти са илегалном експлоатацијом ретких метала, која је посебно опасна за човекову околину, а државу лишава прихода од пореза.

 

Могу да се закунем: власти Кине су стварно појачале контролу експлоатације и извоза ретких метала. Осим званичних аргумената у корист такве политике постоји још један, о коме кинеске власти у разговорима са чиновницима СТО не говоре прегласно. А конкретно: избегавање сировинске зависности, организовање на територији своје земље комплетног технолошког ланца прераде ретких метала излажење на спољно тржиште са најсавременијим производима.

Управо то не желе СТО и њихови главни „акционари“. CТО представља инструмент за ширење интереса земаља „златне милијарде“. То се исказује тако што се „прописи СТО“ који се тичу трговине, инвестиција, екологије стално преиспитују, али то преиспитивање увек иде у корист Запада. Тако су западне земље дуго користиле екологију као аргумент како би заштитиле сопствена тржишта од роба других земаља (или је комплетан увозни производ, или његова производња проглашавана за еколошки опасну). Кина одговара да проширење извоза ретких метала за собом повлачи уништавање човекове околине, али на Запад тај аргумент не оставља никакав утисак. Типична политика „двојних стандарда“!

 

После придруживања Кине СТО-у 2001.године против ње се у сваком тренутку водило (и води се) по неколико десетина судских поступака и антидампиншких истрага. Већину Кина губи. И то без обзира што је припремила значајан број правника који су се специјализовали за спорове у оквиру СТО. Тако су 2009.године САД, ЕУ и Мексико поднели тужбу против Кине због ограничења извоза боксита, што по мишљењу тужилаца омогућује предност кинеским произвођачима алуминијума и дискриминише стране произвођаче. У јануару 2012.године Кина је тај спор изгубила на свим инстанцама.

 

„Експерти сматрају да је спор у вези са ретким металима „последњи и одлучни“. Како за Кину, тако и за СТО. Уколико Кина изгуби – то ће бити довољно за признавање „незаконитости“ покушаја националних држава да регулишу експлоатацију и извоз сопствених природних ресурса. То право ће прећи на СТО и транснационалне корпорације и биће регулисано новом серијом докумената СТО (чији су нацрти одавно спремни за потписивање).

 

СТО: „динар – да уђеш, сто да изађеш“

 

Не може да изазове ни најмању сумњу мисао да се предвиђено ширење регулационих и контролних функција СТО планира у интересу транснационалних корпорација. Већ више деценија методично и врло усмерено се гради систем наднационалне контроле над светском економијом, у коју је данас увучено већ преко 150 земаља света (када је формиран ГАТТ било их је мање од 30).

 

Уколико не укључе Русију у тај систем контрола ће бити непотпуна и неефикасна, макар само зато што се на територији Руске Федерације налази значајан део светских природних ресурса. Према подацима руског Министарства за природне ресурсе учешће наше земље у светским резервама појединих врста природних ресурса износи у %: нафта – 6, природни гас – 35, угаљ – 13, руде гвожђа – 14, шуме – 23, земља – 13, хидроенергетски извори – 9. Према проценама бившег директора Научно-истраживачког института за статистику В.М. Симчере национално богатство Русије износи око 40 билиона долара, при чему лавовски део тог износа иде на природне ресурсе.

 

Према подацима припремљеним у СТО, и објављеним у пролеће 1012.године, а који се односе на преглед светске трговине природним ресурсима, Русија заузима чврсто прво место у свету као извозник сировина. Учешће Руске Федерације у светском извозу ресурса је 10,5%. Иза ње је Саудијска Арабија са 8,7%, Канада са 5,5%, ЕУ – 5,4%. Већ данас у извозу Русије око 80% иде на енергенте, минералне сировине (руде или већ обогаћене сировине), дрвну грану, пољопривреду. У низу случајева такозвани „индустријски“ извоз представља лоше камуфлирани извоз сировина. На пример – извоз производа црне и обојене металургије или хемијских ђубрива. За неке врсте ресурса у извоз одлази преко половине производње. Најпре – то је нафта, а за њом метали платинске групе, злато и сребро.

 

Придруживање Русије ВТО-у за Запад значи гаранцију да Русија неће, као Кина, да изврши окрет од сировинске специјализације према јачој преради природних сировина, формирању производно-технолошких ланаца, на чијем крају ће се налазити најсавременији, врло конкурентни производи.

 

Чак и по садашњим важећим прописима СТО, суверенитет Русије према сопственим природним извориштима ће тиме бити врло ограничен. Да погледамо само руде. Познато је да приоритет доступу налазишта, према руском закону о богатствима испод површине земље (а то је, уосталом, светска норма) има она компанија која је вршила геолошка истраживања и открила то налазиште. Последњих двадесет година руско геолошко истраживање је постепено замирало, тако да данас оно није у стању да решава озбиљније задатке који се односе на проширивање минерално-сировинске базе руске економије. У Русију стижу снажне специјализоване компаније са Запада. 80% светског тржишта геолошких истраживања која се односе на резерве минералних сировина данас контролишу 4 гигантске западне корпорације. Оне само чекају тренутак да се Русија придружи СТО, како би ушле на руско тржиште геолошких радова и нафтног сервиса, који ће се тада регулисати споразумима ГАТС (споразум СТО који се односи на услуге). Почеће процес преласка минерално-сировинске базе Русије под контролу транснационалних корпорација.

 

Спремајући се за ступање у СТО, руске власти морају да схвате да, када постане члан те организације, Русија ће морати да извршава и оне обавезе који у овом тренутку не постоје међу документима СТО. Између осталог и обавезе потпуне либерализације доступности транснационалних компанија природним ресурсима, о чему је говорио генерални директор СТО на конгресу у Берлину 2010.године. Не говори се тек тако за СТО: то је организација за коју плаћаш рубљу да уђеш, а – десет да изађеш! Али при том нико не размишља где ће Русија да нађе тих десет рубаља!

Да покушам да разјасним смисао реченог:

1.                              

        По прописима СТО излаз било које земље из те организације могућ је само уколико се плате крупни пенали.

2.     

        Величина пенала се одређује према величини штете коју могу да претрпе остали учесници (у ствари – транснационалне компаније) због напуштања Светске трговинске организације од стране одређене земље.

3.                             

        Штета транснационалних корпорација од губитка слободне доступности природним ресурсима Русије ће бити процењена на оних већ поменутих 40 билиона долара, а које сам поменуо као вредност укупног националног природног богатства).

4.                             

        Тако ће за свој излазак из СТО Русија моћи да плати једино самом собом. Односно – својом територијом са свим природним богатствима на њеној површини и у њеној унутрашњости.

5.                             

        Излаз за Русију из те непријатне ситуације, која се сасвим лепо назире, је једино једнострано одбијање свих прихваћених обавеза. Међутим, у том случају главни бенефициари – транснационалне корпорације – ће бити принуђене да прибегну „аргументу последње инстанце“, односно – војној сили.

       

        Ето, то су прописи који важе у СТО. Није компликовано приметити да баш тако постоје и опстају сва злочиначка друштва. Разлика је само у томе, да у традиционалним мафијашким злочиначким групацијама „прописе“ зову „одлукама“. Најбољи начин да се сачува сопствени новчаник и сопствени живот је – клонити се злочиначких удружења. Посебно – уколико су она међународна!