Стогодишњица Великог рата. Церска битка – прва савезничка победа

Прешавши реку Дрину надирали су аустро-угари кроз Мачву у правцу Ваљева које је њихова врховна команда одредила као свој почетни циљ, тих августовских дана 1914.године. Жесток отпор заштитних одреда српске војске изазвао је бес код агресора и они чине безбројне злочине над рањеницима, ратним заробљеницима, цивилима а нарочито над женама и децом.

Масовна силовања жена и девојака, убиства свештеника и масакрирање рањеника у Шапцу, потакли су српску владу да ангажује наставника медицинског факултета и експерта судске медицине Швајцарца Арчибалда Рајса, да сачини студију о овим многобројним злочинима. По злочинима се нарочито истиче 42. ландсвер дивизија коју ће зато прозвати «вражија дивизија».

Њени су припадници већински Хрвати присташе «франковаца», који испољавају отворено србождерство.

Своје прво одликовање «малу сребрну медаљу за храброст» стећи ће тада у Мачви и КуК (немачки израз за царско-краљевски) подофицир Јосип Броз, кога ће касније прозвати Тито.

Аустро-угарска држава је потписница Хаашког ратног права, али се тих одредби у Србији није држала.

Правдали су се лаконски да Србија није потписница, те ни они не морају да се придржавају тих међународних норми.

Тај стандард «дуплих аршина» земаља које се диче «владавином права» према српском и руском народу, биће испољен у неколико наврата током двадесетог века.

Србија је међутим у два балканска рата показала како поступа са ратним заробљеницима, рањеним непријатељима и цивилима.

Аустро-угарске су новине и њихови ратни дописници још тада злонамерно објављивали лажне извештаје о наводним српским злочинима, сатанизујући тако српске ослободиоце а не казујући и скривајући злочине шиптарских добровољаца и отоманске војске.

Међутим, руски су дописници својим прилозима потакли и француске и британске новинаре да објаве истину о томе, упркос службене уздржаности њихових земаља.

Бечки су новинари тада упорно пласирали приче о «дивљацима» које треба казнити и сада су царски војници то и проводили на делу.

Бечки, пештански, загребачки и сарајевски листови објављују већ текстове о лаганој шетњи царске солдатеске, која ће «уљудити балканске дивљаке и омогућити владавину права» .

Царско-краљевски војници замишљају шетње српским градовима примичући се планинском ланцу у западној Србији, док им у сусрет хитају српски ратници, победници из два балканска рата.

Они знају цену победе и наличје рата, знају и цену коју ће сада да плате, али умеју и да непријатељу добро наплате.

Њихови су официри деца из народа којима се верује, а прослављене војсковође су очеви, у чије се умеће ни не сумња.

Два су рата заједно ратовали, таин (војнички хлеб) делили, смрт у очи гледали, а знање стечено у Русији на усавршавању успешно применили.

Приморани су сада да нападачу практично и покажу да је Србија голема тајна за свакога немилога посетиоца, а драга и гостољубива домаћица свакоме миломе.

Надмоћни и самоуверени бечки планери ће само рачунати колико им још треба да стигну до Београда, не примећујући да им се војска осипа и расипа по кланцима и планинским друмовима а комора све спорије стиже плаве колоне црно-жутих злочинаца.

Планину Цер на коју нису ни обратили пажњу у својим штабним играма изабраће војвода Степа (славни српски војсковођа) за одсутни отпор нападачу пред српски контранапад, уз чувену поруку – ноћас је Србија на Церу!

Војници и старешине осећали су то и без његове наредбе а силовити српски контранапад разбио је црно-жуте злочинце, док су се пропланци Цера плавили мртвима и рањенима.

Разбијени, уплашени и натерани у панично бекство, сада су само узневерена гомила а кренули су као непобедива сила у казнену експедицију.

Смене и тензије пљуште а штампа описује сурове планине и потешкоће, само да се сакрије размера удеса «балканске војске» Оскара Потјорека.

Лондон, Париз и Петроград славодобитно пишу о првој савезничкој победи, и величају српску војску која ју је извојевала.

И док братска руска страна саучествује у туговању за големим жртвама којима је плаћена ова велика победа, Лондон и Париз траже наставак српске контраофанзиве.

Они цене да ће тако себи олакшати тежак положај, без обзира на немогућност српске стране да успешно и оконча такав захтев.

Руска страна и разуме и схвата тешку ситуацију за малену Србију, али ни она не може да обузда овај захтев својих савезница које у насталој ситуацији виде само себе.

Свесна цене коју ће да плати српска војска прелази Саву и ослобађа делове Срема.

Тамо српски народ поздравља своје ослободиоце а млади Сремци масовно приступају у добровољце.

Њихове очеве и старију браћу мобилисала је већ црно-жута власт и већину отерала у Галицију, као непоуздане и опасне.

Таква судбина задесила је Србе и из осталих покрајина и они су масовно упућивани на источни фронт, да ратују против своје руске браће.

Упркос суровог прогона и бројних стрељања исказаће своје незадовољство речима песме -– мене воде у Карпате, као теле да умлате — због које се иде у казнене јединице.

Масовно дезертирање и предаја руској војсци карактерише јединице КуК састављене већински од словенских војника, а бечки двор крије ту истину и од свог остарелог владара.

После повлачења српске војске из Срема починиће КуК солдатеска страшни терор над целокупним српским становништвом, а у пограничним областима према Србији и његово етничко чишћење.

У Земуну је наређено српском «пучанству» да се припреми за депортацију, као незакониту меру прогона без кривице а пре тога је стрељан свако на кога се посумњало.

Земунце ће отерати у западну Славонију да би им се тек после три године дозволио повратак у девастиране домове.

О стогодишњици овог рата видљиво је из архивских списа како је плански незаинтересовано и површно вођена евиденција о овим интернирцима, које је КуК власт користила за најтеже послове.

Исцрпљивани, изгладњавани и мучени, они су само од руске стране и помињани у дописима руског црвеног крста који су упућивани званичницима међународног црвеног крста.

Руски и српски црвени крст покреће кампању помоћи овим мученицима, обраћајући се свим неутралним земљама и истичући да је Аустро-угарска потписница међународног ратнога права у коме нема прогона интернираца.

Подршка руске браће није никада недостајала, чак и када су и сами били изложени стравичним злочинима и уништењу народа свога.

У БиХ ће се формирати паравојне јединице «шуцкора» састављене већински од муслимана и католика које ће постати по злу чувене у терору, пљачки и уништавању приватне српске имовине.

Као превентивну меру наспрам «непоузаних и потенцијално опасних елемената» за државу, стварају се многобројни логори у које се одводе читаве породице.

Међу тим логорима се по злу издвајају логор у Добоју и Бихаћу где је чамио и наш познати књижевник и нобеловац Иво Андрић, који ће у бројним текстовима писаном речју описати ове злочине једне европске државе коју данас у покушају ревизије истине називају претечом ЕУ. Упорно истичу наводно складан и плодан суживот разних народа, култура и конфесија у њој.

За неверовати је и да нису читали нобеловца Иву Андрића, или примењују правило једнога који је у својим упутствима за рад казао – сто пута изговорена лаж постаје истина!

Наставиће се …