СТРАСТ ЗА ЗЛАТОМ И „БАЗЕЛ-III“ (део I)

220

 

Базелски комитет и светска банкарска мафија

Базелски  комитет за банкарски надзор (у тексту: Комитет) тесно асоцира на наднационалну структуруиз Базела  чији је назив   Банка за међународне обрачуне (БИС), коју често називају и  клуб, штаб  централних банака или „Централна банка последње инстанце“. Комитет су  преко  БИС-а крајем 1974, после нарушења равнотеже  на међународним девизним и банкарским тржиштима, изазваног крахом банке Herstatt из Западне Немачке, основали руководиоци  централних банака десет земаља (Г-10) у циљу  израде општих међународних прописа за област  банкарског надзора. Комитет формулише опште стандарде банкарског надзора и препоруке за њихово извршење. Што се тиче Г-10 – то је група земаља која је 1962.године  потписала генерални споразум са ММФ-ом  о додели позајмица (Белгија, Велика Британија, Западна  Немачка, Италија, Канада, Холандија, Француска, Шведска, САД, Јапан). Швајцарска која није чланица ММФ-а им се придружила 1964.године, али је назив групе остао непромењен. Од почетка су у Базелском комитету били и представници Луксембурга, а од 2001.године – и представници Шпаније. Сада су у Комитету представници централних банака и националних  органа за банкарски надзор 27 земаља (већ поменутих 13 земаља, као и Аргентине, Аустралије, Бразила, Кине,  Хонгконга, Индије, Индонезије, Кореје, Мексика, Русије, Саудијске Арабије, Сингапура, ЈАР-а  и Турске) које су се Комитету придружиле  2009.године. У непуне четири деценије рада Комитет је издао десетине докумената у вези са различитим правцима рада, између осталог и са општим питањима организације надзора, адекватности капитала, ризицима различите врсте, корпоративним управљањем,  кредитно-депозитним организацијама и тд.

Најбитнији правац рада Комитета је одређивање норми адекватности   банкарског капитала. Сви документи Комитета се врте око врло магловите пропорције: сопствени капитал : активе банке = коефицијент адекватности  капитала. Кабалисти из света новца  траже магичан број те пропорције који би обезбедио стабилност банкарског система.  У ствари –  Комитет тежи да озакони оно, што се сматра за  преступ. У Европи одавно постоји систем такозваног делимичног или непотпуног покривања својих обавеза од стране  банака. Такав систем банкама дозвољава да новац праве и од „ваздуха“. Рецимо – у вредности једног долара законског новца који су улагачи ставили на депозитни рачун, банкама се дозвољава да у облику кредита издају 5 или 10 долара неготовинског (кредитног) новца. Некада се то називало лажни новац и закон је то најстрожије кажњавао. Данас се то назива „нормални новац“, „принцип“ банкарског пословања, закони га легализују, а у уџбеницима економије се означава помоћу термина „новчани мултипликатор“. Принцип  „делимичног“  покрића (резервисања) се покрива  преко наднационалне структуре која се назива „Базелски комитет за банкарски надзор“, што том принципу придаје изглед респектибилности. Никакви стандарди и формуле не могу да отклоне најважнију последицу „делимичног“ покрића (резервисања) обавеза  – банкарске кризе. У скоро пуне четири деценије постојања Комитета свет је био сведок безброј банкарских банкрота и банкарских криза.  Да би се такве непријатности предухитриле неопходно је 100% покриће обавеза, али у том   случају банке  губе могућност да се баве својом „алхемијом“. У централним банкама и у Комитету је постављен  врло строг табу на поштену дискусију о проблему „делимичног“  резервисања: на тај начин  се покушава убеђивање јавности да је могуће пронаћи „магичну формулу“  за довољан износ капитала који омогућује да банке, као и до тог тренутка, могу да праве новац од „ваздуха“. То је отворена превара.

«Базел-I» и «Базел-II» –  сламке за утопљеника

До краја 2012. Комитет је озаконио рад са  два основна документа  који одређују „магичну формулу“ довољног износа капитала, а који препоручују да ту формулу користе национални органи за банкарски надзор  – «Базел-I» и «Базел-II».  Први се званично појавио 1988.године и имао је врло респектабилан  назив:  „Међународна конвергенција мерења капитала и стандарда капитала“  („Базел-I“). Тај споразум је одредио колика мора да буде адекватност – 8%, која се израчунава као однос личног капитала (који регулише орган  надзора)  према активама, одређеним у односу на ризике. У обрачун су узимани само кредитни ризици (мада активе банака могу да се формирају не само од кредита, већ и из инвестиција). Фактички, Комитету је одобрено  да прави новчане баханалије, које се у уџбеницима економије називају са великим поштовањем  „развој новчаних и финансијских тржишта“. Тржишта почињу да се преплављују „балонима“, „балони“  пуцају, а права економија и обични људи доживљавају  велике губитке. На данашњи дан се преко 100 земаља света, према званичним захтевима, придржава норми „Базела-I“.

На прелому два века почела је припрема нове верзије стандарда под називом „Базел-II“,  са којом је стартовано 2004.године. У  новој верзији су постојали врло благи покушаји да се узму у обзир нови ризици који постоје у делатности банака (осим кредитних), конкретно –  због бурног развоја тржишта производним финансијским инструментима (деривативима) , појавом хеџ-фондова и осталих институционалних шпекуланата са којима су банке врло тесно повезане. У јеку одобравања  новог стандарда разбуктала се финансијска криза 2007 – 2009.год. Она је још једном приказала да стандарди Базела представљају само смоквин листић  којим се прикрива бахатост светских зеленаша. „Базел-II“ није могао да их излечи од алавости, и пред очима света је до дна потонуо гигант светског банкарског бизниса „Леман Брадерс“, а ради спаса осталих је из државне благајне морало да се потроши најмање билион долара у САД и отприлике исто толико у Европи.  Чак је било и покушаја да се докаже да је управо прихватање „Базела-II“ испровоцирало финансијску кризу,  јер су банке, како би допуниле сопствени капитал, који им је недостајао, одлуком  да користе претерано  рискантне начине за ангажовање таквог капитала, биле принуђене да крену  у фалсификовање и отворену превару (фалсификовање књиговодствених извештаја, широко коришћење скривених билансних операција и сл). Комитет је, још док је криза трајала, почео грозничаво да уноси измене и исправке у   „Базел-II“.

Особине „Базела-III“

Најзад се појавио и инструмент који је назван „Базел-III“.Предлози које је он донео су одобрени у новембру 2010.године на самиту Г-20 у Сеулу. Учесници самита су одобрили и рокове етапног усвајања овог стандарда. Као старт је одређен 1.01.2013. Нови документ  је изузетно сложен и обиман – броји око 800 страница. Желим да скренем пажњу на његове следеће особине:

1.              Рок за примену овог стандарда је растегнут  све до 2018.године; другим речима: стандард није тако „оштар“ – он банкама даје довољно времена за маневрисање;

2.              Летвица за поседовање сопственог капитала је подигнута, али не толико да онемогућује да се избегну нове кризе;

3.              Појачана је улога „субјективног фактора“ при процени банке од стране надзорних органа;

4.              У структури сопственог капитала посебна улога се даје злату као финансијској активи;

Мени се чини да је последња особина најважнија, да она представља иновацију у квалитету, којом се „Базел-III“разликује од „Базела-II“.

У претходним стандардима Базела за сопствени капитал високог квалитета  сматрају се само готовина (која  у свим земљама спада у категорију  „законитих платних средстава“ – legal tender)  и државни дужнички папири – обвезнице министарства финансија и државне касе. Али  не све обвезнице, већ само оне које ће добити највишу оцену од стране међународних агенција за рејтинг. Јако дуго се за најквалитетнији елемент сопственог капитала   сматрају облигације државне касе  САД. Односно, банке оних земаља које су учествовале у првој и другој генерацији „Базела“ требало би да помогну ујка-Саму, набављајући његове облигације и затварајући рупе у буџету САД. Тако ће да подржавају и долар САД, и да делују против злата као главног конкурента „зелених шушки“. 

 

наставак следи