Историјска и уставно-правна еволуција српске државности у модерно доба
Новија историја јужнословенских народа, па тиме и новија историја српског народа и ратни историјски догађаји у XX веку, и то они које је историја забележила на свој начин, или пак они који су се стварно десили, као да нису довољно занимљиви и убедљиви, па имамо прилику да видимо и алтернативну историју догађаја из истог периода, по систему „шта би било када би било“.
Писање алтернативне историје не треба разумети као покушај „поправљања прошлости“, или пак оспоравање углавном општеприхваћених историјских факата до којих је дошла историја као наука, него као један од могућих модела приказа одвијања историјских догађаја да су се којим случајем ти догађаји одвијали у другим условима, као кључним историјским детерминантама.
Историја I и II светског рата, историја распада СФРЈ, историја ратова ’90-тих година прошлог века на простору СФРЈ, записане су у уџбеницима за основне и средње школе у свим новонасталим државама бившим репуликама СФРЈ, на посве различит начин. Овде није реч о алтернативној историји. Овде је реч о различитим историјским дискурсима, о различитом историјском одсликавању потпуно истих историјских чињеница, реч је о различитим идеолошким обрасцима у којима се описује стварност, како би се „задовољила властита истина“ о једном историјском периоду. Особитост историјског приказа ратова из ’90-тих година прошлог века на простору СФРЈ условљена је одбраном властите позиције, која се односи пре свега на одговорност за избијање рата, историјске тежњаме и пројекте о вековној – „тисућљетној“ тежњи за самосталном државом, „хегемонистичком и унитаристичком тежњом и природном агресивношћу других народа“ и сл. На овакав начин долазимо до оног старог питања: „Шта је старије – кокошка или јаје“?, односно ко је први почео, ко је одговоран за избијање рата? Ко су добри, а ко лоши момци?
„Дефиловање ратне прошлости“ кроз врло драматичне политичке и (не)дипломатске иступе појединих лидера у државама у региону и размена свакојаких оптужби, које као да долазе из ратног периода као повампирени остаци прошлости, понукали су ме да још једном анализирам, у одређеним размерама, устаљене шеме одговорности и кривице у поменутим ратовима.
Нећу се упуштати у изношење вредносних судова у мери у којој је то уопште могуће у оваквим приликама ауторове условљености темом, властитом друштвеном позицијом, етничком и државном припадношћу и др. Због методолошких и аналитичких разлога условно ћу прихватити, као наводно тачну тезу: „Срби и Србија су главни кривци за разбијање СФРЈ и избијање рата“. „Српска хегемонија, српски унитаризам и монархизам, српски природни нагон за агресивношћу и политичко насиље, политичка нетолеранција, историјска лутања, несналажења и митоманија“, главни су узрочници који су довели до отцепљења неких република чланица СФРЈ из састава федерације. Ово су кључне тезе предратног, ратног и поратног државног и политичког руководства словеначког, хрватског, бошњачког и, делимично, македонског народа, као и тезе већине историчара из редова наведених народа. Скоро идентичне ставове имају и водеће западне земље.
Услед снажне медијске пропаганде, пред сам рат, у току рата и након рата, којом су се поткрепљивале наведене тезе о српском народу, обичан човек, грађанин Србије, пре свих Србин, како у Србији тако и ван Србије, морао је да преиспитује позицију властитог државног и политичког руководства и историјску позицију и улогу српског народа. Није нимало пријатна позиција попут оне у којој је био српски народ у разматраном периоду, па у значајној мери и данас.
Како објаснити позицију у којој се нашао српски народ, када има против себе и моћне земље света, и суседне народе,+ са којима је живео деценијама у истој држави. Постаља се питање – да ли су биле против нас и да ли нас мрзе и презиру моћне државе света? Зашто нас до јуче „братски народи“ доживљавају као главне непријатеље и желе да нас понизе? Има ли у свему томе наше заслуге или је то све ствар завере? Да ли је реч о тако супростављеним или пак међусобно искључивим виталним интересима нашег народа и других народа? Да ли су нова савезништва поништила стара, и створила нове непријатеље? Ко је имао највише користи, а ко штете од распада СФРЈ? Можемо овај низ питања наставити у недоглед. Нећемо одговарати на свако питање понаособ. Погледајмо како су ствари стајале у историјском, политичком, правном, економском и међународном контексту, а које су биле од пресудног значаја за српски народ и његову позицију.
Знамо да је Краљевина Србија своју државност и своју круну унела у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, која је касније променила име у Краљевину Југославију. Према облику државног уређења то је била монархија, у којој су била равноправна сва три народа (Срби, Хрвати и Словенци), а сви Срби живели у једној држави. Иако се о тој држави и њеном уређењу износило мноштво примедби, критика и напада разних врста, а највише у погледу наводне српске хегемоније и унитаризма, она није била искључиво, нити само српска држава. То је била и држава и Хрвата и Словенаца, који после слома Аустроугарске монархије, чему је значајно допринела и Србија, добијају сасвим другачији, много повољнији уставноправни положај у новој монархији.
Након II светског рата и победе Народноослободилачког покрета на челу са КПЈ, уз огромну подршку и помоћ Совјетског савеза, формира се Федеративна Народна Република Југославија, као савезна народна држава републиканског облика, заједница равноправних народа, који су на основу права на самоопредељење, укључујући право на отцепљење, изразили своју вољу да живе заједно у федеративној држави. (Члан први Устава Федеративне Народне Републике Југославије из 1946.) ФНРЈ су сачињавале: Народна Република Србија (НРС), Народна Република Хрватска (НРХ), Народна Република Словенија (НРСл.), Народна Република Босна и Херцеговина (НРБиХ), Народна Република Македонија (НРМ) и Народна Република Црна Гора (НРЦГ). Народна Република Србија има у свом саставу Аутономну покрајину Војводину и Аутономну косовско-метохијску област.(Члан други истог Устава). Дакле учињен је потпуни прекид са Краљевином Југославијом проглашавањем федералног уређења са шест нових република и две аутономне области. Напуштена је доктрина троплеменог народа, а статус нације је дат Македонцима и Црногорцима.
Према Уставу из 1946. ФНРЈ је заједница равноправних народа. Аутономна покрајина Војводина и Аутономна косовско-метохијска област нису елементи федеративне државе. И оваква држава подразумева све Србе у једној држави (само без краља) и њихову равноправност са осталим народима, и као таква она је у интересу српског народа. Члан први наведеног Устава не помиње народности и националне мањине.
Новим Уставом из 1963. ФНРЈ се дефинише и уређује на нешто другачији начин. Посебно се истиче значај самоуправних односа у друштву, приврженост марксистичком учењу, тако да ФНРЈ постаје социјалистичка демократска заједница и добија име Социјалистичка Федеративна Република Југославија (СФРЈ). Чланом првим Устава из 1963. СФРЈ се одређује као: савезна држава добровољно уједињених и равноправних народа и социјалистичка демократска заједница заснована на власти радног народа и самоуправљању.
У члану другом се каже: „СФРЈ сачињавају социјалистичке републике БиХ, Македонија, Словенија, Србија, Хрватска и Црна Гора. Територија СФРЈ јединствена је и сачињавају је територије социјалистичких република.“ Није потпуно јасно према ком критерију је наведен редослед република чланица федерације. Аутономна покрајина Војводина и Аутономна косовско-метохијска област нису елементи федерације, као и према Уставу из 1946. И према Уставу СФРЈ из 1963. Србија је равноправна чланица федерације, сви Срби живе у једној држави, територија Србије је јединствена.
До значајних промена у друштвено-економском уређењу земље долази доношењем новог Устава 1974. којим се кодификује друштвено-економски систем према крајњим дометима теорије самоуправног социјализма. Посебне контраверзе и историјске последице које су проистекле из Устава СФРЈ из 1974. односе се на државно устројство СФРЈ, које је касније коришћено као правни темељ за процес распада СФРЈ и различито тумачење од стране зараћених страна током оружаног сукоба на простору бивше СФРЈ.
У члану првом Устава СФРЈ из 1974. се каже: „Социјалистичка Федеративна Република Југославија је савезна држава као државна заједница (подвукао аутор) добровољно уједињених народа и њихових социјалистичких република, као социјалистичких аутономних покрајина Војводине и Косова, које су у саставу Социјалистичке Републике Србије, заснована на власти и самоуправљању радничке класе и свих радних људи, и социјалистичка самоуправна демократска заједница радних људи и грађана и равноправних народа и народности.“
Према другом члану Устава СФРЈ из 1974. СФРЈ сачињавају: СРБиХ, СРМ, СРСл., СРС, као и Социјалистичка Аутономна Покрајина Војводина и Социјалистичка Аутономна Покрајина Косово које су у саставу СРС, СРХ и СРЦГ.
Дакле, Аутономна косовско-метохијска област мења име у Социјалистичка Аутономна Покрајина Косово, и она као таква, заједно са Социјалистичком Аутономном Покрајином Војводином, добија нова и још већа права, и постаје елемент федерације. Републике постају de facto државе, а Покрајине то исто само под другим називом, као Аутономна социјалистичка самоуправна демократска друштвено-политичка заједница (Четврти члан Устава СФРЈ из 1974.). Уставом из 1974. СФРЈ се своди на географски појам.
Устав из 1974. имао је своју предисторију и своју позадину у виду значајних политичких догађаја који су се збили неколико година раније, а који су означили почетак федерализације и конфедерализације земље (смена Александра Ранковића, који се противио федерализацији, победа струје коју је предводио Едвард Кардељ, године 1968. и 1971. усвојени су амандмани на тадашњи Устав, којим је уведено Председништво СФРЈ као колективни орган руковођења, пропагирање националистичке политике у Хрватској, кадровске чистке у руководству Србије и др). Поменутим Уставом Србија је почела значајно да губи у оквирима федерације, није више била равноправна чланица СФРЈ са осталим републикама. Одлуке Скупштине СРС биле су услољене одлукама покрајинских скупштина. Територија Србије је разбијена и подељена на: Социјалистичку аутономну покрајину Војводину – САП Војводину, Социјалистичку аутономну покрајину Косово – САП Косово, и на ужу Србију, скраћено речено УЖАС.
Иако је Уставом из 1974. речено да је територија СФРЈ јединствена, да је сачињавају територије социјалистичких република, и да се граница СФРЈ не може мењати без сагласности свих република и аутономних покрајина (Члан пети поменутог Устава), републике као државе (осим СРС) добиле су веома јако уставно упориште у смислу одлучивања о властитој судбини.
Дакле ако посматрамо историјску и уставну димензију проблема државе Србије и српског народа, онда можемо приметити да је Србија од Краљевине Србије, као самосталне и суверене државе монархијског уређења, преко Краљевине СХС и Краљевине Југославије дошла у позицију да изгуби кључне елементе државности и изворне суверености, тако да је у Краљевини Југославији њена територија била издељена на бановине. Стварањем нове Југославије, Уставом из 1946. Србија постаје целовита Народна Република, која као таква са своје две аутономне покрајине (области) партиципира у федерацији и има моћ и право да одлучује на својој целој територији. Према Уставу из 1963. Србија постаје Социјалистичка Република, део федерације, и тај Устав уопште не дефинише покрајине у саставу Србије нити их одређује као елементе федерације. Можемо рећи да је овим Уставом Србија имала врло висок степен суверености и територијалну целовитост.
Устав из 1974. Србију доводи у неравноправан положај у оквиру федерације. Највећи број проблема српског народа проистиче из Устава из 1974. Србија и Срби имају витални национални интерес да Југославија као савезна држава и даље постоји, јер на тај начин најлакше остварују своје интересе, као народ у целини.
Др Винко Пандуревић, генерал у пензији Војске Србије и ВРС
