Стратегија на делу
Страх од српске хегемоније у оквирима СФРЈ је био неоправдан. Срби као народ нису наметали своју хегемонију ни у оквирима монархије под круном Карађорђевића. Напротив српски етнички простор и српски етнички корпус били су разбијени у неколико бановина као територијално административних јединица у оквирима монархије. Срби који су живели изван Србије имали су посебан интерес да се очува Југославија, и то као равноправна заједница република и народа. Истини за вољу, Устав из 1974. није садржавао одредбе о отцепљењу или издвајању република из састава федерације. Важна је одредба тога Устава која у члану петом каже: „Граница СФРЈ не може се мењати без сагласности свих република и аутономних покрајина.“ Ово је било важно уставно упориште Србије и српског народа. Штитећи Устав и целовитост СФРЈ српски народ је остваривао своје виталне националне интересе. Дакле Србија није разбијала Југославију, напротив она је штитила Устав и своју позицију у федерацији.
Управо Устав из 1974. био је главно оружје или механизам за отпочињање примене стратегије истовременог круњења обода српског етничког простора или периферије и ударима по центру. Републике као државе-чланице федерације, пре свих Словенија и Хрватска, користиле су недовољно јасне уставне одредбе и уз подршку спољних чинилаца отпочеле су своје сецесионистичке процесе, крунећи делове територије СФРЈ, маргинализујући српски народ пре свега у Хрватској, уз сталне нападе и ударе на Србију као матицу српског народа, кроз разне економске, политичке, дипломатске и на крају војне механизме.
Како то да се стално повећава број српских противника? Док је постојала СФРЈ као целовита и суверена држава, српски народ је у њој био на окупу, имао је значајну улогу у федерацији као и остали народи, био важан стуб опстанка и јачања Југославије, а тиме су бивали потиснути интереси директних светских такмаца на ширем простору Балкана. Када је Југославија постала озбиљна сметња ширењу постхладноратовских интереса сила победница у Хладном рату, почели су озбиљни процеси њене дестабилизације и дезинтеграције. Логично је било да ће први на удару бити они народи и републике који су најзаинтересованији за опстанак Југославије, а то је био српски народ и Србија. Србија је била суочена са проблемом враћања своје суверености и територијалне целокупности. То је могла изборити очувањем Југославије, која би функционисала углавном на Уставу из 1963. (Мисли се на први део Устава, напомена аутора), или пак враћањем на онај државни облик уређења и окупљања територија, које су некада биле су саставу самосталне српске државе модерног доба. Ова друга варијанта била би оцењена као хегемонистичка, унитаристичка и ревизионистичка, због чега је Србија прибегла варијанти очувања Југославије.
Већина других република бивше СФРЈ ватрено је желело властиту државну самосталност и независност, и врло активно су отпочеле са процесом сецесије и насилног разбијања Југославије. Словенија, Хрватска, БиХ и Македонија имале су јединствену историјску прилику да се остваре као суверене и независне државе. Њихова самосталност значила је нестанак СФРЈ. Интереси и циљеви наведених република су се поклопили са интересима великих западних сила и неких исламских држава. Све је то неминовно водило разбијању Југославије. Са практичног становишта логично је било да западне силе (САД, Немачка, Велика Британија) и неке исламске земље (Турска, Иран, Саудијска Арабија) подрже сецесионизам Словеније и Хрватске, односно БиХ и да их супроставе Србији и Црној Гори.
Процес отцепљења Хрватске и БиХ био је директно уперен против српских интереса, односно интереса српског народа и Србије. Ценећи добитке и губитке на геополитичком плану када је реч о разбијању Југославије, моћне земеље запада су процениле да је по њих ефикасније и важније подржати сецесионистичке републике, разбити Југославију и угрозити српски народ. На овај начин западне силе добијају неколико нових савезника (Словенија, Хрватска, БиХ – део под муслиманском контролом) и једног „непријатеља“ (Србију и српски народ).
Отцепљење Словеније, Хрватске и БиХ је био противуставан чин. Такви чинови се реализују насилним средствима. Наведене републике су то и учиниле изазивајући оружани сукоб са ЈНА, коју су сматрали српском војском. Средства којим се користио српски народ и Србија била су правна средства, средства заснована на Уставу и законима. Оружани сукоби су били најжешћи у Хрватској и БиХ, јер су у тим републикама били непосредно угрожени витални интереси српског народа, и он се морао борити за властити опстанак. Тај опстанак је био могућ у новим правно-политичким формама, јер је распад и нестанак Југославије био неминован и коначан. Да је Србија имала хегемонистичке циљеве и унитаристичке тежње, онда би их она испољила пре свега према Македонији, као простору некадашње Старе Србије. Међутим односи са Македонијом су успостаљени врло ефикасно и успешно. Македонија има добре односе са Србијом и недвосмислену подршку њеној целовитости од стране Србије, за разлику од неких других суседних држава. Наводни српски хегемонизам и унитаризам били су „садржани“ у настојањима српског народа да очува своју самобитност, своје етничке територије и карактер политичког народа ван граница матичне државе. Република Србија је у том смислу пружала велику помоћ српском народу ван својих гараница.
САД, Немачка и Велика Британија су из чисто практичних геополитичких разлога и властитих интереса стале на страну Словеније, Хрватске и БиХ, јер су на тај начин рушењем Југославије добили нова три савезника, нове три верне (вазалне) државе, а касније и Македонију и Црну Гору и Косовске Албанце, наспрам једне Србије, коју је требало свести у (за њих) „разумне оквире и границе“. Према томе Срби имају онолико пријатеља и непријатеља у којој мери српски национални интереси (не)кореспондирају са интересима моћних држава.
Стратегија круњења обода и удара по центру започета и проверена приликом разбијања СФРЈ, допуњена је и модификована у примени на Републику Србију и српски народ након нестанка Југославије. Дакле, српски народ и српски етнички простори у Хрватској и БиХ, касније и на КиМ, били су изложени сталном круњењу и разбијању, уз истовремене ударе по Србији, кроз форму економских санкција, политичких и војних притисака, па све до војне агресије и бомбардовања саме територије Републике Србије.
На међународном, економском и војном плану Срби су могли избећи судбину која их је задесила само да су се одрекли свога имена и свога постојања, јер једино у том случају њихови интереси не би били препрека интересима суседа и моћних земаља запада.
Ако су Срби у Хрватској били главни „реметилачки фактор“ када су били конститутиван народ у Републици Хрватској и када их је било 12%, и „подржани“ од стране Србије и ЈНА, како то кажу хрватски политичари, „ради стварања Велике Србије“, а не ради борбе за властити опстанак, због чега су и данас проблем за хрватску државу, када их има испод 4%? Прогон Срба ’90-тих година у Хрватској је, по Хрватима, био „мера предострожности“, како би се „одбранила млада хрватска државност, и спречиле великосрпске аспирације на хрватски териториј“, због чега Срби у Хрватској и дан-данас немају свој мир и гарантована права националне мањине.
Положај Срба у БиХ је био сличан положају Срба у Хрватској. Међутим, њихов положај је много повољнији, али не сасвим безбедан. Срби у БиХ су били ближе центру и матици, па су се лакше одупрли круњењу по пободу српског етничког простора. Пошто су Срби у БиХ изборили своју Републику – Републику Српску – и тиме знатно учврстили свој политички положај у БиХ, бошњачко политичко руководство у БиХ настоји разним методама угрозити опстанак РС, и то покушајем укидања Дана РС, њеног имена, умањивањем уставних надлежности и сл.
Круњење српског етничког простора драстично је остварено и на простору КиМ, у одређеној мери и неким деловима Црне Горе, а незнатно у Македонији. Актуелни положај српског народа у региону и политичко деловање државних руководства неких суседних држава демистификују њихову ратну политику и јасно показују покушаје довршења неостварених ратних циљева. Стратегија круњења обода српског етничког простора и удара по центру матичне српске државе биће настављена.
Опстанак народа се плаћа великим жртвама. Све се може жртвовати у име народа, осим тога самог народа. Срби ће морати пронаћи modus vivendi, са што мање жртава.
Др Винко Пандуревић, генерал у пензији Војске Србије и ВРС
